DA LI MOŽETE da pretpostavite kolika je PLATA PUTINU!

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
rusija
Foto: Tanjug/AP
Zašto ruske lidere ne interesuje mnogo visina plate? Prvi čovek u državi ne zarađuje mnogo u poređenju sa ostalima koji rade u Kremlju, ali se često dešava da „gazdu“ Kremlja i ne interesuje mnogo visina plate.

Za razliku od SAD, gde je predsednička plata već 15 godina ista, u Rusiji se primanja šefa države stalno menjaju.

Tako je 2013. godine plata predsednika Rusije Vladimira Putina otprilike iznosila 306.000 rubalja mesečno (9.500 dolara). Za dvanaest meseci on je dobio 3.672 miliona rubalja (115.000 dolara). Već sledeće godine su mu se prihodi naglo povećali i premašili 640.000 rubalja (16.000 dolara) mesečno (ili 7,7 miliona rubalja, odnosno 193.000 dolara godišnje).

Međutim, u proleće 2015. godine, u kontekstu naglih skokova nacionalne valute, Putin je smanjio sebi platu za 10%. Pa ipak je 2015. godine zaradio 8,9 miliona rubalja (137.000 dolara), tj. oko 740.000 rubalja (11.500 dolara) mesečno. Smanjenje plate treba da se odrazi u sledećem izveštaju za tekuću 2016. godinu.

Prvi čovek u državi ne zarađuje mnogo u odnosu na ostale koji rade u Kremlju. Međutim, često se dešava da „gazdu“ Kremlja i ne interesuje mnogo visina njegove plate.

„Pošteno da kažem, ja čak i ne znam kolika mi je plata. Donesu mi, ja uplatim na račun i čak ne brojim“, rekao je jednom Vladimir Putin.

Prvi predsednik Rusije Boris Jeljcin je 1997. godine obavezao funkcionere da javno prikazuju svoje prihode, i sam je to učinio: u martu 1998. godine je prvi predao izveštaj. Jeljcin je ocenio da mu imovina i ukupna primanja vrede 1.950.324 rublje (325.054 dolara). Ta brojka je dobijena sabiranjem plate, honorara za knjigu „Predsednikove beleške“ i procenta od štednje u Zberbanci.

Ne barataju „živim“ novcem

Danas istoričari poseduju podatke i o platama sovjetskih lidera.

„U decembru 1947. godine plata Josifa Staljina kao predsednika Saveta ministara iznosila je 10.000 rubalja. Nije, međutim, jasno da li je u tu sumu uračunata njegova plata kao sekretara Centralnog komiteta, a to je još 8.000 rubalja“, kaže Oleg Hlevnjuk koji se bavi istraživanjem Staljinovog perioda.

Pored toga, generalni sekretar je trebalo da dobija i honorare za milionske tiraže njegovih objavljenih dela. Poznat je slučaj kada je Staljin poslao u Gruziju prijateljima iz detinjstva veliku sumu novca (40.000 rubalja).

Radi poređenja: prosečna godišnja primanja sovjetskog građanina u tom periodu su iznosila oko 7.200 rubalja, a mesečna, oko 600 rubalja. U kolhozima su ljudi 1950. godine primali manje od 100 rubalja mesečno u proseku po glavi stanovnika.

Hlebnjuk, međutim, ne preporučuje da se obraća pažnja na zvaničnu platu sovjetskih rukovodilaca. Nezavisno od plate milioni rubalja su trošeni na održavanje njihovih vikend-kuća, obezbeđenje i obsluživanje.

„Posle 1947. godine otac me je ponekad pitao za vreme naših retkih susreta: ’Treba li ti novca?’. Na to sam ja uvek odgovarala da ne treba“, piše u svojim memoarima ćerka sovjetskog vođe Svetlana Alilujeva. „Nemoj da lažeš, reci koliko ti treba?“, govorio bi on.

„Nisam znala šta da kažem, a on nije znao ni koliko vredi tadašnji novac, ni koliko ga ima. On je živeo po svojim predstavama iz doba pre revolucije i smatrao je da je 100 rubalja ogroman novac. Ponekad mi je davao 2-3 hiljade rubalja. Nisam znala da li mi daje za mesec dana, za pola godine ili za dve nedelje, a on mi je to davao kao da mi daje milion…“

„Cela njegova plata je svakog meseca stizala u paketima na njegov sto. Ne znam ni da li je imao štednu knjižicu. Verovatno nije. On sam nije trošio novac. Nije imao za šta i gde da ga troši. Sve što je u toku dana koristio i što mu je trebalo – kuće, vikendice, posluga, hrana, odelo – sve je to plaćala država“.

Doktor istorijskih nauka Oleg Budnjicki podseća da „živi“ novac za ruske rukovodioce nije imao značaja. Koliko god da je Lenjin zarađivao, bilo je krajnje teško kupiti čak i namirnice za taj novac, jer je on brzo gubio vrednost.

O odnosu rukovodilaca prema novcu slikovito govori i davnašnji slučaj koji se dogodio Jeljcinu. Boris Nikolajevič je došao na otvaranje domaće mreže ekspres restorana „Russkoe bistro“, odabrao šta će da kupi i krenuo prema kasi.

Međutim, u džepu, naravno, nije imao novca, pa mu ga je pružio neko od njegovih ljudi. Jeljcin neko vreme nije mogao da shvati koliko treba da plati. Sa čuđenjem je preturao novac po rukama, jer se potpuno odvikao od takvih situacija.

(Dnevne.rs/Intermagazin.rs /Izvor:ruskarec.ru)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone