DANAS je VIDOVDAN: Evo šta valja, a šta nikako ne valja raditi na ovaj praznik! (INFO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
boj
U hrišćanskom kalendaru ne postoji svetac s ovim imenom i pre nešto više od jednog veka, tačnije tek 1892. godine, Srpska pravoslavna crkva ga je prvi put unela kao praznik u svoje kalendare, stavljajući ga u zagradu iza proroka Amosa i kneza Lazara, čije je kultove negovala, zapisao je poznati etnolog Mile Nedeljković u knjizi „Godišnji običaji u Srba“.

Zbog toga što se najvažniji događaj u srpskoj istoriji u minulih šest vekova – Kosovski boj – odigrao naVidovdan, 15. juna 1389. godine (po starom kalendaru), prepliću se istorijska zbilja i narodni običaji i verovanja, pa se kosovski mit, kao najrazgovetniji znak srpske narodne svesti, razvijao uporedo s paganskim kultovima starog slovenskog božanstva Vida. Vid je smatran vrhovnim božanstvom – „Bogom nad bogovima“ a svi drugi bogovi tek polubogovima. Verovalo se da je Vid svevideće božanstvo, pa se Vidovdan smatra i praznikom za oči, odnosno praznikom koji „otvara oči“.

„To je onaj Bog, čija su proricanja najizvesnija“ i u „njegovoj moći je obelodanjenje svih stvari“, verovao je narod, potkrepljujući to i rečima Miloša Obilića u narodnoj pesmi „Kneževa večera“, kada odgovara knezu Lazaru: „Sjutra jeste lijep Vidovdanak, Viđećemo u Polju Kosovu ko je vjera, ko li je nevjera!“

Usled svevideće moći starog slovenskog božanstva Vida, Vidovdan važi i kao dan proricanja i gatanja, najčešće uz pomoć trave vid, poznate u narodu i kao vidac, vidić, vidovka, vidovčica…

U nekim krajevima Šumadije vidovčica, trava sićušnog prelepog svetlocrvenog cveta, brana je zorom, pre sunca, a u drugim krajevima – s večeri. Obično to rade devojke – udavače i potapaju je u vodu, pa se ujutru sva čeljad umiva radi očnoga vida – da ih preko godine ne bi bolele oči. U mnogim krajevima se, pak, pre svanuća ruke prodenu kroz travu radi zahvatanja vide-rose i umivanja očiju.

Na Vidovdan se, prema knjigama i verovanjima starostavnim, ne radi u polju – da kukuruz zametne klipove, ni u vinogradu – da se grožđe ne sasuši i otpadne. Tog dana valja i okusiti zrelo voće. Veruje se i da na Vidovdan valja započeti ručne radove – pletenje i vezenje. Prethodno se poškropeći po očima vodom u kojoj je odležala trava vidovčica, mlađe žene i devojke uzvikuju:

„Vidi, Vido kako pletem“, „Vidi, Vido kako vezem“, „Vidovčice, po bogu sestrice, što očima ja videla, to rukama i stvorila“. U Šumadiji i još nekim krajevima bio je običaj i da se na Vidovdan iznose stvari iz kuće da se „provetre radi moljaca“. Iznošene su i tapije i obligacije da bi se razgledale i provetrile. U Kačeru podno Rudnika na Vidovdan su iznošene i kese s novcem – da se vidi i izbroji.

Teško je poverovati da bi to činili i današnji novokomponovani bogataši, jer to su, mahom, sofisticirane Kir Janje koje radije „miluju“ nego što provetravaju pare. U Homolju se verovalo da godina može omanuti ako na Vidovdan nema oblaka, u Gruži da „ptica kukavica koja počinje na Mladence da kuka za kosovskom pogibijom, prestaje da kuka od Vidovdana“, a u Šumadiji da na „Vidov dan, u gluvo doba noći, sve vode na Kosovu poteku crvene kao krv“, a krvlju kosovskih junaka obojeni su i kosovski božuri.

Na Vidovdan je bilo, a ponegde ih još ima, i dosta gatanja devojačkih (cinici bi rekli i iluzija) radi brze i srećne udaje. Tako je u okolini Vlasenice bio običaj da devojke, ubravši vidove trave, naliju vode u lonac koji su kupile bez pogađanja, uzmu malo soli, hleba, detelinu sa četiri lista i jednu tkanicu koju prebace preko lonca i pred spavanje prozbore: „Sveti Vide i vidova travo otvorite mi oči da vidim svoga suđenoga. Ako je daleko – evo mu detelina od četiri krila neka k meni doleti, ako je gladan – evo mu soli i hleba neka se najede, ako je žedan – evo mu vode neka se napije, ako ne može preko vode preći – evo mu ćuprije (tkanice) neka pređe!“

U nekim krajevima devojke su (valjda i momci) tražile neku vidu-travu i stavljale je pred spavanje pod glavu da im se đuvegija „prikaže“. „Kog momka koja uoči Vidova dne usni, za njega će i poći“.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
  • Radomir Djordjevic

    СПЦ је у целој причи око Видовдана увек желела да избегне његово име, јер је име означавало најзначајније српско-словенско прабожанство Св. Вида, односно, код других Словена- Срба Световида или Свентовида. Његов најпознатији храм је на острву у Балтичком мору – Ригену (Руген) код Балтичких Срба и Лужичких Срба. СПЦ је да би избегла име овог паганског бога његов дан прогласила за дан католичког свеца Св. Виту и све до скора се тако и означавао у црквеном календару. Схватајући најзад, да Срби не “хају“ за Св Виту, СПЦ је поново вратила у употребу име Видовдан, али не објашњавајући детаљније ово божанство, вероватно желећи да Срби постепено забораве да је то њихово врхунско божанство из паганског периода. Надајмо се, да се то неће догодити, јер су бога Св. Вида, Срби оджали у својој архитепској религијској матрици и немогуће га је истиснути из свести Срба. А и зашто би? То је само обогаћивање наше вере од искона и допуњавања и обогаћивања хришћанства а не његовог рушења.

    • Мара

      Нисмо га заборавили и никад нећемо! Слава Роду, помен прецима!!!