MISTERIJA: Da li je svemir samo privid

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
prikaz
1982. godine dogodio se jedan vrlo značajan događaj. Na Pariskom Univerzitetu tim naučnika pod vodstvom profesora fizike, Alain-a Aspect-a, izveo je jedan od možda najvažnijih eksperimenata 20-tog veka. O ovome verovatno niste ništa čuli na televiziji. Ukoliko ne pratite naučnu literaturu, verovatno niste čuli ni za profesora Aspect-a, iako danas ima puno onih koji veruju da njegovo otkriće može da promeni temelje na kojima počiva današnja nauka.

Aspect i njegovi saradnici su otkrili da su pod određenim okolnostima subatomske čestice kao npr. elektroni u stanju da momentalno prenesu informaciju jedan drugome bez ozira na to koliko su jedan od drugog udaljeni.

Apsolutno nije bitno da li se radi o razdaljini od 10 metara ili 10 biliona kilometara. Na neki način jedna čestica u svakom momentu zna šta druga čestica radi. Problem sa ovim poduhvatom je taj da on ruši Ajnštajnovu postavku u koju se dugo verovalo tj. da ne postoji ništa brže od brzine svetlosti.

S obzirom da je putovanje brzinom većom od brzine svetlosti ravno proboju vremenskog zida, ova potresna postavka dovela je do toga da određeni fizičari pokušavaju na veoma elaborirane načine da preispitaju Aspect-ove nalaze. Dok je sve ovo inspirisalo i neke da ponude čak i mnogo radikalnija objašnjenja.

David Bohm, profesor fizike sa Londonskog Univerziteta, na primer, veruje da Aspectovi nalazi potvrđuju da objektivni realitet ne postoji, tj. da uprkos tome što nam se ovaj univerzum čini da je materijalne prirode on je u suštini samo jedna fantazija, odnosno hologram gigantskih proporcija.

Da bi razumeli Bohm-ovu tvrdnju, čovek mora prvo da razume bar nešto o tome – šta je to u stvari hologram. Hologram je trodimenzionalna fotografija napravljena uz pomoć lasera.

Da bi se napravio jedan hologram, objekat koji će biti fotografisan prvo mora da se izloži svetlosnom snopu lasera. Kada se onda prema njemu usmeri svetlosni snop drugog lasera, svetlost ovog drugog lasera će se odbijati od reflektovane svetlosti prvog lasera. Potom se rezultirajući uzorak interferencije (prostor gde se svetlost oba lasera isprepliće) snimi fotografskim aparatom.

Kada se ovaj film iz aparata razvije na njemu se može videti samo jedan vrtlog isprepletenih svetlih i tamnih linija. Međutim, kada se ovaj film ponovo izloži laserskoj svetlosti, pojaviće se tro-dimenzionalna slika originalnog objekta.

Trodimenzionalost ovog objekta nije jedina stvar vredna pomena. Ako se hologram jedne ruže prepolovi i onda izloži laserskom snopu svetlosti, svaka polovina će još uvek da sadrži sliku cele ruže. I tako ako bi onda opet prepolovili ove dve polovine, svaki komadić filma će da sadrži doduše manju ali ipak originalnu sliku cele ruže. Za razliku od obične fotografije, svaki deo holograma sadrži sve informacije koje poseduje celina.

 „Celina u svakom deliću” je osobina holograma koja nam pruža jedan potpuno nov način razumevanja strukturalne organizacije i reda, jer tokom većeg dela svoje istorije zapadnjačka nauka se nosila predrasudom da je najbolji način da se prouči neki fizički fenomen, bilo da se radi o jednoj žabi ili o atomu, da se on disecira te da se onda proučavaju njegovi sastavni delovi.

Hologram nam pokazuje da postoje stvari u univerzumu koje ne mogu da se podvrgnu jednom ovakvom pristupu. Ako pokušamo da rastavimo nešto što je holografično sastavljeno, nećemo dobiti nikakve delove, nego – samo manje celine.

Uvidevši ovo, Bohm je sugerisao jedan novi način interpretacije Aspect-ovog otkrića. Bohm vjeruje da glavni razlog što su subatomske čestice ostale u kontaktu nije taj što one u stvari šalju neki signal jedna drugoj, nego je u tome što je, u stvari, njihova sama separacija u suštini samo jedna iluzija. On tvrdi da na jednom dubljem nivou realnosti ove čestice ne predstavljaju individualne entitete, nego su samo produžeci nečega što je na svom fundamentalnom nivou isto.

Da bi to malo bolje dočarao ljudima, Bohm je ponudio sledeće objašnjenje:

Zamislite jedan akvarijum sa ribicom unutra. Zamislite takođe da vi niste u stanju da direktno vidite taj akvarijum, nego da vaše znanje o njemu dolazi preko dve televizijske kamere od kojih je jedna postavljena ispred a druga sa strane akvarijuma. Kad sve ovo posmatrate na dva monitora, verovatno ćete pretpostaviti da je na svakom od njih druga ribica. S obzirom da kamere snimaju akvarijum iz različitih uglova, svaka slika će biti malo drugačija. Međutim, posle malo dužeg posmatranja ove dve ribice, zaključićete da postoji neka određena veza između njih. 

Kada se jedna od njih okrene, i druga se takođe malo pomakne, mada ne na baš isti način; kada je jedna ribica okrenuta prema prednjoj strani akvarijuma, drugu vidimo s njene bočne strane.  

Ako vam nije poznata cela pozadina ove situacije, možete čak zaključiti da ove ribice imaju neki način međusobne momentalne komunikacije, mada se očigledno ne radi o tome. To je upravo ono, kako kaže Bohm, što se događa između subatomskih čestica u Aspect-ovom eksperimentu.

Prema Bohm-u, ova očigledno brža od svetlosti komunikacija između dve subatomske čestice, govori nam, u stvari, da postoji jedan dublji nivo realnosti koji nam još uvijek nije poznat, jedna mnogo kompleksnija dimenzija izvan ove naše koja je analogna sa akvarijumom.

Bohm dodaje, mi vidimo objekte kao npr. ove subatomske čestice odvojene jedne od drugih, jer vidimo samo jedan deo njihove realnosti. Ove čestice nisu odvojeni “delovi”, nego aspekti jedne dublje celine koja je isto toliko holografične prirode i nedeljiva kao i ona ruža koju smo malopre pomenuli. I pošto je sve u fizičkoj realnosti sastavljeno od ovih “eidolona”, i sam univerzum je jedna projekcija, tj. hologram.

Kao dodatak svojoj fantomskoj prirodi, ovakav univerzum će posedovati i druga zapanjujuća svojstva. Ako je očigledna odvojenost ovih subatomskih čestica iluzorna, to znači da su na jednom dubljem nivou realnosti sve stvari međusobno beskrajno povezane. Elektroni atoma ugljenika u ljudskom mozgu su u međusobnoj vezi sa subatomskim česticama koje čine svakog lososa koji pliva, svako srce koje kuca i svaku zvezdu koja treperi na nebu.

Sve je prožeto svim drugim, sve prožima sve ostalo. Iako ljudska priroda ima tendenciju da definiše, klasifikuje i svrstava sve fenomene ovog univerzuma, sva ta kategorizacija je u stvari veštačka, jer je cela priroda, u svojoj suštini, nešto kao jedna tkanina, pletivo bez šavova i rubova.

U holografskom univerzumu, čak se ni na vreme i prostor ne može gledati kao na neke fundamentalne principe. Koncept lokacije nekoga ili nečega, jednostavno pada u vodu, jer u njemu ništa nije u stvarnosti ni odvojeno od svega drugog, sve je jedna celina. Tako se vreme i trodimenzionalni prostor mogu posmatrati kao i ona riba kad se posmatra na dva TV monitora, odnosno kao  projekcija jednog dubljeg realiteta.

Na jednom svom dubljem nivou, sama realnost je u svojoj suštini jedan super-hologram u kome prošlost, sadašnjost i budućnost simultano egzistiraju. To nam sugeriše da bi jednog dana, ukoliko bi imali odgovarajuće sposobnosti, mogli da dosegnemo taj superholografični nivo našeg realiteta i izdvojimo iz njega scene i događaje iz davno zaboravljene prošlosti.

Šta sve još ovaj hologram sadrži u sebi, to je još uvek jedno veliko pitanje. Ako dozvolimo, za svrhu ove rasprave, da je super-hologram jedan matriks koji je rodio sve ostalo u našem univerzumu, na kraju krajeva, on sadrži svaku subatomsku česticu koja postoji i koja je ikada postojala – svaki mogući oblik materije i energije, od snežne pahulje pa do kvazara, od plavog kita pa do gama zraka. Na ovo se može gledati kao na kosmičku robnu kuću “Svega Što Postoji”.

Iako Bohm priznaje da mi nemamo načina da saznamo šta sve još leži sakriveno u ovom superhologramu, on se usuđuje da tvrdi kako nemamo razloga za pretpostavku da ovaj hologram ne sadrži i mnogo više. Ili kako on kaže, možda je ovaj superholografični nivo realnosti samo jedna obična pozornica iza koje leži jedan beskonačan potencijal za dalji razvoj.

Bohm nije jedini naučnik koji je zaključio da je naš univerzum jedan superhologram. Radeći nezavisno na polju istraživanja rada mozga, neurofiziolog Karl Pribram, iz Stanforda, takođe je postao uveren o holografskoj prirodi realnosti. Pribrama je privukao holografski model kada je rešavao zagonetku kako i gde je memorija uskladištena u mozgu.

Decenijama su raznovrsne studije pokazivale da umesto da je memorija ograničena na jedno specifično područje u mozgu, ona je u stvari rasprostranjena po celom mozgu. U seriji eksperimenata u orijentaciji, dvadesetih godina prošlog veka, naučnik koji se bavio proučavanjem mozga, Karl Lashley, zaključio je da bez obzira koji deo mozga je odstranio pacovu, nije bio u stanju da uništi njegovu sposobnost ostvarivanja specifičnih i kompleksnih radnji kojima je bio naučen neposredno pred operaciju. Jedini je problem bio da niko nije bio u stanju da pruži objašnjenje mehanizma “celine svakog delića”, odnosno prirode skladištenja memorije. 

Kada se Pribram, šezdesetih godina prošlog veka, sreo sa pojmom holografije, zaključio je da je našao objašnjenje za kojim je tragao ovaj naučnik, koji je proučavao rad mozga. Pribram veruje da memorija nije inkodirana u neuronima (nervnim ćelijama) ili grupama neurona, nego u unakrsnoj strukturi koju obrazuju nervni impulsi kad struje kroz mozak, tj. na isti način kako je formiran uzorak interferencije čestica laserske svetlosti koje prožimaju površinu dela filma koji sadrži holografsku sliku. Drugim rečima, Pribram veruje da je mozak sam po sebi – hologram.  

Pribramova teorija takođe objašnjava zašto ljudski mozak može da uskladišti toliko mnogo informacija, na tako malom prostoru. Utvrđeno je da ljudski mozak ima sposobnost da upamti preko 10 milijardi bit-a (jedinica memorije prim.prev.) informacije, u toku jednog prosečnog ljudskog života (to je, grubo rečeno, približno količini informacija sadržanih u 5 tomova Enciklopedije Britanike).  

Slično tome, takođe je otkriveno da pored ostalih sposobnosti, hologrami poseduju neverovatan kapacitet za skladištenje informacija – jednostavno promenom ugla pod kojim dva laserska snopa padaju na određeni deo fotografskog filma, moguće je “složiti” nekoliko različitih slika na istom mestu. Već je dokazano i to, da se na samo jednom kvadratnom centimetru filma može uskladištiti i do 10 milijardi bit-a informacije.   

Naša izvanredna sposobnost da izvučemo potrebnu informaciju iz ogromnog skladišta naše memorije postaje razumljiva ako  naš mozak funkcioniše na holografskom principu. Ako vas prijatelj upita na šta prvo pomislite kad on izgovori reč “zebra”, vi ne morate da preturate dugo po nekom ogromnom cerebralnom dosijeu, da bi došli do odgovora. Umesto toga asocijacije “prugasta”, “slična konju”, i “afrička životinja”, momentalno će vam pasti na pamet.   

Jedna od najneverovatnijih karakteristika načina čovekovog razmišljanja je ta, što je svaki delić jedne informacije u međusobnoj korelaciji sa svim ostalim delovima informacije; a to je i jedna od karakteristika holograma, jer svaki delić holograma je beskrajno isprepleten sa svim ostalim delovima, i to je možda najbolji prirodni primer jednog sistema međusobne korelacije.   

Uskladištenje memorije nije jedina neurofiziološka zagonetka koja postaje mnogo razumljivija kad se uzme u obzir Pribram-ov holografski model mozga. Druga je, kako to mozak uspeva da prevede lavinu frekvencija kojima je neprestano obasipan od strane čula (svetlosne vibracije, zvučne vibracije itd.) u stvarni svet naše percepcije.

Inkodiranje i dekodiranje vibracija je upravo ono što hologram najbolje radi. Upravo zato što hologram i funkcioniše kao neka vrsta sočiva tj. objektiva, odnosno uređaja za prevođenje, koji je u stanju da pretvori jedan, na prvi pogled nerazumljiv, konglomerat vibracija – u jednu celovitu sliku, Pribram veruje da mozak takođe predstavlja jednu vrstu objektiva koji se koristi holografskim principima kad matematički pretvara, preko čula primljene vibracije – u unutrašnji svet naše percepcije. 

Jedan veliki broj dokaza sugeriše da se mozak koristi holografskim principima prilikom obavljanja svoje funkcije. Pribramova teorija zadobija sve veću podršku među neurofiziolozima.

Argentinsko – italijanski naučnik, Hugo Zucarelli, nedavno je proširio ovaj holografski model i na svet akustičnih fenomena. Začuđen činjenicom da su ljudi u stanju da lociraju izvor zvuka bez potrebe da okrenu svoju glavu, čak i u slučaju da čuju na samo jedno uho, Zucarelli je otkrio da se ova sposobnost može da objasni holografskom teorijom.

Zucarelli je takođe razvio tehnologiju holografskog zvuka, odnosno tehniku snimanja zvuka koja je u stanju da reprodukuje akustične tonove sa jednim izvanrednim realizmom.

Pribramovo verovanje da naš mozak matematički konstruiše «tvrdu», odnosno, opipljivu realnost oslanjajući se na prijem vibracija, takođe je zadobio veliku eksperimentalnu podršku. Naučnici su otkrili da su naša čula osetljivija na mnogo širi spektar frekvencija, nego što se to pre smatralo.

Tako su npr. naučnici otkrili da je naš vizuelni sistem takođe osetljiv i na zvučne vibracije, da naše čulo mirisa delimično ovisi o tzv. “osmičkoj frekvenciji” i da su čak čelije našeg tela osetljive na široki spektar frekvencija. Ova otkrića sugerišu da se u holografskom domenu mozga ove vibracije razvrstavaju, sortiraju i pretvaraju u konvencionalnu percepciju. 

Pribramovog holografski model najviše zapanjuje, kada se poveže sa Bohm-ovom teorijom. Jer ako je “čvrstoća” sveta samo njegova sekundarna osobina, i ono što je tamo je, u stvari, samo jedan “oblak” frekvencija, i ako je i mozak samo jedan hologram koji samo odabira i razvrstava neke od vibracija iz ovog oblaka i matematički ih pretvara u percepciju, šta je to onda – objektivna realnost?

Ili, jednostavno rečeno, ono što nazivamo objektivnom realnošću – ne postoji. Istočnjaćke religije već odavno drže da je materijalni svijet – Maya, samo jedna iluzija, i to što mi mislimo kako se nalazimo i krećemo u fizičkom svetu, – i to je jedna iluzija. Mi smo u stvari “prijemnici” koji plutaju po kaleiodoskopičnom okeanu vibracija, i ono što mi “izvučemo” iz njega i pretvorimo u fizičku tj. materijalnu realnost, je samo jedan od bezbrojnih kanala izvučen iz ovog superholograma.  

Ovu novu i frapantnu sliku realnosti, koja je sinteza Bohm-ovih i Pribram-ovih gledišta, danas nazivaju “holografskom paradigmom“. Dok je mnogo naučnika pozdravilo ovu teoriju samo sa jednim hladnim skepticizmom, ima dosta i onih koje je ona oduševila. Jedna mala grupa naučnika, koja se sve više i više širi, veruje da je ovo najprecizniji model koji je nauka o realnosti mogla ikada da dosegne.

I još više, mnogi veruju da ovo može da reši neke od misterija koje nauka nikada pre nije bila u stanju da objasni, odnosno da je došlo vreme kada i na “paranormalno” možemo da gledamo kao na sastavni deo prirode. Mnogi naučnici, uključujući Bohm-a i Pribram-a, primetili su da mnogi para-psihološki fenomeni postaju mnogo razumljiviji, ako imamo u vidu holografsku paradigmu.  

U univerzumu u kome su individualni mozgovi u suštini nedeljivi delovi jednog većeg holograma i sve je beskrajno isprepleteno, telepatija je samo jedan običan pristup jednom od nivoa holograma. Očigledno je mnogo lakše za razumeti kako informacija može da putuje od uma individue “A” do uma individue “B”, na velikim razdaljinama, a takođe objašnjava i mnoge nerešene zagonetke na području psihologije.

Posebno, kako tvrdi naučnik Grof, holografska paradigma nam nudi i bazu za razumevanje mnogih zbunjujućih fenomena koji se javljaju kod pojedinaca za vreme promenjenog stanja svesti.

Pedestih godina prošlog veka, dok se bavio istraživanjem na temu upotrebe LSD-a u psiho-terapijske svrhe, Grof je imao jednu pacijentkinju koja je iznenada postala uverena da je preuzela identitet jednog praistorijskog reptilskog bića, ženskog pola.

Za vreme ove svoje halucinacije, ona ne samo da je detaljno opisala kako se osećala inkapsulirana u tom obliku, nego je i primetila da muški pripadnici ove rase imaju na glavi delove kože šarolikih boja, koji podsećaju na riblju krljušt. Ono što je najviše zapanjlilo Grofa, bilo je to da ova žena nije imala apsolutno nikakvo predznanje o ovim stvarima.

U jednom kasnije razgovoru sa jednim zoologom, ovaj je potvrdio kako određene vrste reptila imaju na glavi šarene krljušti, i te boje imaju važnu ulogu u seksualnom uzbuđivanju ženki. Iskustvo ove pacijentkinje nije jedino. Za vreme svog istraživanja, Grof se susreo sa mnogo primera regresije pacijenata i njihove identifikacije sa gotovo svakom živom vrstom evolutivnog stabla. On je takođe otkrio da je kroz ova iskustva saznao i mnogo do tada nepoznatih zooloških detalja, koji su se kasnije ispostavili kao tačni.

hologram02

Regresija ljudske svesti u životinjsko carstvo nije jedini psihološki fenomen s kojim se Grof susreo. On je imao i pacijente koji su uspevali da dosegnu zonu neke vrste kolektivnog ili rasnog “besvešća”. Osobe koje nisu do tada imale mnogo edukacije odjednom su bile u stanju da u detalje opišu zoroasterske pogrebne rituale, ili neke scene iz indijske mitologije.

U drugim slučajevima, pojedinci su podneli ubedljive izveštaje o svojim opažanjima za vreme vantelesnih putovanja, letimičnog bacanja pogleda na neke događaje iz budućnosti kao i događajima iz svojih prošlih života, odnosno, inkarnacija. 

Tokom svog daljeg istraživanja, Grof je primetio da se isti ovaj spektar fenomena javlja i u terapeutskim seansama bez korištenja droga, odnosno, hemijskih supstanci. Zajednički elemenat ovih iskustava bilo je prevazilaženje granica individualne svesti osobe, premoštavanje granica ega i vremena-prostora.  

Grof je nazvao ovakva iskustva “transpersonalnim doživljajima”, i šezdesetih godina prošlog veka osnovao je jednu granu psihologije koja se zvala “transpersonalna psihologija” i koja se striktno bavila istraživanjem ovakvih fenomena.

Iako je Grof-ova novoosnovana “Asocijacija Transpersonalne Psihologije” veoma brzo skupila oko sebe veliki broj zainteresovanih naučnika i postala jedna respektivna grana psihologije, godinama ni Grof ni njegove kolege nisu uspeli da ponude teoriju koja bi objasnila ove bizarne psihološke fenomene kojima su sami bili svedoci.  Ali i ovo se promenilo sa pojavom holografske paradigme.

Kako je Grof nedavno primetio, ako je um deo jedne neprekidne celine, lavirint koji je u vezi ne samo sa svakim drugim umom koji postoji ili koji je postojao, kao i sa svakim atomom, organizmom i područjem prostora i vremena, činjenica je da je on u stanju da povremeno napravi upade u ove teritorije, i tako ni transpersonalna iskustva se ne čine više toliko zagonetna.

Holografska paradigma takođe ima implikacije i u tzv. „tvrdokornim“ naukama kao što je biologija. Keith Floyd, psiholog na Virginia Intermont koledžu ukazuje da ukoliko je materijalitet realnosti samo jedna holografska iluzija, onda više ne možemo ni da kažemo da je mozak taj, koji stvara svest. Pre bi se moglo tvrditi da svest kreira oblik mozga – kao i tela — i svega ostalog oko nas što mi interpretiramo materijalnim.  

Ovakav zaokret u načinu gledanja na biološku strukturu doveo je naučnike do tačke na kojoj se i medicina kao i naše gledanje na proces isceljenja, može takođe transformisati holografskom paradigmom. Ako je fizička struktura tela samo jedna holografska projekcija svesti, onda je sasvim jasno da je svako od nas više ličnoodgovoran za svoje zdravlje, nego što to moderna medicina priznaje. Ono na šta sada gledamo kao na jednu remisiju bolesti, odnosno povlačenje simptoma, može u stvari da bude posledica   promena u svesti, koje opet uzrokuju promene na hologramu tijela.

Slično tome, nove i kontraverzne tehnike lječenja kao npr. vizualizacija mogu dosta da pomognu zbog toga što u holografskom domenu, realnost slike koju smo zamislili nije ništa manja od realne “realnosti”.

Čak i vizije i doživljaji koje smatramo neprirodnim, postaju objašnjivi uz pomoć holografske paradigme. U svojoj knjizi “Pokloni Nepoznatih Stvari”, biolog Lyall Watson opisuje svoj susret sa indonezijskom ženom – šamanom koja je bila u stanju, izvodeći jedan ritualni ples, da učini da jedna kompletna aleja drveća jednostavno – ispari. Watson dalje kaže da dok su on i ostali posmatrači zapanjeno posmatrali sve ovo, žena je učinila da se drveće ponovo vrati gde je i pre bilo, onda opet da nestane, pa ponovo se pojavi …i tako nekoliko puta zaredom. 

Iako današnja nauka nije u stanju da objasni ovakve događaje, iskustva kao ova postaju mnogo jasnija ako je materijalna realnost samo jedna holografska projekcija.

Možda se mi slažemo oko toga šta je tamo, a šta nije, zato što je ono što nazivamo  “koncenzus realnošću” formulisano i ratifikovano na nivou ljudske svesti na kom su svi naši umovi neprekidno isprepleteni.

Ako je ovo istina, onda je to najznačajnija implikacija holografske paradigme od svih ostalih, jer to znači da iskustva kao ona što ih je Watson imao, nisu svakodnevna samo zato što mi nismo programirali svoju svest tj. verovanja da im mi to dozvolimo. U holografskom univerzumu ne postoje nikakve granice koje nas sprečavaju da promenimo “tkaninu” realnosti. 

Ono što mi percipiramo kao realnost, je samo jedno grubo platno koje čeka na nas, da na njemu naslikamo sliku kakvu želimo. Sve je moguće, od savijanja kašike snagom našeg uma pa do fantastičnih iskustava koje je Kastaneda doživljavao za vreme njegove interakcije sa Don Huanom, jer je čarobnjaštvo – naše od rođenja stečeno pravo. Sve ovo nije ni manje ni više čudnije od naše sposobnosti da ostvarujemo realitete kakve želimo, u našim snovima. Mi smo mađioničari, od rođenja.

I zaista, čak i naši najfundamentalniji stavovi o realnost postaju sumnjivi, jer u jednom holografskom univerzumu čak su i događaji koji na prvi pogled nemaju veze jedan s drugim, već unapred bili određeni. Sinhronizam ili slučajnosti sa smislom, odjednom postaju jasni, a na sve u realnosti bi trebalo da se gleda kao na jednu metaforu, jer čak i najslučajniji događaji mogu da otkriju neku simetriju u svojoj pozadini. 

Da li će nauka prihvatiti  Pribram-ovu i Bohm-ovu holografsku teoriju, ili će ona biti osuđena na smrt, ostaje da se vidi. Međutim, ono što se sa sigurnošću može reći, ona je već ostavila jak utisak na način razmišljanja mnogih naučnika. I u slučaju da se dokaže da holografski model ne pruža najbolje objašnjenje za momentalnu komunikaciju, kada dve subatomske čestice međusobno šalju informacije jedna drugoj, u najmanju ruku, kako primećuje Basil Hiley, profesor fizike sa londonskog Birbeck koledža, “Aspect-ovo otkriće pokazuje da moramo biti spremni da uzmemo u obzir radikalno nove poglede na realnost”. 

(Dnevne.rs /Holography,Galaksija)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone