DA LI ZNATE KO JE OVAJ ČOVEK? Njegovo otkriće i danas SPASAVA ŽIVOTE MAJKI širom sveta (POGLEDI)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
doktor
Foto: Wikipedia
Početkom avgusta 1865. godine, u mentalnoj bolnici u Beču, sam i zaboravljen, umro je doktor Ignaz Semelvajs. Na sahrani je prisustvovalo tek nekoliko članova porodice i niko od kolega. Neko neupućen bi pomislio da je bila reč o ludaku i zlikovcu koga je najbolje više ne pominjati. I zaista, ime Ignaza Semelvajsa decenijama je bilo zaboravljeno, a najvećem broju ljudi ni danas ništa ne znači iako je reč o čoveku kome svoje živote duguju milioni žena i njihove dece.
 Sredinom 19. veka lečenje u bolnicama širom Evrope još uvek je u mnogome podsećalo na mračni srednji vek. Iako je medicina napredovala, čitav sistem je bio daleko od ozbiljnih zdravstvenih institucija kakve poznajemo danas.Znalo se da bolesti nisu dobre i da, ako se ne leče, ljudi od njih nekada mogu da umru, ali sve ostalo je još uvek bilo prilično nepoznato. O postojanju mikroorganizama i bacila se tek naslućivalo, a higijena i sterilni instrumenti medicinskog osoblja su još uvek bili potpuno nepoznati pojmovi.Upravo je u takvim uslovima svoju karijeru u opštoj bolnici u Beču počeo Ignaz Semelvajs, mađarski doktor i naučnik.

Mladi naučnik je vrlo brzo primetio vezu između velikog broja smrti žena prilikom porođaja i nepostojanja higijenskih uslova. Godine 1847. objavio je svoje u ono vreme zapanjujuće otkriće – doktori su prenosili bacile sa leševa na kojima su radili obdukcije na majke koje su porađali. Nesrećne žene su nedeljama kasnije umirale od infekcija koje su prouzrokovale streptokoke i bolesti koja je danas poznata kaoporođajna groznica.

 

Semelvajs je zahtevao od doktora da peru ruke i instrumente ne samo sapunom već i hlorisanim rastvorom pre nego što učestvuju u porođajima i stopa smrtnosti je pala za 90 odsto, piše portal Allday.com.

Ironično, jedna pojava u nauci danas se zove po ovom doktoru. Reč je o Semelvajsovom refleksu – to je metafora koja označava tendenciju ljudi da odbace nova učenja bez obzira na postojeće dokaze, jer je ona u kontradikciji sa ustaljenim normama, verovanjima ili paradigmama. Slično kao što su i ideje Ignaza Semelvajsa bile ismevane uprkos rezultatima koje su davale.

Postojao je samo jedan problem – Semelvajs nije mogao da objasni zašto dezinfikovanje ruku pomaže jer su u ono vreme streptokoke još uvek bile nepoznate. Doktor je zaključio da mora da je reč o nekim česticama sa leševa koje medicinsko osoblje prenosi na rukama, ali naučna zajednica nije bila zadovoljna – lekari su bili uvređeni jer neko smatra da su njihove ruke prljave i da se na taj način oni optužuju kao krivci za smrti tada već hiljada žena.

I tako je Semelvajs stekao mnoge uticajne neprijatelje. Uskoro je izbačen iz bolnice, a uskoro i iz celog Beča. Ni u drugim delovima Evrope gde je ovaj naučnik pokušao da uvede svoj sistem, nije naišao na podršku, pa je protokol pranja ruku hlorom prekinut i zaboravljen.

Studenti medicine poziraju sa leševima u bolničkoj mrtvačnici, sredina 19. veka

Besan, usamljen u svojim shvatanjima, doktor Ignaz Semelvajs je sa godinama bio sve frustriraniji. Postojale su indicije da je na kraju mentalno oboleo, mada danas istoričari nisu sigurni tačno od čega. Pominjala se Alchajmerova bolest, ali i sifilis.

Godine 1865. Semelvajs je završio u mentalnoj bolnici. Bilo mu je samo 47 godina. Postoje indicije da je tamo fizički zlostavljan. Iste godine je umro, najverovatnije od sepse, infekcije koja bi mogla da bude izlečena čak i u bolnicama onog vremena.

Semelvajs je sahranjen u Beču 15. avgusta 1865. godine. Na sahrani je prisustvovalo tek nekoliko članova porodice i niko od kolega. Njegovi posmrtni ostaci su 1891. godine prebačeni u Budimpeštu. Njegova rodna kuća danas je muzej.

(A. B. /Dnevno.rs)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone