VOJNO-POLITIČKI ANALITIČAR MIROSLAV LAZANSKI: „Nemoj da se lažemo, nema više života u…“

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
analiticar
Miroslav Lazanski (Foto: Jutjub)
Nema boljeg poziva i motivacije za Srbe u Republici Srpskoj da u nedelju 25. septembra izađu na referendum od najnovije vesti iz Sarajeva da će gospodin Bakir Izetbegović zatražiti i ukidanje imena Republika Srpska.

Možda predloži i referendum oko toga? Pa će tamo gde nisu uspeli političari, uspeti ozlojeđeni narod. Na referendumu. Pošto je očito da je u Sarajevu najkraća crta između dve tačke, arabeska.

Šta god se mislilo, BiH je ratom podeljena zemlja, centralne institucije u Sarajevu smišljene su samo da bi se dokazalo da zemlja nije razdvojena.

Dejton je prihvatao status quo etničkih teritorijalnih granica, ali Zapad ipak već godinama pokušava da obnovi multietnički karakter BiH.

Na Zapadu je uvreženo mišljenje da je do rata u BiH došlo zbog „srpske agresije”, da su pre izbijanja sukoba Srbi, muslimani i Hrvati živeli u pravoj idili, da nije bilo međusobne „drevne mržnje”, da je Sarajevo bilo srećan multietnički grad, pa se stoga opet može živeti na isti način.

To što je više od 150.000 Srba iz Sarajeva moralo 1995. da ode iz tog grada, što su mnoge porodice iskopavale i svoje davno preminule rođake i nosili ih sa sobom, ja za takav slučaj u Evropi 20. veka ne znam.

Ne sporim da se u BiH u onoj velikoj Jugoslaviji živelo i nacionalno i verski prilično tolerantno.

Da su se ljudi družili, normalno radili na poslu, da otvorene mržnje nije bilo. Kada je, na primer, u Visokom, tamo dalekih sedamdesetih godina, neko ofarbao ogradu mosta na Fojnici u zelenu boju, boja je sutradan promenjena, a farbar pronađen.

Naravno, nije bilo demokratije, postojala je partija koja je strogo vodila računa i o boji ograde na mostu, ne samo zelenoj, već i o bilo kojoj drugoj. Vodilo se računa da u svakom gradu ili mestu, koje je višenacionalno, postoji kadrovska šema po kojoj ako je predsednik opštine musliman, onda je direktor najveće fabrike Srbin, a direktor školskog centra Hrvat.

Pa se, kada isteknu mandati, nacije samo rotiraju na određenim dužnostima.

I to je funkcionisalo. Da li je sve to bilo iskreno i dobro?

Možda i nije, ali nije bilo ni rata, ni nekih međunacionalnih sukoba. Onda kada je srušena Jugoslavija, kada je napokon stigla demokratija, onda su u BiH muslimani prvo odjednom postali Bošnjaci, što mi ni dan danas nije jasno, jer kako možeš 50 godina da se zoveš jedno, a onda preko noći drugo, dakle onda su Bošnjaci odjednom počeli da zagovaraju tezu „jedan čovek jedan glas”, što je drugo ime za preglasavanje, suspendovali su konstitutivnost Srba u BiH i eto rata.

BiH je bila sazdana na Avnojevskim principima konstitutivnosti sve tri nacije i kada je to ukinuto, rat je bio neminovan. Ne možeš da imaš Avnojevske granice bez Avnojevskih principa. Odnosno možeš, ali onda imaš rat sa svim tragičnim posledicama.

Na Zapadu to nikako nisu hteli da shvate i uvaže jer su smrt i razaranje samo roba na globalnom tržištu. Ili kako bi to rekao dobri stari Karl Marks: „Ako želite da obesite kapitaliste, oni će vam prodati konopac.”

Jugoslavija se posle Drugog svetskog rata zasnivala na Titu, partiji, NOB-u i JNA, pri čemu su se pojedini nacionalni identiteti i dalje javljali kao međusobna konkurencija. Tito i partija su bili arbitri, ali nisu mogli da otklone jaz između političkog i etnokulturnog shvatanja nacije, već su za sobom ostavili i duboka nacionalna neraspoloženja.

U Hrvatskoj je poraz nacionalista u „maspoku” 1971. doživljen kao pobeda „srpskih” generala u JNA, dok je u Srbiji pad Aleksandra Rankovića doživljen kao nacionalno poniženje. Specifična konstrukcija jugoslovenske federacije institucionalizovala je nacionalizam u mnogim strukturama države: nacionalne ekonomije, teritorijalna odbrana, republičke veze s inostranstvom.

Ovaj policentrizam je blokirao integralne mehanizme privrede i društva i jačao nacionalnu državnost republika. Federacija je sve više bila nesposobna oko bilo koje odluke, za mobilisanje masa nedostajala je još samo psihološka dimenzija nacionalizma.

Da bi se dogodio miran raspad Jugoslavije, nedostala je politička integracija novonastalih manjina, a to je opet za preduslov imalo svojevsrsnu građansku svest u novim nacionalnim državama. Umesto toga, novi lideri su istakli koncept kulturne nacije – Milošević, da bi se održao na vlasti, Tuđman kako bi došao na vlast. Srbi su od državotvornog naroda u Hrvatskoj i BiH, u Hrvatskoj degradirani u status manjine, a kasnije i proterani.

Ova dinamika nije BiH, „Jugoslaviji u malom”, ostavila nikakve šanse za opstanak. Na svim dosadašnjim izborima narodi BiH glasali su za podelu duž etničkih granica. Brutalna realna politika u tome vidi i neku privlačnost, nekadašnji sukob na život i smrt svodi se na groznicu niskog intenziteta.

Da li je to uvreda moralnog osećanja? Moralni odgovor, sam po sebi, nije dovoljan. Pravo je pitanje čiji je to uzak i goli interes, a da nema veze s kategorijom morala – izgradnja multietničke BiH? Posle svega…

(Dnevne.rs /Izvor: Politika)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone