VRATIO SE KUĆI SA NAPUŠTENOM BEBOM, a onda je njegova žena shvatila zaprepašćujuću istinu!

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
spavanje
Foto: foto shareably
Roni Stjuart, pastor, vozio se kroz Pasko okrug, Florida jednoga dana kada je primetio nešto sumnjivo blizu zgrade.

Kada je prišao da pogleda, shvatio je da su tu dva dečaka sama. Na sebi su imali samo pelenem a bili su skroz prljavi od sedenja na đubretu.

Pastor Roni Stjuart i njegova žena Kristal su znali za ove dečake. Zapravo, ovi dečaci bili su braća. Njihova porodica nije imala kuću i uvek su dolazili u pastorocu crkvu kako bi jeli supu u kuhinji. Kristal se seća da je viđala porodicu:

„Naša srca su se slamala kada se približavala noć, zajedno sa olujnim oblacima. Počeli smo da zamišljamo kako će noć imati ta deca dok se mi spremamo da idemo u naš topli, suvi dom.“

Pastor Roni i Kristal znali su da ne mogu samo da ostave ove dečake da pate. Zato su jednog dana ubedili roditelje da im dozvole da uzmu dečake kod sebe, gde će se oni brinuti o njima najbolje što mogu. Iako su već imali troje dece, bili su srećni da vode računa o još dvoje.

Te nedelje, ipak, sve se promenilo. Roditelji dečaka su došli do pastora Ronija i Kristal posle službe i pitali ih pitanje koje ih je ostavilo u šoku…

Pročitajte i celu priču ispričanu njihovim rečima u nastavku:

„Rekli su da…

Moje srce je stalo kada sam čula suprugove reči. Zatvorila sam oči i molila se za hrabrost jer sam znala da će nam se životi promeniti. Kao pastori uvek smo pokušavali da pomognemo ljudima koliko smo mogli, ali ovo je bilo nešto na potpuno drugom nivou. Bilo je veće od nas i to smo znali.

Da se vratim malo unazad. Na početak. Osnovali smo crkvu koja se zvali „Sklonište“ i nalazila se u Pasko okrugu, Florida, i taj kraj je imao veliku populaciju beskućnika. Znali smo da je ova zajednica u problemu, pa smo uronili u problem i počeli da pomažemo ljudima na svaki mogući način. Služili smo topla jela u crkvi dva puta nedeljno beskućnicima. U roku od nekoliko meseci, hranili smo 500 ljudi nedeljno i davali besplatnu garderobu.

„U petak, 6. novembra, ceo dan smo radili u crkvi, a ja nisam mogla a da ne primetim lice dečaka koje nas je gledalo kroz staklena vrata. Njegov mlađi brat ležao je privezan u kolicima pored roditelja otprilike 10 sati tog dana. Srce mi se cepalo. Prepoznala sam roditelje jer su dolazili na besplatnu hranu nekoliko nedelja. Porodica je kampovala ispred crkve ceo dan. Bilo je evidentno da je deci bila potrebna pomoć, a mi smo to pružali.

Naša srca su se slamala kako je veče dolazilo, zajedno sa olujnim oblacima. Počeli smo da zamišljamo kakvu noć će imati ova dece dok smo se mi spremali da idemo u našu suvu, toplu kuću.“

„Pitala sam svog supruga, S obzirom da su roditelji na nečemu i odbijaju da idu u sklonište, da li samo da ih pitamo da li žele da odvedemo bebe kod nas kući i damo im toplu kupku i krevet bar za noć?

Rekli su da…to su bile sledeće reči koje sam čula.

Bez oklevanja obukli su dete u plavu majicu koju su dobili u crkvi i dali mi bebu u sedištu za kola. Pitala sam roditelje za imena dece dok smo odlazili jer sam shvatila da ne znam ni kako da ih zovem. U roku od 5 minuta vožnje, počela je da pada kiša, a ja sam bila zahvalna što su deca ipak na sigurnom, kod mene.

Kada smo ih vratili roditeljima, molili smo se kao porodica da Bog sačuva i zaštiti ove preslatke dečake i uvek im obezbedi sklonište.“

„Dok smo odlazili iz crkve, prišla nam je porodica zajedno sa socijalnim radnikom na parkingu. rekli su nam da je posle istrage ustanovljeno da deca moraju da budu odmah oduzeta roditeljima.

Oni su nas pitali da li bismo im mi dali privremeni smeštaj kako bui izbegli hranitelje i trebao im je hitan odgovor. To je bilo pre 5 meseci i bilo je tako neplanirano i neočekivano, ali pretvorilo se u divan blagoslov za našu porodicu.“

„Bili smo suočeni sa odlukom da li da ih usvojimo ili da ih damo hraniteljskim porodicama. Bili smo apsolutno sigurni da je Bog njih postavio u naše živote sa razlogom i da treba da ih volimo kao svoje. Ne možemo da osporimo Božiji smisao za humor: moj muž se smeje kada se seti razgovora koji smo imali dan pre nego što smo videli dečake.

Prošlo  je 6 nedelja od moje operacije, totalne histerektomije jer sam se borila sa rakom i nisam više mogla da imam dece. Sa papirima već potpisanim, završavali smo proces legalnog usvajanja dečaka i sada su deo naše porodice.“

(Shereably)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone