EVO ZAŠTO NIKO NE SME DA NAPADNE SEVERNU KOREJU: Kim Džong ima milion vojnika spremnih da umru za njega (INFO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
vodja
Foto: Reuters
Tokom decenija, Severna Koreja je imala težnje ka razvoju nuklearnog oružja zbog čega je u više navrata pozivano da se izvrši vojna intervencija u toj zemlji.

Godine 1994. tadašnji predsednik SAD Bil Klinton zamalo je pokrenuo vazdušni napad na Jongbajon, nuklearno-istraživački centar u zemlji, za koji se smatralo da je blizu toga da obezbedi gorivo za nuklearno oružje. Procenjeno je da bi napad imao odlične šanse za uspeh, ali je otkazan posle dogovora sa tadašnjim severnokorejskim liderom Kimom Il-sungom. Osim vazdušnog napada, kreatori tadašnje politike bili su zabrinuti da bi rat mogao da izbije na čitavom Korejskom poluostrvu.

Problem je samo postao složeniji tokom poslednje 23 godine, kada je Jongbajon postao operativan i iskorišćen za proizvodnju severnokorejskih zaliha od 11 komada nuklearnog oružja.

Velika količina konvencionalnog, nuklearnog, hemijskig i biološkog oružja Severne Koreje, kao i strah od društvene haosa u slučaju državnog kolapsa, odvratili su susede i SAD od dalje vojne akcije. A kako Severna Koreja uspeva da odvrati svetsku supersilu od napada, i kako bi se branila u ratu?

Severna Koreja odvraća vojnu akciju na nekoliko načina. Prvi je preko svoje velike pešadijske, mornarice i vazduhoplovstva. Iako ima zastarelu vojnu opremu, Korejska narodna armija (KAI) ima aktivnog sastava od 1.190.000 vojnika, a Lenjin je jednom rekao da je količina kvalitet sam za sebe. Oružane snage imaju ofanzivnu doktrinu, a u slučaju rata će nastojati da zauzmu Seul što je brže moguće.

raketa
Foto-montaža: Wikimedia/U.S. military or Department of Defense, Profimedia/AFP

Severna Koreja, takođe, obeshrabruje napad ulaganjem u nuklearno, hemijsko i radiološko oružje. Zemlja možda ima samo nekoliko nuklearnih bombi, ali niko ne zna gde su, kako i gde bi mogu biti dostavljene. Isto važi i za hemijsko oružje. Nedavno su viđene vojne snage kako nose rančeve sa istaknutim simbolima za nuklearnu opasnost, što je dovelo do spekulacija da su obučeni da izvrše napade u blizini i sa takozvanim „prljavim bombama“ i drugim sličnim uređajima.

Konačno, Pjongjang obeshrabruje intervenciju simuliranjem iracionalnost. Iako je često prikazivan kao „lud“, pokojni Kim Džong-il i njegov naslednik Kim Džong-un su zapravo savršeno racionalni akteri situacije u kojoj se nalaze. Akcije poput  bombardovanja ostrva Jeonpjeong 2010. godine, i podsticanje borbi između dve korejske mornarice na moru, ne samo da privlače pažnju, već i da daju utisak da je zemlja nepredvidiva, a svaka vojna akcija mogla bi da preraste u sveopšti rat.

U praktičnom smislu, zemlja nije dobro opremljen da se brani. Vojna tehnologija od zastarelih radara do tenkova, bila koristna 1980. godine. Pored toga, nedostatak zaliha i rezervnih delova, naročito za sofisticirani elektroniku, hranu i gorivo, može da spreči vojsku da pripremi delotvornu odbrane.

Severnokorejska prva linija odbrane bi bila obaveštajni rad, praćenje i prisluškivanje. U zemlji ima više od četrdeset obalskih radara stacioniranih na zapadnoj i istočnoj obali, a postoje i priobalni artiljerijski topovi od sedamdeset šest milimetara i više. Ona takođe ima pedeset radarskih baza širom zemlje, koje prate vazdušni prostor. Većina, ako ne i svi ovi radari su stari trideset ili više godina, i malo je verovatno da su svi još uvek u ispravnom stanju. Ali ovim starijim sistemima lakše je da se suprostave američkim i južnokorejskim sistemima elektornske odbrane. Ipak, njihov domet detekcije je kratak, pa čak i pod pretpostavkom da svi rade, Severna Koreja praktično nema načina da identifikuje i prati regionalno nagomilavanje vazdušnih i morskih snaga protiv nje.

Severnokorejske snage bi se na kraju raspale protiv kontinuiranog napada. Iako brojna, korejska armija se potpuno oslanja na zastarelu opremu koja se ne poklapa sa američkim i južnokorejskim vojnim snagama. Često prikazivani artiljerijski napad na Seul bi verovatno postigao određeni stepen početnog uspeha, ali bi pojedinim artiljerijskim jedinicama brzo ponestalo municije i bile bi uništen od strane snaga UN koje bi ih lovile. Severnokorejske podmornice, koje su raspoređene u velikim količinama, možda bi imale sreće protiv savezničke pomorske posade, jer je poznato da korejska mornarica kopije ruskih raketa H-35 za napade na kopno i more. 

Najopasnija mogućnost je da Severna Koreja imitira strategiju u Iraku i počne gerilsku kampanju protiv SAD i snaga Južne Koreje. Kim bi mogao da računa na veliki broj politički indoktriniranih, teško naoružanih pojedinaca koji bi vodili gerilski rat protiv bilo koga ko pokuša da zauzme teritoriju Severne Koreje, a korejska istorija pokazuje da je to odlična zemlja za pobunu.

Ako bi rukovodstvo moglo da pobedne kroz bezbroj podzemnim objekata u zemlji, to bi moglo napravi gerilski rat dok okupator ne ponudi pregovore. Severna Koreja je država izgrađena da zaštiti Kim dinastiju, i kao takva će biti težak orah. Ironija je u tome što Pjongjang nastavlja da jača putem razvoja nuklearnog naoružanja, dok pozivi na vojnu akciju protiv njega stalno rastu. Smanjenje nuklearnog programa te zemlje moglo bi rukovodstvo te zemlje da navede na otvorene pregovore sa SAD. Alternativa je toliko strašna da je teško i zamisliti.

(Dnevne.rs /Kurir/ Izvor: Nationalinterest.org)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*