ZAŠTO SAM PRESTAO da vršim ABORTUSE: STRAVIČNA ISPOVEST doktora Stojana Adaševića!

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
zena
Foto: rtvbn.com
Učen sam, prema tada važećoj doktrini, da je dete živo tek sa prvim plačem

„Osnovno lekarsko vaspitanje stekao sam za vreme studija na Beogradskom medicinskom fakultetu u periodu 1951-1957. godine.

Učen sam, prema tada važećoj doktrini, da je dete živo tek sa prvim plačem. S katedre sam, u okviru različitih odseka Medicinskog fakulteta, slušao uvek isto:

„Dete je živo tek sa prvim plačem. Pre toga ono je samo organ majke, kao što je, na primer, zub, slepo crevo ili bubreg. Izvaditi iz majke zub ili slepo crevo isto je što i prekinuti već započetu trudnoću. Tim aktom, veštački izazvanim abortusom, vi uklanjate samo organ majke. Razlog zašto to nije dozvoljeno raditi bez saglasnosti komisije za prekid trudnoće jeste opasnost da nestručna lica dovedu život žene u pitanje. To se mora raditi u za to opremljenim ustanovama, i do određene starosti trudnoće, do kada je relativno bezbedno. Svaki kasniji prekid trudnoće mora da odobri specijalna komisija i mora biti reči o velikoj medicinskoj ustanovi“.

Tako su nas učili u to doba, a i presude ondašnjih sudova bazirale su se na krivičnom zakonu koji je govorio isto – plod je „živ od momenta prvog plača“. Čitane su nam na sudskoj medicini čak i neke presude gde se pominjalo da onaj koji ubodom noža u trbuh trudne žene ubije i plod i izazove porođaj sa mrtvim plodom odgovara samo za laku telesnu povredu jer kod majke nijedna kost nije povređena, prema tome to je laka telesna povreda, a plod se u povredi i ne pominje.

Onaj ko nije rođen ne može biti ubijen.Tako vaspitavan i učen od svojih nastavnika, krenuo sam da specijaliziram ginekologiju i akušerstvo i hrabro da vršim utrobna čedomorstva – arteficijalne abortuse. Prvo sam to radio pod budnim okom starijih kolega, a posle i samostalno. Bio sam ubeđen da radim ispravan posao, i trudio sam se da to „vađenje zuba“ ili utrobno čedomorstvo što manje boli ženu i da prođe sa što manje komplikacija.

Jednog dana, mislim da sam već bio mlad specijalista, sreo me je jedan poznanik i, pošto smo išli u istom smeru, usput smo se raspričali. Na njegovo pitanje da li radim abortuse, ponosno sam odgovorio: „Kako da ne! I to u lokalnoj anesteziji, tako da je žena svesna, ja sa njom pričam a ona i ne primeti (ako sam dobro dao anesteziju) da sam već uradio abortus, i biva prijatno iznenađena kad joj kažem da je gotovo, a ona tek očekuje početak“. Na to me je on pitao da li znam da su to živa bića, da ja ubijam život ljudskog stvora? Sa podsmehom sam mu rekao „Ma hajte, molim vas, kakve gluposti! To su neformirane mase!“

Vreme je teklo, javljala su se nova naučna dostignuća i pojavio se i ultrazvuk sa svojom dijagnostikom. Počeo sam da ga obilno koristim i da se u njemu usavršavam. Doneo mi je puno iznenađenja. Video sam plod, rad njegovog srca,njegove pokrete, otvaranje usta. Kod starijih plodova zapažao sam i pojavu sisanja palca, a onda, pošto je dijagnoza trudnoće bila postavljena, ta žena je po njenom zahtevu, išla u salu za abortuse – takozvanu kiretanu – da bi se izvršilo utrobno čedomorstvo.

Ruka koja se do malopre kretala posle toga je često puta ležala na instrument-stolu, nepokretna, mrtva, palac koji je plod do malopre sisao – bio je tu, ali mrtav. Počeo sam da razmišljam, pa ovo je ipak živo, ima usta, sisa palac, kreće se. Eksperimenti nam pokazuju da na duboke prodorne tonove plod reaguje ubrzanim pokretima, što se sve vidi na ultrazvuku, a posle evo, to isto ljudsko biće leži u komadima na instrument-stolu ili su njegovi izvesni delovi u tegli vakum aparata.

Jedanput se desilo da je trebalo da izvršim utrobno čedomorstvo, a da je jedan član tog para bio moj bliski rod. Samouvereno sam seo i počeo da radim, otvorio grlić i zgrabio kleštima prvo na šta sam naišao i izvukao ruku. Bacio sam je na instrument-sto i gle, živac ruke pao je na deo koprese polivene jodom. Jod je nadraživao živac i ruka je počela da se trza. Normalan efekat koji smo puno puta na vežbama iz fiziologije radili sa žabama i njihovim živcima, kada smo pručavali fiziologiju mišića i živaca. Pošto se ovo vrlo retko dešava, a meni se ovo desilo samo jedanput, rekoh sestri: „Pazi, trza se kao živčano-mišićni preparat“. Sestra odgovori: „Ju, kao da je živo“.

Uđoh ponovo u matericu i zgrabih nešto i sad izvukoh nogu. Rekoh u sebi: „Pazi, da ti sada nervus išijatikus ne padne na jod, pa da ti se sad i noga ne trza. „Pažljivo ja spustih nogu na sasvim drugi kraj, ali neka iznenadna buka – pad nekog gvozdenog predmeta u susednoj sobi me trže, te se noga izvi – odlete i živac pade na jod. Noga se trza. Sada, sav napet, opsovah, jer mi se to prvi put desilo u mojoj praksi (a bila je u to vreme već vrlo bogata) i rekoh poluglasno: „Sada još samo fali da izvučem srce koje kuca“. Uđoh kleštima zgrabih i … stvarno, ja izvukoh i bacih na kompresu srce koje je kucalo. Stadoh sa radom, odjedanput shvatih da je to ubistvo, jer sam do malopre na ultrazvuku video to živo srce kako kuca, ruku i nogu kako se miču, dok su još bili svi u jednom komadu. Ne znam kako sam izgledao, ali odjedanput sam čuo glas sestre: „Doktore, šta je sa vama, je li Vam loše?! Da li da zovem nekog dugog da završi?“ Trgoh se. U sebi se pomolih Bogu i rekoh: „Bože, vadi me sada iz onog u šta sam upao.“ Počeh ponovo da radim i bez ikakvih komplikacija završih ono što naš naivni narod zove „čišćenje“.

Od tog doba, počela su moja razmišljanja i shvatanja da bez obzira što ne radim privatno, što ne radim direktno za novac, ipak sam izvršilac ubistva, i to ne samo dželat nego i sudija koji to odobrava i presuđuje… Pravdao sam se pred sobom, da sam samo stručnjak – vojnik snajperista koji kao u ratu puca i ubija iz principa – za ideju, a ne plaćeni ubica, privatni ilegalni aborter, koji ubija za novac. Slaba vajda.

Počeli su čudni snovi sa noćnim morama. Kao rezultat svega toga sazrela je moja odluka da prekinem da vršim utrobna čedomorstva koja sam radio 25 i više godina. I to po deset–petnaest dnevno, a nekad i više. Razlog – moje saznanje da je ljudski plod od svog samog začeća živ i živo biće, i da to nije ni organ majke, ni organ oca, već nešto treće.

Sve ovo nije bilo plod nikakve teološke indoktrinacije, kao što to žele da prikažu pojedini ateisti i feministkinje, već čisto iskustvo stečeno poznavanjem biologije, bioloških i medicinskih zakona i ultrazvuka. To što se moje saznanje poklopilo sa teološkim stavom po kom je ljudski plod živo biće od začeća, dakle od same zigote (oplođene jajne ćelije), samo je dolazak do istog cilja preko dva različita puta. Ja se u ovom članku baziram na čistoj faktografiji, materijalističkoj i materijalnoj tehnici, koja nasuprot nekim krivičnim zakonicima i učenjima – dokazuje da je ljudski plod živ od začeća.

Smatram da činjenicu da je ljudski plod živ od začeća treba više i češće iznositi kako u masovnim medijima, tako i preko specijalnih predavanja pred ovaj naš narod. Isto vredi i za stav da je utrobno čedomorstvo mnogo veći i teži greh od običnog ubistva, jer je ljudski plod u materici nemoćan da se brani, a ništa nije skrivio, on je jedini bez lične krivice u ljudskom rodu, jer on još nije rođen. Ovome je cilj da bračni i vanbračni parovi shvate kolika je njihova odgovornost u trenutku bračnog ili vanbračnog polnog čina, i to pred Bogom i pred sobom, i kakve posledice taj čin donosi.“

(dr Stojan Adašević /znakoviporedputa.com)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone