ISPOVEST VUKA KOSTIĆA: PRECI BI NAS SE STIDELI!

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
glumac
Foto: AP /Tanjug
Sve se svelo na primarne stvari: da li sam gladan i imam li benzina u kolima i mogu li da popijem piće.

Niko ne postavlja sebi nikakva pitanja, a kamoli neka veća, ozbiljnija poput onih “Zašto sam ja ovde?” i “Šta treba da učinim sa vremenom koje mi je dato?”.

Klinci-glumci su ovih dana pod pojačanom medijskom pažnjom a sve zbog pobednika Zlatnog globusa, filma “Boyhud”. Ali za razliku od američkih protagonsita ovog filma, Vuk Kostić, koji se kao šestogodišnji dečak pojavio u predstavi Dušana Kovačevića “Sveti Georgije ubiva aždahu”, nastavio je sa glumom. I dalje kao dečak u seriji “Otvorena vrata” a onda su usledili filmovi (debitantski “Apsolutnih 100”) i pozorišne uloge koje su mu cementirale status.

Film “Branio sam Mladu Bosnu” zasnovan je na faktografiji, na istinitim dokumentima i iskazima o atentatu. Koji istiniti događaj i fakt Srbi i istorija zanemaruju i zaboravljaju danas?

Film je snimljen na osnovu stenograma, sve što je optuženi rekao na suđenju je bilo zapisano. Ni ja kao školovan čovek nisam znao neke stvari prikazane u filmu. Najveći problem je što Srbi nisu zainteresovani za istoriju i da nešto novo nauče.

Sve se svelo na primarne stvari: da li sam gladan i imam li benzina u kolima i mogu li da popijem piće. Niko ne postavlja sebi nikakva pitanja, a kamoli neka veća, ozbiljnija poput onih “Zašto sam ja ovde” i “Šta treba da učinim sa vremenom koje mi je dato”.

Sarajevski atentat je nešto što je obeležilo istoriju ne samo srpskog naroda. Ta tema i posle toliko godina nije završena, a film je trebalo da na dirljiv način opiše ljude koje u udžbenicima zovu “teroristima”. Ta ljudskost je najbolje predstavljena u liku mladog advokata Rudolfa Cistlera koji je branio Mladu Bosnu. Da li je Cistler zaista uspeo da je odbrani i koju cenu je za to morao da plati?

Cistler je divan istorijski lik koji je imao srca, s jedne strane, i znanja, sa druge. On je postavljao pitanja na koja niko ni dan-danas nema odgovora. Da, bio je svestan posledica i rizika, a samim tim i cene, sigurno. Da je znao da će nešto loše da mu se desi, a da je odustao, ne bi bio junak. Ovako je to tragedija junaka, jer se junak svesno žrtvuje.

Često biste se u filmovima, ali i u pozorištu našli u uniformama, u ulogama istorijskih ličnosti. Kako su te uloge uticale na vaše shvatanje srpske istorije i na to ko su Srbi danas i čemu vas je taj poslednji lik, Veljka Čubrilovića, naučio?

Lik me je naučio da stalno preispitujem sebe. A samo ću reći da se naši dedovi ne bi ponosili onakvima kakvi smo postali.

Važite za velikog patriotu. Da li vam se čini da je ponekad u nekim okolnostima teško voleti Srbiju ili je patriotizam nešto sasvim drugo?

Treba voleti Srbiju, ali da je teško, teško je. Ta ljubav dolazi iz porodice, ko voli svoje očeve i dedove, svoj kraj i grad, onda na kraju voli i celu zemlju. Ja sam čovek koji stalno putuje i poznaje svako selo od Istočne krajine do Mokre gore, i znam koliko je ova zemlja lepa. Ako je ja ne volim, zašto su onda svi ovi ljudi ginuli da bih ja živeo slobodno? Ali razumem ljude zašto odlaze. Ovde eksperti nemaju nikakvog posla.

Strastveni ste lovac, i to vam je porodično. Često lovite na Mokroj gori i u Negotinskoj krajini, ali ste se pokazali i kao neustrašivi ribolovac kada ste ronili i lovili sabljarke na poluostrvu Jukatan. Koji je vaš najdraži trofej i da li je to ujedno bio i vaš najveći izazov?

Boravak u prirodi me ispunjuje, puni baterije, kao i ta tišina u planini i pod morem. Imam milion trofeja, za svaki mogu da kažem kad sam ga osvojio, sa kim sam bio i kako sam se proveo, ali ih ne delim tako, na najdraže i one manje drage.

Probali ste se i kao režiser. Šta bi režiser Vuk zamerio glumcu Vuku Kostiću?

Ne bih ja to nazvao režijom, to je više bila pomoć prijatelja, ti spotovi za “Tropikance”. Iako dosta toga znam, ja bih se držao svog poslića. Ipak, ne verujem da bi glumcu Vuku išta zamerio.

Izjavili ste da su vam uzori srpski sportisti poput Novaka Đokovića. I Saša Gordić, vaš lik iz “Apsolutnih sto” koji vam je doneo najviše nagrada, u svom sportu je bio broj jedan. Imamo li mi danas dovoljno pravih uzora ili negativni junaci dominiraju?

Danas dominira budalaština, glupost, i nezainteresovanost. Praznoglavica dominira.

(Dnevne.rs /Izvor: Nedeljnik)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone