Članovi porodice Nedeljković se uz suze rastali od 16 meseci starog dečaka: Ne zaboravi nas, Ajmene

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
porodica
Porodica Nedeljković iz Obrenovca predala bebu koju je čuvala godinu i po dana. Otac Firat poveo ga u Zapadnu Evropu. Evo ti dete, čuvaj ga, kao što smo ga mi čuvali

EVO ti dete. Čuvaj ga, kao što smo ga mi čuvali. I javi se!

Drhtao je glas Radošu Đuroviću dok je mladom Iračaninu Firatu pružao na beogradskom aerodromu šesnaestomesečnog dečaka. Uzeo je, nežno, malog Ajmena iz naručja uplakanih Aleksandra i Suzane Nedeljković i dao ga ocu. Ispunio je ono što je Firatu, izbeglici iz Iraka, imigrantu na putu ka Evropi sa trudnom suprugom, obećao kada su se prvi put sreli u novembru 2013. godine, na Institutu za neonatologiju u Beogradu.

Tog hladnog jesenjeg dana, Radoš Đurović, direktor Centra za zaštitu i pružanje pravne pomoći tražiocima azila, dobio je poziv iz Instituta sa porukom da je stigla tek rođena beba „imigrant“. Došla je na svet u sedmom mesecu sa malim šansama da preživi. Majka je već bila izgubila dve bebe. Iscrpljena od pešačenja stazama, koje poznaju samo krijumčari ljudima, počela je da se porađa u Bugarskoj. Devet sati nosio je muž na leđima do Srbije. Porodila se, ali…

Pričao je Radošu isprekidanim rečima svoju životnu dramu izbezumljeni mladi čovek koga je sreo na Institutu i preko prevodioca zaklinjao: „Ostavljam ti dete. Ako preživi čuvaj mi ga, ako umre sahrani ga. Ja moram dalje“. Gledao je u šoku Radoš čoveka koji je već trčao prema taksiju za ilegani prelazak preko granice, osvrtavši se i ponavljajući: „Čuvaj mi ga, javiću ti se!“ I mislio šta će dalje.

PORODICA I PRIJATELjIAJMENA je u njegovom novom domu sačekalo tridesetak članova porodice i prijatelja njegovih roditelja. Među njima je bio i Firatov stric koji je studirao u Beogradu i Jovan, naš čovek koga je Firat tamo upoznao i koji će, kako kaže, Ajmenu pričati na srpskom.

Ali, sreća se osmehnula malom Ajmenu. Lekari su ga spasli. Ostalo je bilo na Radošu. Uspeo je da uz komplikovanu pravnu proceduru i pomoć Centra za socijalni rad Savski venac crnomanjastog mališana smesti kod hranitelja. Suzana i Aleksandar Nedeljković su mu pružili dom i brinuli se o mališanu… Nežnog dečaka kome ni pluća nisu bila razvijena vraćali su u život sopstvenim dahom, hranili ljubavlju, podelili roditeljsko krilo u kome je do tada sedela samo njihova ćerka. Znali su Nedeljkovići da će se možda jednoga dana po Ajmena vratiti njegovi roditelji, ali su strepeli od rastanka. I nisu verovali da će toliko boleti.

ISPOVEST SRBINA KOJI JE OŽENIO ALBANKU: Edmonda mi je kao dobitak na lutriji

Firat, Ajmenov otac, došao je u Beograd pre sedam dana. Dobio je azilni status i vizu za Srbiju. Još pre pola godine čim je bio u prilici javio se Radošu iz jedne zapadnoevropske zemlje u kojoj je tražio azil. Kada su čuli da im je sin živ, za Firata i njegovu suprugu Senu život je postao čekanje. Roditelje imigrante iz Iraka i dete rođeno u Srbiji, nije bilo lako spojiti. Radoš Đurović je u taj cilj uložio sve svoje znanje, energiju, a najviše volju. Službe za socijalni rad dveju država, ministrastva spoljnih poslova, granične policije – svi pomalo su učinili poneki pravni ustupak da bi Ajmen bio vraćen biološkim roditeljima. Firat, koji je proveo u Beogradu pet dana, nikada neće saznati kakve je sve prepreke preskakao njegov prijatelj iz Srbije da bi u petak ujutru iz jednog stana u zapadnoj Evropi stigla vest: „Sve je u redu, brate. Ajmen ne plače. Majka ga drži.“

Sa hraniteljima Suzanom i Aleksandrom Firat se susreo u Centru za socijalni rad, kako procedura nalaže. Psiholog Davorka Filipović, koja je vodila slučaj iračkog dečaka, znala je da mora razviti poverenje između Firata i Nedeljkovića. Postavljalo se međusobno milion pitanja i davano je milion objašnjenja – Suzana i Aleksandar govorili su Firatu o tome da je Ajmen najbolji dečak na svetu, umiljato jagnje, da voli muziku, da igra, da nikada ne plače,…

JEZIVA ŽIVOTNA PRIČA: Sestre Polgar bile su žrtve najdrskijeg eksperimenta svog oca (VIDEO)

Firat Nedeljkovićima kako on i nije želeo da ostavi dete, ali da je to bilo jedino rešenje i jedini spas, da se on ne plaši da će dete patiti, jer mora osetiti njihovu ljubav, da će spavati na njegovim i majčinim grudima… Rekao je Firat da je dužnik Nedeljkovićima, da će dovoditi Ajmena u Srbiju, da dete sada ima dve porodice…

– A onda smo otišli u Obrenovac. Otvorili smo vrata stana i mladi Iračanin je prvi put ugledao svog sina. Uzeo ga je u naručje i nežno privio na grudi – priča Radoš. – Na srpskom mu je kroz suze šaputao: „Sine moj“. Naučio je. Želeo je tako da se na jeziku ljudi koje je prve nazvao mamom i tatom obrati svom detetu. Da ga on razume, oseti.

* Susret Ajmena sa ocem

Do četvrtka je Firat živeo sa Nedeljkovićima. Kuvali su zajedno, jeli, išli u igraonicu…. Socijalni radnici nisu želeli da predaju dete, dok se makar malo ne navikne na oca.

– Teško je bilo Nedeljkovićima. Trudili su se jako. Da Ajmena što više zbliže sa Firatom – nastavlja Radoš. – Pokazivali su da su međusobno prijatelji, pokušavali da ga uspavaju u njegovom naručju, prepričavali skoro svaki dan proveden sa njim, ali su odlazak veoma teško podneli.

Oglasila se Arnela: Oteli me i odveli u Srbiju

Naročito njihova mala ćerka. Nikakve igračke i suknjice koje je kupovao Firat nisu uspele da uteše njeno malo sestrinsko srce. U sredu uveče dobila je visoku temperaturu i herpes. Od stresa. Ostala je u krevetu, nije ispratila brata do aviona.

A na aerodromu suze, strepnja, nežnost, nada… i prećutano: „Ne zaboravi nas, Ajmene.“

ajmen
DOVEŠĆU GASUZANA presvlači dečaka, poslednji put. Ćuti i plače. Aleksandar ga uzima u naručje, miluje po kovrdžavoj glavici, ljubi… Oprašta se bez reči… Ajmen cepka papirne maramice i briše im suze. Mali je i ne zna šta se događa, ali oseća nešto. Ne pušta ni glasa. Mirno prelazi u Radoševo naručje, pa u Firatovo. Mladi Iračanin sa saosećanjem i krivicom gleda u Nedeljkoviće: „Ovako je meni bilo kada sam ga ostavio.“ Obećava: „Dovešću ga! Zvaću!“ Sa detetom u naručju ide ka pasoškoj kontroli. Ajmen diže ručicu i maše.

DRAMA I NA AERODROMU

POSLE komplikovane procedure oko zbrinjavanja mališana, Ajmenov odlazak do samog kraja bio je pod znakom pitanja. Policajci na aerodromu do sada se nikada nisu susreli sa sličnom situacijom. Sat i po trajala je provera i Radoševo iznošenje argumenata. Ali, granična policija na beogradskom aerodromu je na kraju pokazala veliko razumevanje za ovaj slučaj.

Kada su pravne nedoumice konačno rešene i sin se smestio u avion, vrata na letelici nisu mogla da se zatvore i let je otkazan zasutradan.

– Ajmenov otac nije mogao da izađe iz tranzita, imao je samo jedan ulaz u Srbiju da preuzme dete, a za grad u kome živi ostao je još samo jedan let – prepičava nam Radoš dramu sa aerodroma.

– Vremena je bilo malo, a policija me je pozvala i pitala da li mogu da sakupim novac, jer Firat nije imao za novu kartu. Uspeo sam brzo da sakupim pare.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone