ZAŠTO JE KOSOVO SRCE SRBIJE KOJE SVE SLABIJE KUCA? Otkrivamo šta smo DOBILI, a šta IZGUBILI zbog SRBOVANJA! (VIDEO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
politicari
Foto-montaža: Profimedia/AFP, Twitter/@FedericaMog
Problem Albanaca i Srba sa Kosova mnogo je dubok, a Srbija je propustila mnogo bolje prilike da sačuva svoje srce u grudima, ovako ga je SRBOVANJEM dala na čuvanje drugima

Kosovski problem za Srbe traje još od ere kada su Turci pokorili Balkan i kada su Srbi u Balkanskim ratovima ponovo oslobodili te krajeve i vratili Kosovo i Metohiju Srbiji. Srbi su od tada u stalnom “sukobu” sa Albancima, pitanje je samo da li je taj rat javan ili je skriven. Mnoga rešenja su nuđena kako bi se ovaj sukob okončao, ali rešenja ni danas nema! Ipak, jedno je i više od očigledno, kako su godine prolazile Srbi su od Kosova dobijali sve manje i manje, te smo tako došli u situaciju da se radujemo i držimo slepo Briselskog sporazuma, a velike šanse su zbog “SRBOVANJA” propuštene ranije!

Ipak, nećemo ići daleko u istoriju i krenuti od samog korena problema i Kosovskog boja 1389. godine, već ćemo stvari bazirati na veoma bliskoj istoriji, tačnije od raspada Jugoslavije, da one Titove, koju smo trebali čuvati kao zenicu oka svoga, a nismo!

Foto: Marko Todorović

Prve javne i glasne povike “Kosovo Republika” čuli smo neposredno posle Titove smrti, a Albanci su tada činili apsolutnu većinu na Kosovu i Metohiji (77.4% prema popisu iz 1981), tada je prevladalo mišljenje da se to može preduhitriti samo ako se Albancima prizna status naroda i vlastita republika koja više nikako ne bi mogla potpasti pod vlast Srbije.

Studenti Univerziteta u Prištini su marta 1981. godine započeli mirne proteste, koji su ubrzo postali opštenarodni, zahtevajući ravnopravan položaj Albanaca sa ostalim slovenskim narodima u Jugoslaviji, koji imaju svoje republike. Beograd je tada počeo da brani “Jugoslaviju” i na albanske zahteve odgovorio je slanjem vojske na demonstrante.Zavedena je neka vrsta vojne uprave nad Kosovom. Albanci su izloženi represiji i masovnim hapšenjima. Takođe dolazi i do nasilja nad Srbima.

Foto: Tanjug/AP

Nakon albanskih demonstracija, 1982. godine, kosovski Srbi (predvođeni Kostom Bulatovićem, Miroslavom Šolevićem i drugima) počinju da se bune. Istovremeno, u Srbiji započinje anti-albanska kampanja, čija je središnja tema „genocid“ nad Srbima na Kosovu, i koja iseljavanje Srba prikazuje kao plansko etničko čišćenje koje provodi pokrajinsko rukovodstvo.

Godine 1985, pripadnici „Srpskog pokreta otpora“ sa Kosova upućuju državnim organima peticiju, čije sastavljanje su pomogli i Atanasije Jevtić i Dobrica Ćosić, u kojoj kažu da pokrajinom vladaju „velikoalbanski šovinisti“ koji su „okupirali deo Jugoslavije“ i nad Srbima čine genocid. Jugoslovenska vlast na ove optužbe nije gledala blagonaklono, već kao na ispoljavanje srpskog nacionalizma. Srbi sa Kosova tih godina protestuju po raznim gradovima, a 26. februara 1986. godine njih stotinak provaljuje u saveznu skupštinu, zahtevajući uvođenje vanrednog stanja i ukidanje autonomije Kosova.

Aprila 1987. godine čuli smo legendarnu izjavu Slobodana Miloševića, koja ga je ustoličila za novog cara Srbije: “Niko ne sme da vas bije”, poručio je Slobodan Milošević Srbima u Kosovu Polju osvojivši tako simpatije crkve i nacionalističkih krugova Srbije i svoju komunističku retorike zamenio nacionalnom.

1989. godine Milošević nasilno ukida autonomiju Kosovu, a JNA (treća vojna sila u to doba) zavodi vanredno stanje u srpskoj pokrajini, a ostaće upamćeno da je u vreme glasanja o amandmanima, zgrada Skupštine Kosova je bila okružena tenkovima.

Foto: Profimedia/AFP

Kao odgovor na protivustavno ukidanje autonomije, Kosovski parlament je 2. jula 1990. doneo Ustavnu deklaraciju, kojom se Kosovo proglašava republikom, ravnopravnom sa ostalim jugoslovenskim republikama. Srbija na to reaguje tako što 5. jula raspušta kosovski parlament i smenjuje urednike glavnih albanskih medija na Kosovu.

Sedmog septembra poslanici raspuštene Skupštine se tajno sastaju u Kačaniku i usvajaju novi ustav Republike Kosovo. Izabrana je vlada u senci i Skupština. Septembra 1991. godine, kosovski Albanci su održali i nezvanični referendum o nezavisnosti. Na osnovu referenduma, nepriznata Republika Kosovo je proglašena nezavisnom od Jugoslavije. Tokom čitavog Miloševićevog perioda, na Kosovu su uporedo delovale institucije Republike Srbije pod nazivom „Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija“ i institucije kosovskih Albanaca pod nazivom „Republika Kosovo“.

Foto: Profimedia/AFP

Sve do 1995. godine, Rugovina strategija nenasilnog otpora je imala široku podršku albanskog stanovništva. Međutim, nakon okončanja ratova u Hrvatskoj i Bosni, nenasilna strategija počinje da biva doveđena u pitanje, a među Albancima je sve veći broj onih koji zagovaraju oružani otpor. Godine 1996, do tada nepoznata Oslobodilačka vojska Kosova je započela terorističke napade na nosioce srpskih vlasti na Kosovu i njihove saradnike u albanskoj sredini. Napadi na srpsku policiju i civile su nastavljeni i naredne 1997. godine. U svojim saopštenjima, OVK je kritikovala “pasivan” pristup vođa kosovskih Albanaca, obećavajući da će se boriti do oslobođenja Kosova od srpske vladavine. Krajem 1997. godine, kosovski Albanci su oblast Drenice prozvali “oslobođenom teritorijom” zbog jakog prisustva snaga OVK-a.

Foto: Profimedia/AFP

Pregovori u dvorcu u Rambujeu (otpočeli su 6. februara 1999) nisu rezultirali mirnim rešenjem krize i rešavanjem budućeg statusa Kosova i Metohije.

– U Rambujeu nam je, u jednom trenutku, taj antisrpski Zapad ponudio da potpišemo visoku autonomiju za Kosovo unutar Srbije, da zadržimo sve simbole suvereniteta, kao i 10 hiljada vojnika i dve hiljade policajaca, koji će pomoći stranim trupama da na Kosovu primene sporazum i razoružaju OVK. Taj sporazum je Srbija odbila, a onda je, po kazni, stigao lošiji predlog koji je, smatram, u nevolji takođe trebalo prihvatiti, da bi se izbeglo bombardovanje, ali je Srbija i to odbila.Ja sam 1999. godine, znajući da će me to moralno i u političkom pogledu preskupo koštati prihvatio neku vrstu ucene Slobodana Miloševića da uđem u Vladu SRJ, da bih, kako je on rekao, pomogao da se izbegne bombardovanje i da se postigne rešenje za Kosovo. Došli smo bili do dokumenta u Rambujeu i, zaista, imam veliku zaslugu da nam je on kao takav ponuđen. Tada sam napustio Pariz i došao kod Miloševića zahtevajući da javi Milanu Milutinoviću da potpiše sporazum, pa neka ga onda Albanci odbijaju. Jasno mi je rekao da mi to moramo odbiti i da će NATO bombardovanje, ako do nega dođe, biti kratko, ali će zato ono stvari u Srbiji postaviti na svoje mesto, kao i da će se tada raspaliti takav stepen proruskih osećanja u zemlji, i s druge strane antizapadnih, da će nam put ka federaciji sa Rusijom i Belorusijom biti potpuno otvoren. Čim je počelo bombardovanje, u Saveznoj Skupštini prihvaćen je predlog o konfederaciji sa Rusijom i Belorusijom. Kao da je bombardovanje prizivano i kao da je Milošević u njemu video đavolsku prednost i za sebe i za Srbiju – rekao je za Telegraf.rs lider SPO-a Vuk Drašković i preneo svoje svedočenje u pregovorima u Rambujeu.

Foto: Marko Todorović

Po okončanju bombardovanja, Srbija gubi kontrolu nad Kosovom. Prema Rezoluciji 1244, Kosovo ostaje deo SR Jugoslavije, ali pod kontrolom Ujedinjenih Nacija, odnosno snaga KFOR-a. Srbi na Kosovu od privilegovane manjine postaju obespravljena manjina.

U februaru 2006. godine započinju pregovori o statusu Kosova. Međunarodni posrednik, finski političar Marti Ahtisari, predložio je plan o “nadziranoj nezavisnosti”, koji je srbijanska strana odbila, a kosovska prihvatila. Srbija je predlagala da status Kosova bude regulisan poput statusa Hongkonga u Kini ili Olandskih ostrva u Finskoj, ali su kosovski Albanci odbacili svaki predlog koji bi uključivao Kosovo u sastavu Srbije.

Foto: Wikipedia/World Economic Forum

U dogovoru sa zapadnim silama, Skupština Kosova je 17. februara 2008. jednoglasno proglasila nezavisnost Kosova, sa svih 109 prisutnih poslanika, dok je 11 srpskih poslanika bojkotovalo glasanje. Tu odluku je Vlada Srbije još iste večeri proglasila protivpravnim aktom, i od tada srbijanska diplomatija intenzivno radi protivu kosovske nezavisnosti.

2013. godine potpisan je Briselski sporazum, Srbija i zvanični Beograd se grčevito bore da se formira ZSO, kao garant opstanka Srba na Kosovu, bitka protiv priznanja tzv. Repbulike Kosovo vodi se na svim poljima. Uspela je Srbija da osujeti ulazak Kosova u Unesko, kao i da joj KFOR vrati vazdušni prostor nad Kosovom, ali odredbu iz Rezolucije 1244 o povratsku Vojske Srbije na Kosovo više niko i ne spominje.

Foto: Twitter/@FedericaMog

Šta smo dobili “Srbovanjem” kroz istoriju zaključite sami, da li je Srbija mogla pametnije i mudrije da sačuva Kosovo i da prođemo bez parola “Kosovo je srce Srbije” i “Dogodine u srpskom Prizrenu”, ostaje da se vidi. Molimo vas da vaš stav o genezi problema Srbije i Kosova nam kažete u komentarima ili ukoliko imate posebnu priču pošaljite nam na mail.

(D. Zlojutro/ Telegraf.rs)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone