ŠTA MISLITE, ČIME SMO IH ZASLUŽILI? Fenomen glumačkih legendi iz ugla njihovih prijatelja (POGLEDI)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
kafana
Kafana kod besmrtnih, Foto: Facebook
Kad vidim današnje slobode, žalim za nekadašnjom cenzurom – kaže Duško Kovačević.
 Već nekoliko godina na društvenim mrežama, kao veoma popularna, kruži svojevrsna fotografija nepoznatog autora čiji je naziv „Kafana kod besmrtnih“. Na njoj su Pavle Vuisić, Bata Stojković, Zoran Radmilović, Toma Zdravković, Momo Kapor, Petar Kralj, Josif Tatić, a odnedavno i Dragan – Gaga Nikolić.
Nema sumnje, reč je o vrhunskim majstorima svog zanata. I ljudima koji su svojim postojanjem održavali masterklas iz nepriznate umetnosti, umetnosti življenja. Boemski i dostojanstveno, sočno i sofisticirano u isti mah. Izuzetna popularnost pomenute fotografije, između ostalog, otvorila je temu negdašnje stvaralačke scene na ovim prostorima, umetničkih veličina, značaja u svetskim okvirima…Parafrazira se i rečenica Radeta Šerbedžije s komemoracije Draganu Nikoliću, u kojoj je apostrofirao kako će mnogo vode proteći Dunavom i Savom dok se ne pojavi neko ko bi bio takav umetnik i čovek kakav je legendarni Gaga bio.
„Maratonci…“

Branko Pleša, Miloš Žutić, Mija Aleksić, Đuza Stojiljković, Čkalja, Cica Perović, Slobodan Aligrudić, Rade Marković ili pripadnice lepšeg pola poput Marije Crnobori, Olivere Marković, Nede Spasojević, Ruže Sokić, a ima ih još podosta koji više nisu s nama, ali jesu legende jednog vremena i umetnosti.

 

U svakom slučaju,‘60, ‘70 i ‘80 godine 20. veka u državi koja se zvala Jugoslavija iznedrile su i umetnike i umetnička ostvarenja i poduhvate koji, s jedne strane, s punim pravom nose epitet junaci sa Olimpa Perikleovog zlatnog doba, a s druge, ono što su radili i uradili i dalje je izuzetno popularno čak među generacijama 21. veka. I mada se umetnici koji sada stvaraju po mnogima ubrajaju u najbolji deo ovdašnjeg društva, na poseban je način vrlo prisutna i dilema koju otvara paralela onda i sada.

Dejan Mijač: To je bilo naše zlatno vreme
dejan mijac

Slikovito govoreći o tome, Duško Kovačević kaže: „Jedna od meni lično najvažnijih slika iz tog slavnog vremena je prva proba ‘Maratonaca’. Došao sam u Atelje 212 iz svoje podstanarske sobe u Jovanovoj, što je dva-tri ćoška dalje, a pošao sam, čini mi se, dan ranije od silne želje, strahopoštovanja, od bojazni da ne zakasnim… Proba je bila u 11 sati. Nikoga lično nisam poznavao, sem što sam se u dogovoru oko teksta prethodno sreo s Mucijem i Mihizom (Ljubomir Draškić, reditelj, i Borislav Mihajlović, čuveni pisac, u to vreme dramaturg Ateljea, prim. aut.), a znao sam da će igrati glumci koji su već bili imena.

Proba je počela posle upoznavanja i kolektivnog čuđenja odakle ideja mladom čoveku da se bavi tako starom porodicom i tim zanatom koji će nas sve ispratiti, a koji se, evo danas vidimo, iz sveta simbola preselio u svet realnosti. Ta prva čitajuća proba bila je u kancelariji Mire Trailović, i tu počenje priča o istoriji Ateljea, i o kvit esenciji jednog vremena. U pročelju Mira Trailović, prva dama pozorišta. Daje uvodnu reč o radu na predstavi. Potom Ćirilov i Mihiz, umetnički direktor i dramaturg, govore o komadu. Mala digresija; pominjem samo one kojih više među nama nema. Zatim, par konkretnih napomena daje Muci, reditelj. I posle njihovih priča o drami, počinje čitajuća proba. A za stolom – Zoran Radmilović (koga će kasnije zameniti Butković jer je otišao da snima seriju), Taško Načić, Bora Todorović, kao najmlađi Dragan Nikolić… Čitali su jedno dvadesetak minuta s toliko improvizacija, dobacivanja, upadica… da ih je Muci u jednom trenutku prekinuo i rekao: ‘Dobro, dosta ste čitali, ajmo sad na piće, pa se vidimo na premijeri’. I, naravno, otišlo se na piće, u šali i zafrkanciji. E sad, niko nikad nije izgovorio, a jako su dobro svi znali da to ajmo na piće… istovremeno znači majčino ćemo mleko propljuvati ako treba, al‘ ćemo ga raditi za medalju. U to vreme uopšte ne bi trebalo da vam objašnjavam ovaj drugi deo, podrazumevao se. Sad je neophodno da objasnim, vi zapišete i opet je pitanje da l’ će se u potpunosti razumeti.“

Džaba vam novci, moji sinovci

Upoređujući stvaralaštvo nekad i sad, proslavljeni reditelj Dejan Mijač bespogovornim tonom citira Njegošev stih iz „Gorskog vijenca“ koji kaže: „Iz gremena velikoga lafu izađ trudno nije“.

– To, između ostalog, znači: bila je veća država, veća konkurencija, veća razmena energija… I to je davalo rezultate. Pogledajte na primer samo u sportu koje je rezultate postizala Jugoslavija. Nijedna od novih država nastalih njenim raspadom ne može ni da joj se približi. Nije reč ni o kakvom jugonostalgičarskom vapaju, nego o zakonomernostima, činjenicam… Talentima neko mora da se bavi, on treba da se brusi, mora da se oproba u velikoj areni, u velikoj konkurenciji. Pogledajte Srbiju – to je zemlja koja nema i ne zna svoju definiciji, ni političku ni stratešku, ne zna čak ni gde su joj granice. Iz te zbrke ne može ništa značajno proisteći. Zlatne epohe svuda u istoriji su se događale u zrelim i optimalno sitim društvima. Nikako u histeriji i beznađu. Neću da kažem da u banam državama nema talenata, da nema recimo umetnosti. Ima je, al nema ničeg što bi bila značajna, prekretnička, antologijska ostvarenja. Ne može da bude. To naše zlatno vreme, koje je naravno imalo i svoje druge strane, karakterisala je drugačija društvena klima, drugačiji odnos prema poslu, prema životu… A potreba za rezultatima kakvi su onda postizani postoji i danas. Recimo, nove generacije gledaju stare filmove, stare predstave ako postoje snimci… Više puta se gledaju uglavnom samo stari filmovi. Čak i američki. Amerika, koja je danas vodeća u svemu, na planu umetnosti zapravo nema ništa značajno da ponudi. Džaba vam novci, moji sinovci! Zašto? Društvo histerije i neizvesnosti, i automatski nema uslova. Umetnost traži stabilan vrednosni sistem, stabilan odnos. Kad kritikuje, traži delikatno skoro nevidljivu tačku iz koje proizilaze problem, i onda upozorava. A umetnost kao prateća pojava nečega što je realpolitika ili marketiška ujdurma, to je koješta – kaže Mijač.

Talenat i brušenje

U jednom neformalnom razgovoru, Mira Banjac je, govoreći o glumcima nekad i sad, kazala da je talenat bez sumnje redak, božiji dar i suštinski velika tajna, ali kao dijamantu brušenje, i talentu štogod treba da bi se u svojoj čudesnosti ispoljio.

– Veliki majstori su se nama bavili, usmeravali nas… Recimo, kažem mom velikom profesoru i reditelju Rakitinu kako hoću da igram neku ulogu. On mi odgovori da ću je igrati, da treba da je odigram jer je moja, ali za jedno dve-tri godine. Pre toga treba da odigram ovu i onu, treba da oblikujem neke slojeve svog glumačkog bića, da porastem do te uloge, pa onda dalje… Danas se mladim glumcima niko ne bavi na taj način – kaže Mira.

Gledajući fotografiju „Kafana kod besmrtnih“, Jagoš Marković kaže:

– Gledam ovu sliku i divim im se kao što sam im se divio ceo život. Bili su veliki, bili su pravi, nesebični, velike ličnosti… Ključna reč je svest o zajedništvu, svest o slozi… to je ključno, jer to je ono bez čega nam nema ne samo napretka nego ni opstanka. Danas se izgubila svest da bez opšteg dobra nema ni pojedinačnog. U pitanju je drugačije vreme. I danas ima talenata! I to velikih! Ne fali nam dara, fali nam zajedništva, empatije, sistema vrednosti…

Bilo je to daleko gospodskije vreme. Ovo naše grca u banalnosti, u bljutavoj privatnosti.

Jagoš Marković, reditelj

Onda je bilo sramota biti na ego tripu i bilo šta iz ega reći. Odmah si bio predmet sprdnje. Bilo je to daleko gospodskije vreme. Ovo naše grca u banalnosti, u bljutavoj privatnosti. Sada imamo kult (nazovi) slave, političkog tj. politikantskog pre svega, onda je bio kult ideje. Pre je bilo sramotno privatni život izlagati, a sad je to poželjno… Govorim načelno o vremenu.

Ali naši su glumci i sada bolji deo naše stvarnosti. Oni još uvek mnogo više nego mnogi drugi esnafi ne zaboravljaju da su etika i estetika nerazdvojne. Inače se u ovom vremenu, u ovom haosu koje traje jako dugo, ne bi zavesa podigla nijedno veče, ne bi da nema etike i danas.

Ondašnje vreme se neće ponoviti

Duško Kovačević ističe kako je u to vreme postojao ozbiljan odnos prema umetnosti u svakom smislu.

Dušan Kovačević.jpg
Wikipedia

– Nije postojala ova današnja takozvana sloboda i demokratija u kojoj možeš da radiš i govoriš sve i svašta, i najveće gadosti, bez ikakve odgovornosti, bez osude, bez stida. Kad vidim ovu našu današnju demokratiju, počnem da žalim za ondašnjom cenzurom. Ondašnje se vreme neće ponoviti. Stvari su otišle u potpuno drugom pravcu. A mi pratimo veliki beli svet uglavom u onome što je u njemu najgore. Pa se još trudimo da budemo bolji, to jest gori od originala. Između ostalog, ubrzanje koje je došlo u naše živote pre svega je dokazalo onu staru narodnu – što je brzo, to je i kuso. Sve se pretvara u fast fud za oči i dušu. Lično, drago mi je i ponosan sam što sam živeo i radio s velikanima, što smo uspeli da uradimo stvari koje traju i dan-danas. Kolektivno smo verovali u istu ideju, istu priču, iste vrednosti. Bili smo posvećenici religije koja se zvala umetnost – priča Kovačević.

(Tatjana Nježić /Blic)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone