Francuski pukovnik Ogar OTKRIVA: Britanci su bili u bliskoj vezi sa UČK, davali su im logistiku, obučavali i borili se sa njima protiv Srba!

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
pukovnik
BEOGRAD – Britanci su bili u bliskoj vezi sa UČK. Vojnici iz 20. puka SAS su zapravo bili angažovani na strani UČK, oni su im davali logistiku, oni su ih obučavali. To sam otkrio u konkretnim situacijama na terenu, kaže francuski pukovnik.

Žak Ogar bio jedan od prvih zapadnih oficira koji je ušao na teritoriju Srbije posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma 1999. godine, i tamo je video da informacije kojima ih je NATO komanda pothranjivala ne odgovaraju istini. Shvatio je da se ne radi o humanitarnom ratu, na terenu je uvideo da su OVK vojnici sve vreme bili pod kontrolom nemačkih i britanskih vojnih službi, uključujući i napade na srpske crkve, manastire i izbegličke kolone nepsoredno po prestanku NATO bombardovanja.

Zato je u nekoliko navrata njegova jedinica ulazila u oružani sukob kako sa OVK, tako i sa britanskim vojnicima koji su bili sa njihovim jedinicima. Deceniju i po kasnije, pukovnik Ogar koji je nedavno objavio i knjigu „Evropa je skončala u Prištini“, za Nedeljnik iznosi nepoznate detalje ovog tajnog rata koji se vodio na Kosovu.

„Britanci su bili u bliskoj vezi sa UČK. Vojnici iz 20. puka SAS su zapravo bili angažovani na strani UČK, oni su im davali logistiku, oni su ih obučavali. To sam otkrio u konkretnim situacijama na terenu“, priča Žak Ogar.

„Kada su pripadnici OVK iz zasede napali konvoj srpskih izbeglica koji su se povlačili u traktorima – a taj napad je sproveden uz podršku Britanaca – pozvao sam jednu srpsku brigadu u povlačenju koju je predvodio pukovnik Serković, da se vrati i zaustavi albanske agresore, što su ovi i uradili. Kada su srpski civili bežali iz Peći, i njih su napali albanski vojnici. Podigao sam helikopter koji ih je rasterao rafalima iz vazduha.

Nekoliko minuta po okončanju akcije pozvao me britanski general Mejson, i pitao me da li je moguće da se puca po njegovim ljudima. Odgovorio sam: ‘Ne mogu da shvatim da su vaši specijalci zajedno s tim banditima koji pucaju po civilima’. Mejson je ćutao“, prisetio se Ogar, koji će pored ostalog ostati upamćen kao oficir koji je iscrtao demarkacionu liniju na Ibru u Mitrovicu, što će kasnije postati granica Severnog Kosova.

Ogar je ispričao i da je kao dete iz oficirske porodice odrastao na herojskim pričama sa Solunskog fronta, gde mu je deda-ujak položio život, i da su ga uvek učili da je Srbija veliki prijatelj francuskog naroda. Zato je, kaže, uoči odlaska u NATO misiju 1998. imao dilemu da li da izbegne zadatak u kom bi se eventualno našao sa druge strane nišana u odnosu na srpsku vojsku.

„Otišao sam da o misiji na Kosovu razgovaram sa svojim ocem, jer je moj deda već bio mrtav. Otac mi je takođe bio general u penziji, i u to vreme je umirao od raka. On mi je rekao: ‘Ako odeš tamo, ne budi preterano grub prema Srbima’. Rekao mi je i: ‘Ne smemo da dovedemo u pitanje budućnost, tako što ćemo da zaboravimo našu prošlost’“, kaže Ogar.

Ono što će obeležiti vojničku karijeru pukovnika Ogara, kako je rekao, je slučaj odbrane manastira Devič, zbog čega ga je godinama kasnije odlikovala SPC ordenom Svetog Save.

„Bio sam na čelu grupe specijalnih francuskih snaga. To nije bila brojna jedinica, bilo nas je samo 150, a radili smo po timovima od šest ljudi. Kada smo došli, dočekale su nas srpske vlasti, Albanaca nije bilo nigde, sakrili su se. Videli smo kako nam prilazi jedan mali auto, jugo, iz kog je izašla monahinja. Bila je to mati Makarija, igumanija manastira Sokolica. Vraćala se iz Prištine, gde je pokušala da razgovara sa pripadnicima britanskog štaba. Bila je zabrinuta za stanje u manastiru Devič. Pokušavala je nekoliko dana telefonom da dobije manastir. A pošto je Devič u Drenici, a znate da je tamo izuzetno nebezbedno, nije smela da ode sama. Tražila je pomoć od Britanaca, ali oni nisu reagovali“, kaže Ogar.

„Manastir je bio porušen, relikvije svetog Joanikija su takođe bile polomljene, bilo je ugravirano UČK na njima i slične stvari. Bilo je strašnih izveštaja kako su se banditi ophodili prema sestrinstvu manastira. Mi smo sestrinstvu manastira pružili svu potrebnu pomoć. Moj šef odeljenja koji je bio na licu mesta rekao mi je da će se oni sigurno vratiti. Naredio sam da ih sačekaju, pohvataju i razoružaju, pa da posle vidimo šta ćemo s njima. Naravno, ako budu pružali otpor, moji vojnici su dobili odobrenje da reaguju.

Tako se i dogodilo. Oni su se vratili, imali su na sebi nemačke uniforme, verovatno im je to dao BND. Moji vojnici su im naredili da se zaustave i da odlože oružje. Albanci su počeli da pucaju. A onda su shvatili da je ozbiljna vojska ispred njih, i da moji vojnici imaju dozvolu da uzvrate. Banda se ubrzo povukla pod našom vatrom, noseći ranjene i mrtve“, ispričao je Ogar.

(Nedeljnik)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone