ŠPIJUNSKI ŽIVOT VLADIMIRA PUTINA: Jedna DREZDENSKA noć promenila TOK ISTORIJE

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
kgb
Foto: printscreen/wikipedia
Šta je tačno sadašnji predsednik Ruske Federacije radio tokom svoje obaveštajne karijere u Istočnoj Nemačkoj, nije poznato, i verovatno nikada neće ni biti u potpunosti. Uprkos tome, polje njegovog delovanja može da se pretpostavi na osnovu posrednih dokaza

U sivoj vili u živopisnoj ulici Angelikaštrase br. 4 u Drezdenu, na brdu iznad reke Labe, proveo je drugu polovinu osamdesetih godine prošlog veka jedan mladi major KGB-a na poslu regrutacije špijuna među Istočnim Nemcima koji su smeli da putuju u inostranstvo, poput naučnika, profesora, novinara i tehničara.

On im je smišljao “legendu”, odnosno priču pokrivalicu koja je trebalo da opravda njihovo putovanje i boravak na Zapadu; “legenda” je uglavnom bila poslovno putovanje, tokom koga bi se sretali sa već ubačenim agentima.

Ime tog majora bilo je Vladimir Vladimirovič Putin. Rodio se u Lenjingradu 1952. godine, u radničkoj porodici. 1970. godine upisao je studije prava na univerzitetu u svom rodnom gradu, a regrutovan je od strane KGB-a čak i pre nego što je pet godina docnije diplomirao.

Nekoliko godina je proveo špijunirajući i prateći strance u Lenjingradu, da bi početkom osamdesetih bio pozvan u Moskvu da pohađa elitni institut za obaveštajnu obuku. Nakon toga je prebačen u Istočnu Nemačku i u svojoj 32. godini obreo se u Drezdenu, u vremenu u kome je ova marionetska država Sovjetskog Saveza bila u fokusu Kremlja zbog prisustva skoro 400.000 sovjetskih vojnika, zbog projektila srednjeg dometa koji su tamo bili smešteni i zbog podeljenog Berlina koji je bio špijunsku bojno polje par ekselans.

U to vreme, nekoliko hiljada službenika KGB-a je podnosilo izveštaje u štab smešten u Karlhorstu nadomak Berlina; sovjetska služba je takođe koristila i usluge Štazija, istočnonemačke službe državne bezbednosti, koja je, kažu, pratila pola svog građanstva, da ne pričamo o strancima. Kuća u kojoj je radio Vladimir Putin bila je smeštena praktično preko puta kuće u kojoj se nalazio drezdenski štab Štazija.

Šta je tačno radio Vladimir Putin i dalje je obavijeno velom misterije, i tako će i ostati, možda zauvek.

Stručnjaci ukazuju na ono što smo naveli na početku teksta kao verovatno polje njegovog delovanja, kao i na to da je u smišljanje “legendi” bilo uključeno drezdensko preduzeće “Robotron”, vodeći istočnoevropski proizvođač matičnih ploča i krupni istraživački centar za razvoj mikročipova.

Sa tim u vezi je svakako i napor KGB-a da pokrade što je više moguće tehnoloških tajni sa Zapada, pošto je što se kompjutera tiče SSSR bio daleko iza, toliko iza da su agenti Štazija radije koristili “Komodore” nego sopstvene računare.

Ako se Putin zaista time bavio, ono što ga je zanimalo bilo je i regrutovanje samih Zapadnjaka koji su radili za kompanije poput “IBM-a” i “Simensa” a koji su poslom dolazili u “Robotron”; pored toga, bio je svakako zainteresovan i za vojnu elektroniku i generalno za sve što se tiče NATO alijanse. Moguće je i da mu jedno od zaduženja bilo da održava kontakt sa Istočnim Nemcima koji su bili prijateljski nastrojeni prema Gorbačovljevim reformama, a za slučaj pada režima Eriha Honekera.

U tome je, kao što rekosmo, svakako imao pomoć Štazija čiji su agenti KGB-ovce zvali “prijateljima”. Istočni Nemci su Rusima pripremali lažne pasoše i vozačke dozvole koje su se uklapale u “legende”. Šta više, pomagali su im da pronađu ljude koji mogu poslužiti svrsi, a snabdevali su ih i stanovima i telefonima (koje nije svako mogao da ima u Istočnoj Nemačkoj, trebala vam je dozvola vlasti).

Postoji jedan događaj, moglo bi se reći sukob, između Štazija i KGB-a u koji je po svemu sudeći bio umešan Putin. Naime, šef Štazija za Drezden, general Horst Bom, napisao je pismo Putinovom nadređenom, generalu Vladimiru Širokovu, u kome se žali zbog toga što Sovjeti regrutuju njihove vojne rezerviste koji su postali civili radi obuke za “bežičnu komunikaciju” i za slanje na misije na svaka tri meseca; problem je bio što su ti ljudi već radili za Štazi pa su im “prijatelji” praktično otimali “igrače”.

Uglavnom, odlikovan je od strane vlade Nemačke Demokratke Republike, mada se ne zna zbog čega tačno, odnosno, kojim tačno povodom, a na kraju svog bivanja u KGB-u postao je potpukovnik. Ostavku je podneo 1991. godine tokom neuspelog puča protiv Gorbačova.

tajna služba
Foto: wikipedia

Pre toga, kada je došlo do sloma Istočne Nemačke nakon pada Berlinskog zida i kada se masa besnih građana okupila ispred drezdenskog štaba KGB-a i Štazija, Putin je morao da uništava svu dokumentaciju kako ne bi pala u ruke neprijatelja.

Na sve njegove poruke poslate Moskvi tih kritičnih sati, u kojima je tražio uputstva šta da radi, niko nije odgovarao. “Moskva je ćutala“, napisao je u svojoj autobiografiji. Možda se baš tada zarekao da Moskva više nikada neće ćutati, a da će on biti taj koji će pokušati da promeni tok istorije.

(Dnevne.rs /Izvor:O.Š.,Telegraf.rs)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*