JEDAN OD NAJBOLJIH SRPSKIH FILMOVA JE SNIMLJEN SLUČAJNO: Bata Stojković šamarao svirače, Pavle Vuisić bio zamena (VIDEO) (FOTO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
film

Foto: YouTube Screenshot

Nisu imali veru niti u sebe niti u film, Jedini je Pavle Vuisić gajio nadu i sav svoj napor uložio u njega

Kulturna scena krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka je poprimila atmosferu koja je tada vladala u komunističkoj Jugoslaviji.

Stanje Josipa Broza Tita, nakon odlaska u bolnicu u Ljubljani, početkom 1980. godine, se pogoršalo.

To je bilo vreme kad su se političke elite malo više zanimale same sobom, a malo manje kulturnom delatnošću, pa je pomalo i ispod žita moglo da se snima, piše ili izvodi i nešto drugačije od zvanično proklamovane politike.

Baš negde u to vreme mladom reditelju Slobodanu Šijanu zazvonio je telefon. S druge strane bio je Filip David, urednik Dramskog programa Televizije Beograd. Saopštio je da ima jedan scenario koji bi mu, može biti, bio zanimljiv. U pitanju je bio scenario Dušana Kovačevića, za televizijski film „Ko to tamo peva” ili ono što se u to vreme nazivalo televizijskom dramom.

U prvoj verziji dramu je trebalo da režira Goran Paskaljević, a to je zamišljeno kao savremena priča, film od pedesetak minuta. Odigrava se u autobusu GSP-a, a glavni lik bio je starac koji je krenuo da poseti sina koji služi vojsku u Beogradu. Uloga je bila poverena Miji Aleksiću. Prvo je od filma odustao Paskaljević, da bi počeo snimanje filma „Zemaljski dani teku”, da bi zatim i Mija Aleksić, pred sam početak snimanja, javio da se ne oseća najbolje, te da mu traže zamenu. Umesto njega uskočio je Pavle Vuisić, ali je snimanje ipak odloženo do daljeg. Onda je scenario došao do Šijana.

Mladi reditelj i slikar odmah je posle čitanja prve ruke scenarija shvatio šta ima u rukama. I krenula je borba da se film uopšte snimi. Predložio je da se scenario promeni, da se umesto televizijskog snimi pravi film, onaj bioskopski. Kovačeviću to baš i nije teško palo, pa je scenario menjan više puta. Kako se Televizija Beograd nije bavila snimanjem filmova namenjenih bioskopu, morao je da se traži drugi producent. Krenulo je jurcanje okolo, po filmskim preduzećima, da bi na kraju iza filma u nastanku stao tada moćni „Centar film”.

Ipak, scenario je morao da prođe takozvano umetničko veće. Ta tela pri filmskim preduzećima nastala su kad je ukinuta zvanična cenzura, a tvorilo ih je desetak ljudi. Bilo je tu predstavnika preduzeća, glumaca, filmskih radnika, pisaca, umetnika, a obavezno bi se na sednicama našao i poneki političar, uglavnom od onih zaduženih za kulturu. Na takvim komisijama su filmadžije morale da brane svoje zamisli.

U takvoj (ne)prilici našli su se i Šijan i Kovačević koji su najpre zajedno išli na sastanke. Onda je Kovačević odustao, sasvim izbezumljen glupošću pojedinih članova, pa je Šijan ostao sam na vetrometini. Iako je pre ovoga snimio četiri televizijska filma, za filmsko veće bio je još uvek mlad reditelj, neiskusan, ko bi bio lud da mu poveri da snima neki film, potpuno nekomercijalan, i to u vreme kad su bioskopske dvorane punili filmovi Zorana Čalića iz serijala „Došlo doba da se ljubav proba”?

Foto Screenshot/Youtube/focaksiteFoto Screenshot/Youtube/focaksite

Šijan se na jedvite jade izborio da uopšte počne snimanje. Dogovoreno je da traje 21 (snimajući) dan. Imao je sreću da je za direktora filma dobio Nikolu Popovića. Ovaj je ranije radio ogromne partizanske spektakle, kao što je bila „Bitka na Neretvi”, s neograničenim budžetima, velikim zvezdama, pola JNA podeljenom na partizane i Nemce, sa sve borbenom tehnikom, pa se smatralo da će snimanje jednog malog, niskobudžetnog filma da odradi levom rukom. Ipak, Popović je, može biti, i najzaslužniji što je „Ko to tamo peva” uopšte i snimljen.

Naime, pred samo snimanje počelo je da se pominje odlaganje, te moglo bi od sledeće nedelje, te može da se snima i na jesen, da bi direktor filma u jednom trenutku presekao i rekao da nema odlaganja njegovog filma, ni za pola sata, a nekmoli za nekoliko meseci. Svi su bili svesni da odlaganje za samo nekoliko dana uglavnom znači da film uopšte neće biti snimljen, pošto bi se u međuvremenu obavezno desilo nešto, izletelo nešto preče i tako dalje. Našao bi se već neki izgovor.

Šijan je napravio glumačku podelu, neke predviđene iz onog nesuđenog TV- filma je ostavio, neke potpuno pretamburao, pa je umesto Pavla Vuisića čiču glumio Mića Tomić. Vuisić je otelotvorio oca Krstića, dok je za sina mu Miška, vozača neslućenih mogućnosti, odabran Aleksandar Berček. I ovo nije bio prvobitni Šijanov izbor. Pre Berčeka uloga je bila namenjena Bogdanu Dikliću, koga iz matičnog pozorišta nisu pustili na snimanje. Uleteo je Berček, a ispostavilo se da je to još jedno od onih genijalnih Šijanovih iznuđenih rešenja koje su uglavnom bila bolja od prvobitno zamišljenih.

Onaj predeo „negde u Srbiji” glumila je Deliblatska peščara. Sve je lepo isplanirano, glumci su bili spremni, jedina nevolja bio je samo jedan glumac. Onaj najvažniji, limeni. Autobus preduzeća „Krstić i sin”. Šijan je scenografu Veljku Despotoviću tražio autobus „njuškar”, s vratima pozadi, sličan onima od pre rata.

Foto Screenshot/Youtube/focaksiteFoto Screenshot/Youtube/focaksite

Despotović je takav autobus našao negde u Sloveniji, gde ga je koristio Živojin Pavlović za film „Doviđenja u sledećem ratu”. Autobus je stigao svega nekoliko dana pred snimanje, a kada ga je ponosni Despotović pokazao Šijanu, ovaj samo što se nije srušio. Bio je sivomaslinaste boje, vojnički, sa sicevima. Reditelj je bio očajan, pitao se na šta će sve to da liči, a scenograf se smeškao, smiren.

Kada je došao na prvi dan snimanja, Šijan je zatekao Despotovićevog pomoćnika kako četkom nanosi poslednje nijanse blata, rđe i prašine na tek ofarban i pripremljen autobus. Sicevi su bili povađeni, nameštene klupe i sve je izgledalo potpuno savršeno.

Ekipa se za snimanje okupljala svakog jutra oko 5 sati, ispred Crkve Svetog Marka u Beogradu. Ono što je samog Šijana čudilo bilo je ponašanje Pavla Vuisića. Pre snimanja svi su ga plašili onim „Gde si njega našao, on je težak za saradnju, nezgodan je, voli da popije”, a ispostavilo se da je Vuisić svakog jutra bio prvi, oran i trezan. Dragan Nikolić kao šlager-pevač uleteo je u poslednjem trenutku, svega nekoliko dana pred snimanje. Nije bio predviđen u prvim podelama, ali se ispostavilo da mu je uloga šlager-pevača potpuno legla, i da je sjajna posveta Žiki Pavloviću i Džimiju Barki.

Naturščike, kao važan deo filma, Šijan je imao iz davnih dana. Čiču Stanojla Milenkovića, limara iz okoline Svilajnca, a ovde u ulozi orača državnog druma, pronašao je 1978. godine tokom audicija za naturščike za TV-film „Najlepša soba”. Po Šijanovom svedočenju, bila mu je urnebesno smešna kombinacija kromanjonske face i izuzetne inteligencije. Uz čiča Stanojla, tu je bio i neizbežni Milovan Tasić Tasa, košarkaš šampionske generacije „Radničkog” sa Crvenog krsta, kome je ogroman stas, uz obavezne brkove, obezbeđivao uloge u gotovo svim Šijanovim filmovima.

Jednog od dvojice muzičara, Miću Kostića, Šijan je sreo na nekoj vojnoj vežbi na radaru iznad Ralje. Mića je svirao na nekom koncertu priređenom da zabavi vojsku, a kada je pao na kolena, pred Usnijom Redžepovom, sa sve harmonikom, Šijan je to zapamtio, pa ga je godinama posle potražio i ponudio mu ulogu. Mića je predložio sinovca Nenada za kompanjona, i tako je nastao možda najpoznatiji muzički tandem u domaćem filmu.

Doduše, Nenad nikako nije uspevao da nauči da svira drombulje, ali je onda snimano na plejbek. Songove je komponovao Vojislav Voki Kostić. Šijan je ranije sarađivao sa njim, a pre početka snimanja tražio mu je da napiše neku muziku koja bi legla za takav film. Drombulje, šerpe, šta god nađe. Voki je nekim čudom imao spremno nešto slično, i to nešto savršeno se uklopilo. „Za Beograd”…

Za naturščike je vezana i jedna od najvećih zagonetki domaćeg filma. Takozvana „baba iz ćoška”. U većem delu filma na zadnjem sedištu, odmah pored prasića, pojavljuje se neka baba obučena u crno. U vezi s njom postojale su razne teorije, od toga da predstavlja smrt, koja ih čeka na kraju, onda da baba u stvari pazi na prasiće, do toga da je u pitanju maskirani Predrag Preža Milinković, najveći srpski epizodista. Gledaoce je zbunjivalo i to što babe čas ima, čas nema. Nije ni potpisana na špici.

Foto Screenshot/Youtube/focaksiteFoto Screenshot/Youtube/focaksite

Šijan je objasnio da se radi o nekoj babi koju su usput našli. Živela je u nekoj izbi u Peščari, a trebao mu je neko baš takav. Naime, po pravilima dramaturgije, reditelj mora da se pozabavi svakim prisutnim likom. Kao enfant terrible srpskog filma, Šijan je hteo babu, koju je stavio u ćošak, i čvrsto je rešio da neće njom da se bavi. Baba je tu, pa je tu. A ono da ponekad nestaje objasnio je činjenicom da se u autobusu, a i spolja, snimalo bez veštačkog osvetljenja, eventualno s jednim reflektorom, pa je baba, može biti, nestala u crnoj rupi. Uglavnom, sve vreme je tu.

Snimanje je počelo 4. aprila 1980. godine. Sve je teklo kako samo može da se poželi, snimalo se neprekidno, što je kod nas prava retkost. Filmovi se uglavnom rade na preskok, zbog zahteva organizacije. Nije retkost da se prvo snimi kraj, pa početak, pa nešto iz sredine. Ne i kod male ekipe u Deliblatu. Sve je išlo redom, od početne pesme, pa nadalje. To je bila velika stvar za glumce, koji onda mogu prirodno da razvijaju likove, da vide šta je njihov partner uradio u prethodnoj sceni, pa onda mogu da se ravnaju po tome.

Šijan je, opet, imao sreću s glumcima, s obzirom da se radi o grupnom filmu. Pošto je uglavnom zatvoren prostor, autobus, gde god uperiš kameru, vide se svi glumci. Svi su oni bili raspoloživi sve vreme snimanja, a to je bio uslov da se uspešno uradi film.

Zbog ograničenog vremena, radilo se danonoćno. Bilo je snimajućih dana koji su trajali po dvadeset sati. Kako nisu koristili reflektore, ceo film je u smeđim i crnim tonovima. Čak je za noćne scene kao glavno osvetljenje korišćena logorska vatra. Svi glumci su davali sve od sebe, mada su po kasnijim svedočenjima neki od njih bili ubeđeni da upravo snimaju svoj najgori film. Pitali su se čemu to mlataranje po pustari, ko će to da gleda. Jedini je Pavle Vuisić verovao u film i potpuno mu se posvetio.

Pre početka snimanja ekipa je dobila modernu kameru, tek nabavljenu za „Filmske novosti”, a za pratnju poseta druga Tita svetu. Kamera je dobro radila posao, sve negde do 25. aprila. Tog dana snimala se scena u kojoj Bata Stojković juri zeca, takozvana „Pustite mene, ja sam brži i spretniji”. Odjednom, na setu su se pojavila trojica ljudi u civilu, pokazala legitimacije i uzela kameru.

Niko nije smeo da pita ni šta će im, ni kad će da je vrate. Šta će, nastavili su da snimaju starim kamerama, od kojih je jedna bila veličine ormana. Posle tri dana ona trojica su se pojavila, i bez reči vratila kameru. Šijan je posle pričao da su onda pretpostavljali da je Tito umro, pa su im zato uzeli kameru, a da je to službeno saopšteno tek 4. maja. Za Titovu bolest i verovatnu smrt vezana je i brzina snimanja. Trudili su se iz petnih žila da rade što brže, ne samo zbog ograničenog budžeta i plana, nego zbog toga što niko nije znao šta će da bude kad Tito umre, pa da završe film pre toga, za svaki slučaj. Izveštaji lekarskog konzilijuma pratili su se više od vremenske prognoze.

Za Batu Stojkovića i Nenada Kostića, malog muzikanta, vezana je i jedna anegdota. Naime, u završnim scenama, kada putnici optuže muzikante da su čiči ukrali novčanik, pa svi krenu da ih biju, Šijan je tražio krupan plan. To će reći da je Bata stvarno morao da ošamari malog glumca. Malo se zaneo, zveknuo mu malo jaču šamarčinu, toliko da je klincu zazvonilo u ušima, a na oči odmah udarile suze. Pobegao je iz autobusa, sa seta, dao petama vetra i tako stigao do Pančeva.

Tamo se negde sakrio, a ekipa ga je ceo dan tražila. Kada su ga konačno našli, uz preklinjanje da se vrati da završe film, Bata mu je doneo najveću bombonjeru koja je mogla da se kupi, i čvrsto obećao da više neće da ga bije. Snimanje su priveli kraju, a zbog poluvanrednog stanja, Šijan je odustao od završne scene. Bilo je predviđeno da prilikom bombardovanja životinje pobegnu iz zoološkog vrta. Kako nije bilo uputno da tako talasaju, odustali su.

U montaži, i tokom kontrolnih prikazivanja na velikom ekranu, na kojima Šijan posebno nastoji, videli su da su se potkrale neke sitne greške. Na primer, u jednom kadru vide se neka stop-svetla, kroz vetrobran autobusa. Reditelj je tražio da se to ostavi, čisto vica radi. Ne valja da baš sve bude savršeno, a i zabavno je. Sugerisali su mu i da izbaci ljubavnu scenu u šumi, što Šijan, naravno, nije prihvatio.

Kad je sve izmontirano, a pre premijere, film je prikazan umetničkom veću, da oni vide šta je taj mladac uradio. Sala u Košutnjaku bila je dupke puna. Prilikom projekcije Šijan je ostao zabezeknut. Tokom celog filma niko se ni jedan jedini put nije nasmejao. I iz današnje perspektive, gotovo neverovatno. Biće da je u pitanju bila ozbiljnost trenutka. Kako god, film je otišao u bioskope.

Premijera je bila u beogradskom bioskopu „Kozara”, danas nažalost pokojnom, 23. oktobra. Film je odmah prevazišao sva očekivanja. Sala se tresla od smeha, pa Šijan više nije morao da brine, kao posle veća. Obišao je celu Jugoslaviju, svuda izuzetno gledan. Posle se pojavio podatak da je samo u Beogradu imao 200.000 gledalaca. I to je verovatno znatno umanjen broj. Nadobijao se nagrada, što ovde, što na strani, a u nekim ozbiljnim anketama proglašen je za najbolji srpski film svih vremena. Popularnost mu do danas ne jenjava, i posle neprebrojivih repriza. Replike su ušle u svakodnevni govor, a to je valjda najbolji pokazatelj da Miško i dalje vozi. I nema nameru da stane.

(H/T: Politikin zabavnik / Autor: Nemanja Baćković)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone