Trenutak koji im je promenio živote: Tajna legendarne istorijske fotografije i PRIČA O BELCU KOJI NIJE PODIGAO RUKU

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
ruka
Foto: Wikipedia
Dizanje glasa protiv represije na jednom tako velikom događaju kao što je Olimpijada nije moglo proći bez posledica. Sportisti koji su visoko i hrabro podigli ruke protiv nepravde su to znali i bili su spremni da plate cenu svog prkosa. Ipak, sa fotografije je zaboravljen belac, koji na prvi pogled izgleda kao da ga ne zanima ono što se događa iza njegovih leđa. Međutim, upravo su za njega od tog trenutka krenuli problemi koji su ga pratili do kraja života.
 U Americi je 1968. godina bila poprilično mračna za crno stanovništvo – ubijeni su Martin Luter King i Bobi Kenedi, a crnačka zajednica je bila u nikada goroj situaciji u modernoj istoriji.Iste godine su se održale Olimpijske igre u Meksiko Sitiju. U finalu trke na 200 metara prva tri mesta zauzela su dva Amerikanca i jedan Australijanac. Tomi Smit uzeo je zlato, njegov sunarodnik Džon Karlos bronzu, a Piter Norman srebro.Smit i Karlos su se na pobedničko postolje popeli bosi, a kada su primili medalje podigli su stisnute šake na kojima su bile crne rukavice. Bila je to snažna poruka podrške ljudskim pravima koja su u to vreme u Americi itekako bila ugrožena.

Njihov potez je bio izrazito hrabar, jer ih je nakon povratka u Ameriku bukvalno čekao linč i kazne. Dizanje glasa protiv represije na jednom tako velikom događaju nije moglo proći bez posledica. Ali, sa fotografije je zaboravljen belac, koji na prvi pogled izgleda kao da ga ne zanima ono što se događa iza njegovih leđa.

Međutim, upravo su za Normana od tog trenutka krenuli problemi koji su ga pratili do kraja života.

Trenutak koji im je promenio živote

Većina ljudi ovo ne zna, ali nije samo onovremena Amerika imala problema sa poštovanjem ljudskih prava. U Australiji su vladali strogi zakoni o aparthejdu, slični onima u Južnoj Africi. Tamo su se održavali protesti zbog zabrane dolaska emigranata koji nisu belci, kao i diskriminacije lokalnog aboridžinskog stanovništva, kojima su pojedinci čak oduzimali decu i odgajali ih u belim porodicama.

Norman je mnoge iznenadio! U finalu su ga svi smatrali autsajderom koji je slučajno ostvario dobar rezultat u prethodnoj trci.Međutim, ovaj mladi Australijanac je izveo čudo i u zadnjih sto metara prestigao Karlosa. Njegov rezultat bio je 20,06 sekundi što je i danas, 47 godina kasnije, nacionalni rekord Australije.

Pre nego otišao na pobedničko postolje da primi medalju Norman je razgovarao sa američkim trkačima. Godinama kasnije, prepričao je ovaj sudbonosni trenutak.

„Veruješ li u ljudska prava?“, upitali su ga.

„Verujem“.

„A u Boga?“

„Veliki sam vernik“.

„Ono što nameravamo da uradimo više je od bilo koje sportske pobede“, rekli su mu.

„Uz vas sam“, rekao im je Australijanac i zbunio ih svojom podrškom.

„Mislio sam da ću u njegovim očima videti strah, ali sam video ljubav“, ispričao je Karlos.

Amerikanci su odlučili da na trenerke stave značke „Olimpijski projekt za ljudska prava“, piše „Films For Action“, koji je označavao pripadnost pokretu za ravnopravnost u sportu. Hteli su da izađu bosi, jer je to bio simbol siromaštva crnačke populacije, a posle su se setili crnih rukavica, još jednog raširenog simbola borbe za ravnopravnost, koji je u SAD uveo pokret „Crne pantere“.

Međutim, imali su samo jedan par, pa im je Norman predložio da svako stavi po jednu rukavicu, a onda je od njih zatražio jednu značku da je i on stavi na trenerku i tako im pruži podršku. Značku su našli kod Pola Hofmana, još jednog američkog olimpijca.

– Kada su mi rekli za šta im treba, pomislio sam: „Ako belac iz Australije to traži, dobiće ga!“ – ispričao je Hofman kasnije.

I tako je došlo vreme za uručivanje nagrada. Norman nije mogao da vidi trenutak kada su Karlos i Smit digli ruke, ali je znao što se događa.

– Sve mi je bilo jasno dok sam razgovarao s njima. Kad sam čuo da se glas koji peva američku himnu polako stišava i nestaje i da je na stadionu zavlado muk znao sam da su svoj plan sproveli u delo – rekao je Norman u jednom kasnijem intervjuu.

Smit i Karlos su istog trenutka bili suspendovani iz američke olimpijske ekipe, izbačeni su iz olimpijskog sela, a Hofmana su optužili za saučesništvo u ovoj akciji.Nakon povratka u Ameriku dobili su niz pretnji smrću i suočili su se s ozbiljnim posledicama.

Međutim, njihov gest doneo je i novu nadu afroameričkom stanovništvu, pa su ovi sportisti uskoro dobili i podršku od onih koji su razmišljali kao oni. Nakon što su preživeli taj nimalo lagan period postali su heroji i čak dobili spomenik ispred Univerziteta San Hose. Ipak, na spomeniku koji predstavlja trenutak s Olimpijskih igara nema Normana.

Izbrisan je, kao što je bio izbrisan u sopstvenoj državi – Australiji

Nakon Olimpijade u Meksiku, život Pitera Normana pretvorio se u pakao. Iz Olimpijskog odbora su mu ponudili posao pod uslovom da osudi potez svojih američkih kolega. Nije pristao na to i zbog toga je decenijama plaćao visoku cenu. 

Četiri godine kasnije nisu ga pozvali na Igre u Minhenu, iako je držao nacionalni rekord i oborio kvalifikaciionu normu za trku na 200 metara čak 13 puta, a onu za trku od 100 metara pet puta.

Razočaran ovakvim tretmanom, Norman je napustio profesionalno bavljenje atletikom i posvetio se amaterskom bavljenju sportom. Međutim, i tu ga je čekalo razočarenje. Neodobravajući njegov postupaki njegove životne izbore, odrekla ga se porodica, kao i kolege iz olimpijskog tima.

– Dok smo mi dobijali sve veću podršku, Piter je bio sam protiv cele države, patio je sam – prisećao se kasnije Karlos.

Nije mogao da nađe posao, a i kada bi ga našao jedva je preživljavao. Piter Norman je bio odbačen od vlastite zemlje.

Iako je bio državni rekorder nije bio pozvan ni na Olimpijske igre 2000. godine kada je Australija bila domaćin. Poziv da dođe u Sidnej dobio je od američkog sprintera Majkla Džonsona koji je dva dana pre početka igara slavio rođendan.

Šest godina kasnije 2006, Norman je preminuo od posledica srčanog udara. Na sahrani su njegov kovčeg nosili Tomi Smit i Džon Karlos. 

Piter Norman nije dočeo izvinjenje države i Olimpijskog odbora. To je učinjeno tek 2012. godine u australijskom parlamentu.

(Express.hr)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone