STRAŠNI „ADMIRAL KUZNJECOV“: Sve o nosaču koji šalje jasnu poruku zapadu: MI SMO GOSPODARI SREDOZEMLJA (FOTO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
Foto: rojters
Foto: rojters
Nakon gotovo mesec dana zatišja, ruske snage u Siriji od prošle nedelje nastavile su sa vazdušnim i raketnim napadima protiv islamista okruženih u istočnom Alepu. Ruske mornaričke snage u Sredozemlju dodatno su ojačane početkom ovog meseca kada je na položaj blizu sirijske obale stigla i borbena flota na čelu sa ruskim nosačem aviona „Admiralom Kuznjecovim“.

Prolazak flote kroz lamanš na putu prema Siriji podigao je dosta prašine u Europi i Velikoj Britaniji, a osmišljen je kao demonstracija snage i obnovljene moći Ruske ratne mornarice. Taj segment putovanja „Kuznjecova“ vrlo je sličan američkoj praksi takozvanih vežbi slobode navigacije, koje ratni brodovi SAD-a preduzimaju u spornim vodama, na primeri kod ostrva Spretli u pacifiku.

Prva misija

Misija „Kuznjecova“ u Siriji prvi je borbeni zadatak nekog ruskog nosača aviona uopšte, ali i nešto sasvim novo za celokupnu rusku mornaricu. Većina „Kuznjecovljevih“ pređašnjih plovidbi bila je znatno kraća, a često je plovio i bez svoje grupe aviona. Stoga je sirijska misija u prvom redu izuzetno važno skupljanje iskustva u borbenoj upotrebi nosača aviona, koje Rusija do sada nije imala, a naučene lekcije biće bez sumnje iskorištene u razvoju budućih ruskih nosača aviona projekta Štorm.

Osim ograničenja samog Kuznjecova uzrokovanih njegovim konstrukcijskim rešenjima, već i sastav njegove borbene flote jasno pokazuje da je učestvovanje u kopnenim udarima u Siriji tek sekundarna namena. Pratnju Kuznjecova čine teška raketna krstarica „Petar Veliki“ i dva raketna razarača klase „Udaloy I“.

„Petar Veliki“ pripada klasi „Kirov“, najvećim i najteže naoružanim borbenim brodovima na svetu. Klasa „Udaloy“ namenjena je protivpodmorničkoj borbi, a ne treba sumnjati da površinsku flotu u tišini prati i barem jedna ruska nuklearna podmornica.

Foto: Tanjug
Foto: Tanjug

Ali nijedan od navedenih brodova nije naoružan krstarećim projektilima za napad na kopnene ciljeve. Reč je o borbenoj floti orijentisanoj na neutralizaciju neprijateljskog brodovlja, podmornica i aviona pa se iz toga može iščitati poruka namenjena prvenstveno NATO-u: Rusija vlada vodama istočnog Sredozemlja.

Ruska klasifikacija

Sam „Kuznjecov“ po službenoj je ruskoj klasifikaciji teška avijacijska raketna krstarica, ali ga zbog jednostavnosti nazivamo nosačem aviona. Tom klasifikacijom zaobilazi se zabrana prolaska nosača aviona kroz Bosfor prema konvenciji iz Montrea 1936, što je bilo ključno jer je najveće sovjetsko brodogradilište, u kojem je sagrađen i Kuznjecov, bilo Nikolajev u Ukrajini. Međutim, klasifikacija nije samo pravna doskočica.

Kuznjecov je i sam teško naoružan, za razliku od mnogo većih američkih nosača aviona koji se za ofanzivne operacije oslanjaju isključivo na svoju višestruko brojniju avionsku grupu. No, oni nemaju organskih ofanzivnih oružja, a odbrane im se svode na nekoliko lansera protivzračnih raketa malog dometa i tri do četiri topovskih sistema „Falanks“ za neposrednu odbranu.

U poređenju s tim „Kuznjecov“ je oprem­ljen s 12 teških protivbrodskih krstarećih raketa P-700 Granit, s dometom preko 600 kilometara i bojnom glavom od 750 kilograma. Za blisku protivvazdušnu odbranu „Kuznjecov“ nosi čak 192 rakete kratkog dometa sistema Kinžal, a poslednji sloj odbrane čini 14 oružja: osam topovsko-raketnih sistema Kaštan, zastim šest topovskih sistema AK-630.

Razlog tome leži u različitim doktrinama. SAD svoje nosače koristi za projekciju sile na svim svetskim morima pa su time američki nosači ofanzivna sredstva. Sovjetski Savez, u kojem je Kuznjecov sagrađen, nosače je gledao kao defanzivna oružja čija je osnovna namena bila podrška i zaštita strateških nuklearnih podmornica i obale te borba protiv američkih nosača aviona.

„Kuznjecov“ je raketnu moć platio daleko manjom vazduhoplovnom grupom, ali i konstrukcijskim rešenjem tzv. skijaške rampe za lansiranje aviona. Naime, ona ne zauzima nikakav potpalubni prostor, za razliku od parnih katapulta kakve koriste američki nosači aviona. Taj je prostor na „Kuznjecovu“ iskorišćen za vertikalne lansirne silose P-700 Granita. Lansiranje aviona rampom jednostavnije je jer avion sam poleće te je time opterećenje na trup i pilota daleko manje. Mana je u tome da se na zadatku može poneti mnogo manje goriva i tereta. To je vidljivo na snimcima s „Kuznjecova“, koje pokazuju da palubni lovci Su-33 poleću sa samo dve nevođene bombe OFAB-250 i četiri rakete vazduh-vazduh: par R-27R i par R-73. Uz njih nose i dva kontejnera za elektroničko delovanje Sorbtsija-S na vrhovima krila. Ukupno je to tek nešto više od tone tereta, premda Su-33 može poneti šest i po tona kad poleće s kopna. Učinak vazdušnih udara s „Kuznjecova“ je stoga zanemariv u poređenju sa drugim udarima, ali posade broda i samih aviona stiču neprocenjivo iskustvo.

Luka u Tartusu

A da je to preko potrebno, pokazuje nedavni pad drugog tipa palubnog lovca koji se nalazi na „Kuznjecovu“, MiG-a 29K. Pretprošle nedelje jedan se MiG-29KUBR zbog tehničkog kvara prilikom sletanja srušio u more nedaleko od „Kuznjecova“. Na „Kuznjecovu“ su bila samo četiri MiG-a, prvenstveno kako bi se budući temelj ruskog palubnog vazduhoplovstva testirao, dok glavninu borbenih zadataka sprovode stariji Su-33 kojih ima deset.

Foto: Reuters

Mnogo veći učinak imaju udari krstarećim raketama Kalibr. Ovim je raketama naoružana jedna od najnovijih ruskih raketnih fregata, „Admiral Grigorovič“, istoimene klase, koja se „Kuznjecovljevoj“ borbenoj skupini pridružila iz Crnomorske flote. Fregata je integrisana u sistem protivvazdušne odbrane borbene skupine, ali je i jedini brod u floti koji samostalno može izvršavati raketne udare na kopnene ciljeve.

No, jedan od problema s kojima se borbena flota suočava jest mali kapacitet njihove luke u Tartusu, koja ne može da prihvati veće brodove poput teških krstarica klase Kirov, a pogotovo ne „Kuznjecova“. S obzirom na tu očitu slabost, izvesno je da će se raditi na proširenju kapaciteta luke. Već je pretprošli petak kroz Bosfor prošla plutajuća dizalica ruske mornarice na putu prema Tartusu, pa je moguće da radovi ubrzo započnu.

Jedna od značajnih novosti u obnovljenim ruskim udarima jeste upotreba obalnog protivbrodskog raketnog sistema Bastion-P. Reč je o jednom od najmodernijih sistema tog tipa u svetu, opremljenog ubojitim supersoničnim raketama P-800 Oniks. Značaj upotrebe ovog sistema, čiji je prvi strani kupac bila upravo Sirija 2011, jest potvrda kako se Oniks može koristiti i za udare na kopnene ciljeve, a ne samo u protivbrodskoj borbi. Do sada se o tome nije znalo ništa, iako se takva sposobnost mogla naslutiti uzimajući u obzir činjenicu da je Oniks bio temelj rusko-indijskog projektila BrahMos, koji poseduje takvu dvostruku sposobnost.

Sirijske ofanzive

Drugim rečima, Sirija je pretvorena u gotovo neprobojnu tvrđavu za bilo koga ko bi se tamo pokušao mešati protiv volje Rusije. PVO sistemi koje je Rusija postavila u zemlji čine verojatno najgušći i najsofisticiraniji sistem integrisane protivvazdušne odbrane u svetu, dok borbena skupina „Admirala Kuznjecova“ predstavlja najsnažniju površinsku borbenu grupu u istočnom Sredozemlju. Istovremeno, bitka za Alep polako napreduje.

Foto: Tanjug/AP

Sirijska vojska uspešno je pre 15-ak dana suzbila pokušaj islamističke ofanzive u Alepu, koja je pak iskoristila privremeni prekid ruskih udara, pa u protivofanzivi vratila svu izgubljenu teritoriju. Opšti napredak protiv islamista u istočnom Alepu bio je izuzetan u nedavnoj ofanzivi, kada je oslobođena gotovo četvrtina područja pod kontrolom terorista, kojih je u okruženju ostalo nekoliko tisuća.

Ipak, napredak se od tada usporio i očito je da sirijska vojska pokušava sda skupi snagu za daljnje operacije. Pobeda u istočnom Alepu bila bi golemi simbolični uspeh, ali njen strateški učinak prvenstveno bi se odnosio na oslobađanje snaga koje trenutno sudeluju u blokadi istočnog Alepa za druge operacije. Istočni Alep naprosto nije odskočna daska za daljnje ofanzive kao što je to bila Palmira. No, tada sirijska vojska nije više imala snage da nastavi napredovanje prema opkoljenom Deir ez-Zoru, koji se i danas nalazi pod opsadom terorističke Islamske države.

Vojsku Sirije još uvek muče problemi oko održavanja opreme i tehnike, pogotovo sofisticiranog oružja dobijenog od Rusije. Uzimajući u obzir rastegnutost i spomenute tehničke probleme, stvara se dojam da je Sirija odustala od pokušaja da sama oslobodi Raku, glavno središte Islamske države. Ofanzivu prema tom gradu trenutno provode većinski kurdske Sirijske demokratske snage, a oslobođenje Rake bi dalo dodatnu težinu kurdskom cilju stvaranja vlastite države.

Uprkos vatrenoj podršci Rusije, koja je svoje strateške ciljeve odavno postigla sprečivši rušenje predsednika

Bašara Al Asada i moguću američku intervenciju protiv sirijskih snaga, gotovo je izvesno da Sirija nikada neće pod svoju kontrolu staviti celokupnu predratnu teritoriju. I dok će islamisti s vremenom biti poraženi, izgledno je da će kurdska Rojava ostati de fakto nezavisna država kakva funkcioniđe već godinama.

(Dnevne.rs/Blic.rs /Izvor:Jutarnji list)

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone