TEKST KOJI JE ZAPALIO SRPSKU JAVNOST: Gospodine Vučiću, možda su vama Amerikanci prijatelji, ali Srbiji i Srbima nikada nisu bili, niti će biti! (POGLEDI)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
politicari
FOTO TANJUG/ SAVA RADOVANOVIC/ nr
Piše: Miloš Kordić

Pronose se glasovi da nam se primakao rastanak sa Njegovom ekselencijom Majklom Kirbijem, amabasadorom Sjedinjenih Američkih Dražava u Srbiji.

Ako je suditi po mnogo puta ponovljenoj tvrdnji Aleksandra Vučića, predsednika Vlade Republike Srbije, onda nas napušta prijatelj. Predsednik Vučić je, sa Kirbijem i bez njega iza leđa, prilikom raznih otvaranja, zatvaranja i uopšte bezbrojnih obraćanja novinarima i čestog polemisanja s njima, prvenstveno s njima, isticao kako je gospodin Kirbi i prijatelj Srbije.

Srpski premijer ima pravo da govori ono što mu diplomatska kultura i protokol nalažu, a i što lično oseća, misli i zna. On ima pravo da ima i u brojnom diplomatskom koru prijatelje. Kao i svakom čoveku – neki su mu bliži, prisniji… On za ono što priča odgovara i svojoj stranci, ali će odgovarati i svojim biračima.

Ali, uza sve ono što je činio i govorio za vreme svog boravka u Beogradu, gospodin Kirbi se ni po čemu nije dokazao kao prijatelj Srbije. (Za Vučića, dakle, ne znam i to me se ne tiče. To je njihova stvar.) A trudio se jeste: pomagao je u poplavama, krečio je škole, neizostavno učestvovao u radu brojnih zasedanja i savetovanja oko primene ovoga ili onoga. Svejedno da li su bile u pitanju nevladine organizacije (posebno one), civilno društvo, vladavina prava, zaštita ljudskih, manjinskih i seksualnih prava itd.

I ono što je važno: nikad se (ili malo kad) govorilo da je on prijatelj i srpskog naroda. To ne. Nego: prijatelj je Srbije. A i on je svestan da najveći deo naroda Srbije ne može da prihvati prijateljstvo ambasadora koji predstavlja politiku kakva je politika njegove zemlje.

On je toliko bio prijatelj i takav prijatelj Srbije da se nikad nije izvinio za bombardovanje Srbije, nikad za žrtve tog bestijalnog sedamdesetosmodnevnog ubijanja, nikad za uništavanje, razaranje… Nikad gospodin Kirbi (i ne samo on) nije otišao ni na jedno mesto na kome su ubijani građani Srbije. Ili da je otišao do spomenika maloj Milici Rakić, maloj Sanji Milenković, putnicima u vozu u Grdeličkoj klisuri, radnicima Radio-televizije Srbije, …

Gospodin Kirbi je bio toliko prijatelj Srbije da nikad nije rekao da će zemlja, čiji je on predstavnik u ovoj zemlji, platiti štetu koju je, između ostalih, i njegova zemlja nanela ovoj zemlji, da će njegova zemlja raskrčiti one generalštabne ruševine u Beogradu, ostatke mostova po rekama ove zemlje, podići srušene bolnice, fabrike…

Ali je taj prijatelj Srbije, po oceni premijera Vučića, neprestano delio lekcije o tome šta da se radi u Srbiji, mešao se u sve i svašta što bilo kome i s minimumom diplomatske kulture ne bi ni palo na pamet da čini.

I iz petnih žila zalagao se ambasador Kirbi da Srbija, ova okupirana Srbija, učini sve što može, ne može, što mora i ne mora kako bi takozvana republika Kosovo, njen istorijiski, kulturni, verski, geografski i suvereni deo, njena kolevka, postala članica svih mogućih evropskih i svetskih organizacija: od politike do badmintona. I da tom njegovom od Srbije otetom Kosovu Srbija pomogne da postane član Ujedinjenih nacija! Ni manje ni više.

Dugi niz godina pratim, u skladu sa svojim mogućnostima, američku politiku i ono što ta politika donosi svetu. I odnosi iz njega. I nikad mi nije palo na pamet da ne cenim ono američko što je bilo i što jeste vredno. Ali, rano sam shvatio da Amerika nema prijatelje. Oni joj nikad nisu ni bili potrebni. Ona se isključivo rukovodila i rukovodi svojim interesima. Prijateljstva u dušama onih koji vladaju Amerikom odavno nema. Ako ga je ikad i bilo.

Stoga ne žalim za Majklom Kirbijem. Prijateljem takozvane države Kosova i članom kluba Prijatelji Sandžaka. Kao što nikad nisam žalio ni za jednim američkim ambasadorom. Kad se samo setim kraja osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Kad se samo setim njihovih uloga u razbijanju Jugoslavije, u pripremi i izvođenju „Oluje“ (ambasador Galbrajt na hrvatskom tenku izgoni Srbe), u pripremi i tokom „Milosrdnog anđela“, u „prevođenju“ albanskih terorista u nekakve oslobodioce… Pa sada… rečeno je – šta.

Neka je srećan put gospodinu Kirbiju. Navodnom prijatelju Srbije. Ako je za verovati premijeru Vučiću.

Jer pronose se glasovi da će gospodin Majkl Kirbi otići.

A ko će doći? Možda neko ko će se baviti svojim, ambasadorskim poslom. Za koga se neće morati isticati kako je prijatelj Srbije… A narod vidi… Narod sve vidi. Ali mu često, veoma često ni to ne pomaže.

(Intermagazin)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone