„HRVATI NIKADA NEĆE PROGLEDATI“: Hrvatska književnica o USTAŠKOJ komemoraciji u Blajburgu

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
Hrvatska
Foto: Tanjug
Hrvatska književnica Vedrana Rudan, najpoznatija po britkosti svoga jezikam, poslednju svoju kolumnu posvetila je komemoraciji ubijenim pripadnicima ustaškog pokreta u Blajburgu, koju svake godine obeležava u organizaciji zvanične hrvatske države.

Njenu kolumnu, pisanu u petak, prenosimo u celosti.

I ove godine biće obeležena blajburška tragedija. Za neznalice, ako ih uopšte ima, 15. juna 1945. godine, prepisujem sa Vikipedije, Britanci su odbili da prihvatie predaju oružanih snaga NDH i naredili da se moraju predati Jugoslavenskoj armiji. Da ne idem u detalje, prema Vikipediji, tamo je pobijeno 50.000 Hrvata.

Svake godine u Blajburg odlaze kolone Hrvata i Hrvatica i predstavnika našeg demokratijom i rodoljubljem i pravdom i istinom opsednutog vođstva Hrvatske da bi žrtvama odali počast.

Uvreda za potomke

Ove godine su se Austrijanci uznemirili jer hrvatsko „odavanje počasti“ smatraju okupljanjem nacista koji okićeni ustaškim simbolima i mašući crnim zastavama izazivaju neka bolja, mračna, stara vremena. Austrijanci su nemoćni, jer ustaško ušato „U“ u Austriji nije zabranjeno, a skup se svaki put najavljuje kao „crkveni“.

Zato ćemo i ove godine u udarnom Dnevniku Hrvatske TV videti razularene divljake u crnom i skrušene političare u tamnom. Ni jedni ni drugi ne mogu zaboraviti i oprostiti šta je Tito učinio Hrvatima.

Šta su Britanci učinili Hrvatima svi su zaboravili. Tito u Hrvatskoj danas se može i mora je*ati na hiljadu načina. Britanci su za nas u ovoj priči nevini, jer su moćniji od mrtvog Tita. Mi Hrvati uvek znamo kome ga se sme, kome ne sme, a kome se mora turati u bulju.

Ta frka oko Blajburga nikad mi nije bila jasna. Ratovalo se. NDH je izgubila. U ratu se ubija. Pobednik piše istoriju. Žrtve trunu, rodbina pamti dok je živa. To bi bilo to. Koristiti masakr bilo koga tipa u političke svrhe prozirno je i vulgarno. Žrtve ne diže iz groba, a njihovu decu ili unuke, ako su normalni, uznemiruje i vređa.

U ratu se ljudi ne dele na dobre i loše, svi su loši. Licemerno zavijanje nad grobovima pobijenih u Blajburgu ruganje je mrtvima, jer živi nisu tamo da bi im odali počast.

Oni samo žele da se fotkaju za televiziju, neka susedi vide da oni dišu crno. Političari misle da će im šanse za pobedu na idućim izborima biti veće ako se „poklone“ u Bleajburgu, „najvećem stratištu u istoriji Hrvata“.

Koliko je normalno da Hrvatine ili oni koji misle da to jesu, odlaze u Austriju i tamo se „klanjaju“ kostima pobijenih Hrvata? Pretpostavimo da jeste. Pretpostavimo i to da su Hrvati kulturan narod koji ne zaboravlja na svoje koji su ni krivi ni dužni izgubili život u austrijskoj vukoje*ini pokušavajući pobeći od krvnika Tita. Sve je to nekako ljudski i razumljivo. Ako se i deru, ako i nose kape sa ušatim ‘U’ na glavi, ako i veličaju fašističku NDH, možda je sve to u afektu? Izgubio si dedu, izgubio si baku, možda oca, možda mamu, najmanje na što imaš pravo, možda je, veličati NDH.

Ajmo sad malo na priču da pogledamo iz drugog ugla. Mnogi se trude, nikome nije pošlo za kompjuterom, izračunati koliko je ljudi do danas ubila Republika Hrvatska, mislim ova „naša“ i ova „demokratska“. Koliko je Hrvata i Hrvatica ostavilo kosti u Agrokoru? Koliko su stotina hiljda mladih života uništili ljudi i žene koji vladaju Hrvatskom od devedeset i prve? Koliko je stotina hiljada pobijenih kreditima u francima, nametima i užasnim porezima? Kojima su pokrali dedovinu? Očevinu? Zatrlo seme?

Današnja Hrvatska sastoji se od pitaj boga koliko Blajburga. Banke su Blajburg, Poreska uprava je Blajburg, pravosuđe je Blajburg, zdravstvo je Blajburg, školstvo je Blajburg, Vlada je Blajburg, Skupština je Blajburg, Kolinda je Blajburg…

Svi hrvatski blajburzi

Pa, ipak, mi, još uvek živi potomci ili rodbina pobijenih i proteranih Hrvata, ne osećamo potrebu da odemo u bar jedan od hrvatskih Blajburga da bismo se tamo poklonili senima naših najmilijih i svojoj vlastitoj seni.

A ova je Hrvatska pobila najmanje desetorostruko više Hrvata nego što je to učinio Tito?

Zašto je to tako? Zato, jer su u nama ubili sve ljudsko. Zato, jer nas uporno hrane prošlošću i kostima naših predaka, a sebe mesom koga krvavim očnjacima deru sa naših već odranih leđa. Pa, ipak… Blajburg se, po njima, dogodio masakr, a u hrvatskim blajburzima se, po njima, dešava demokratija. Niko od nas ne vidi da se danas u Hrvatskoj Hrvatima dešava genocid.

Bože, Hrvati nikad neće progledati. Ne, nismo prokleti. Jednostavno, mi, živi leševi, mi, žrtve hrvatske demokratije, mi, sužnji koje mori glad, glupi smo k’o ku*ac.

(Dnevne.rs/Izvor:srbijadanas.com)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*