Žena sa puškom u ruci: Čuli ste za Milunku Savić, ali ona nije bila jedina SRPSKA HEROINA!

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
heroina
Foto: Wikipedia
Ranjena je 12 puta i 12 puta odlikovana za hrabrost, a to koliko je hrabra, dokazala je i pre nego što je uzela pušku u ruke, predstavivši se kao Natalija Bjelajac. Od tog trenutka više nije bila Slovenka Antonija Javornik, već žena koja se pod novim imenom i prezimenom bori za slobodu srpskog naroda.
 Antonija Javornik je rođena 1893. godine u Mariboru, gradu u kojem je završila osmogodišnje školovanje i koji je napustila uoči Balkanskih ratova. Bila je zadivljena pričama strica Martina, oficira i poručnika u austro-ugarskoj vojsci, koji je prkosno zbacio ovu uniformu i obukao srpsku, pišu Novosti.Antonija je zapamtila kako je njenom ocu ljutito govorio da bi voleo da živi u Srbiji, pošto u nju svi porobljeni gledaju kao u ideal, jer tamo jedino vlada sloboda. Želja mu se ispunila. Svaki put kada bi dolazio kod bratanice, donosio bi joj knjige srpskih junačkih pesama, zbog kojih je naučila ćirilicu.

Petnaestogodišnja devojčica je poželela da sledi stričev primer, ali je tek iz trećeg pokušaja uspela da stigne u Srbiju, jer su je pre toga roditelji vraćali kući. Kada su shvatili da je to ono što istinski želi, pomirili su se sa njenom odlukom i pomogli joj da bezbedno stigne kod strica. U početku je brinula o njemu, kuvala mu, družila se sa vršnjacima…

Prekaljena ratnica

Rat se osećao u vazduhu. U knjizi Antonija Đurića „Žene Solunci govore“ zabeležena je njena ispovest i sećanje na te dane. Antonija je govorila kako je želela pušku, ali je pukovnik Božidar Terzić odbio njenu molbu.

– Pušku vam ne možemo dati. Nije puška za vas. Možete, ako hoćete, da nam pomognete u vojnoj bolnici – rekao joj je pukovnik, a ona prenela Đuriću.

Pristala je. I to je bilo nešto, razmišljala je. Počela je da pohađa tečaj za bolničare, a onda je, deset dana kasnije, izbio Prvi balkanski rat.

Bolnice idu za vojskom. Bolničari su značajni isto toliko koliko i strelci u prvoj borbenoj liniji. Ali, ja nisam više Antonija Javornik, sada sam Natalija Bjelajac. Promenila sam ime i prezime. Zbog mojih u Mariboru. Da ih poštedim ako se sazna gde sam – sećala se kasnije Antonija tih sudbonosnih trenutaka.

Bila je u istom puku kao i stric Martin, ali ga nije viđala. Sve vreme je bila sa vojskom, negovala ranjenike, podizala im moral, hrabrila ih. I kada je oslobođeno Kosovo, sada već Natalija je bila tu. Radovala se, jer je znala koliko je to bilo važno Srbiji.

– Shvatila sam: od juna i Vidovdana 1389. do oktobra 1912. godine, s kolena na koleno se živelo za ostvarenje tog sna – u radosti i žalosti se govorilo o Kosovu i evo, vojnici dočekali taj čas da proteraju Turke i oslobode Kosovo. Ispunili zavet mnogih generacija – pričala je ova hrabra devojka.

U Drugom balkanskom ratu Natalija više nije bila bolničarka, već vojnik. Bila je uporna da joj dozvole da ode na front. Borila se u prvim redovima, na korak od neprijatelja. Zbog uspešnog zarobljavanja čitave baterije bugarskih topova, dobila je svoje prvo odlikovanje – Zlatnog Miloša Obrenovića za hrabrost.

Odlikovanje mi na grudi prikači pukovnik Božidar Terzić. Kad mi je čestitao, osmehujući se očinski, učinilo mi se da sam u njegovom pogledu uhvatila i ono što nije mogao da mi kaže: „Vidi ti, molim te, kako se ovo devojče iz Slovenije tuče za srpsku zemlju i slovenstvo“ – zabeležena su Natalijina sećanja.

Žal za decom

– Ja sam se iz ljubavi tukla za slovenske narode – da zbace tuđinski jaram i žive u slozi, ljubavi i slobodi u jednoj državi. Kada sam skinula uniformu, nisam više ni odlikovanja stavljala na grudi. Čemu? Bilo, pa prošlo. Zaposlila sam se, živela skromno, povučeno. Jedino mi je žao što nisam imala dece – zabeležena je Antonijina izjava u „Žene Solunci govore“.

Kada je počeo Prvi svetski rat, Natalija je već bila prekaljeni borac, pa je rame uz rame sa vojnicima vojevala na Ceru, tamo gde je njen stric poginuo.

Ona je nastavila da se bori na Drini i Kolubari, a na Kajmakčalanu je zarobila 30 bugarskih vojnika, zbog čega su joj ponovo stavili orden na grudi. Proboj Solunskog fronta je dočekala teško ranjena. U bolnici u Nišu su joj zacelili ranu na grudima, ali metak u nozi joj je ostao zauvek.

Karađorđeva zvezda kojom je odlikovana, stigla je kao uteha i nagrada. Kada se rat završio, Natalija je otišla u Maribor da vidi porodicu, koja ju je jedva prepoznala.

– Pred njima više nije bila maturantkinja Antonija Javornik, već dojučerašnji narednik srpske vojske, sa 12 odlikovanja na grudima – prisećala se ratnica.

Heroina kojoj se izgubio svaki trag

Beograd ju je vukao nazad i odmah mu se vratila. Nastavila je da živi u njemu, mirno i povučeno, odbijajući bilo kakvu materijalnu benefit od države. Ali, brzo je počeo još jedan rat.

Odmah na početku, Nataliju je Gestapo sproveo u logor na Banjici, koji je jedva preživela.

Posle toga joj se gotovo gubi trag. Antonije Đurić je zapisao da se na svečanosti povodom 60. godišnjice proboja Solunskog fronta, Natalija pojavila bez odlikovanja i da skoro niko nije znao ko je ona. Umrla je 16. avgusta 1974. godine, baš na šezdesetogodišnjicu Cerske bitke, u kojoj je stradao njen voljeni stric.

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone