SRBIN JE U BEČU SREO PILOTA KOJI JE BOMBARDOVAO SRBIJU ’99! Njihov razgovor je počeo mirno, a završio se dramatično! (VIDEO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
Foto montaza/ilustracija: Dnevne.rs
Pisac Stefan Simić zapisao je svoj susret sa vojnim pilotom NATO-a u Beču, koji je učestvovao 1999. u bombardovanju Srbije…

***

Dobar neki čovek, pomislih.

Sedeli smo u većem društvu, u Beču. Amerikanac. Porodičan čovek. Pričao je nenametljivo, uzdržano a kulturno… Postavljao sam mu razna pitanja.

U jednom trenutku kada je čuo da sam iz Srbije, zbunio se, zaćutao i pogledao me.

– Baš ste Srbije.

– Da, da, baš! Iz srca Srbije! Pomoravlje!

Promenio je temu…

Nakon sat vremena razgovora sa drugima, ponovo mi se obratio.

– Mladiću, moram nešto da ti kažem, vidim da ste razumni.
– Da, izvolite.
– Učestvovao sam u bombardovanju vaše zemlje…
– Šta? Vi?
– Da, bombardovao sam tvoju zemlju!

OTKRIO DETALJE TUČE NA VAŠARU: „Vratite mi lanac, to je uspomena od moje pokojne Ljupke“

Svi u prostoriji su zaćutali i pogledali u njega.

– To je ’99 bio moj posao… Vojni pilot. Penzionisan sam od tada.

Nisam u njemu video ubicu a ko zna koliko je ljudi ubio.

– Kako ste mogli – prvo je što sam ga pitao.

– To je moj posao, da nisam ja radio bi to neko drugi. I ako je neko stradao, nije bilo namerno, nama nije bio cilj da ubijamo civile…

– Ali ste ubijali… Šta vi uopšte znate o Srbiji? – pitao sam ga.

– Da je u Evropi…

– I?

Zaćutao je.

Gledao sam u tog modernog ratnika, ni trunke griže savesti na njegovom licu, uveren da je samo radio svoj posao, na 10 000 metara iznad zemlje, za 10 000 američkih dolara. Profesionalac dok, u stvari, još jedan od plaćenika, sejača smrti…

Tako je kukavički delovao da ne bi smeo ni ruke da obara sa nekim a kamoli za bilo kakvu realnu borbu, prsa u prsa. Avion i desetine kilometara iznad zemlje su njegova savršena pozicija za rat.

– Da li znate da ste vi ubica?

– Ne, nisam ja ubica, samo sam izvršavao svoj zadatak, vozio avion i…

– Ubica je onaj ko ubije a vi ste ubijali.

Sve one priče koje smo do malopre pričali pale su u vodu. Posmatrao sam ga i ćutao.

Nije mi se suprostavljao, samo je ćutao. Savršeno pribran, uz saosećanje za moju bol ali ne i za ono što je radio.

– Vi mladiću ne razumete, tu nema mržnje, rat je industrija…

– A vi ste bili njen najgori deo.

– To mi je posao, ništa lično, nikoga ne mrzim, posebno ne Srbe…

– A i zašto biste mrzeli ili voleli kada, ionako, ništa ni ne znate o Srbiji, Balkanu uopšte?

Nastavio sam da ga gledam. Od njegove ruke ko zna koliko ljudi je stradalo a u njegovom glasu ni trunke kajanja. Odrađivao je svoj posao, kada je bilo potrebno, za to je bio plaćen i gotovo. Ni ne zna koga je gađao, ni koga je sve ubio.

Ko zna sve koga nosi na svojoj duši, pitao bi se da uopšte ima dušu…

TEKST INDIJANSKOG POGLAVICE UZBURKAO JAVNOST NA ZAPADU: „Srbija je lekcija modernom svetu“ (VIDEO)

Ništarija, ljudska!

– A ako bih sada ja vama razbio glavu ovom flašom, završio bih u zatvoru. Možda biste stradali, možda ne ali ja bih bio ubica, monstrum! Novine bi bile pune naslova – Srbin ubio Amerikanca, iz čista mira a ti, ko zna koliko si smrti posejao, i nikom ništa… Gde je tu pravda!

– Vi ne razumete pravila igre! Miš ne može mački ništa, mačka je mačka a ja sam u toj igri bio mačka… –

I bio je u pravu, on nije gađao ljude nego miševe, da je znao da su dole ljudi ne bi sedeo u avionu, radio bi nešto drugo.

Nastavio sam.

– Da vas prebijem verovatno bi me grizla savest a preživeli biste… Što je daleko manje strašno nego baciti stotine bombi a da ni ne znaš koga time sahranjuješ. I što je najgore ne vidim kod vas savest, ništa…

– Mladiću, sve su to stvari na mnogo višem nivou, o kojima ni vi ni ja ne odlučujemo, da nisam to radio ja, radio bi neko drugi i sve bi bilo isto…

– Izvinite, šta je vama uradio moj narod? Vama, vašoj porodici?

– Apsolutno ništa!

– I zašto to sve?

– Posao, biznis, politika, opstanak, kako ne shvatate. Takav je sistem. Takva su pravila.

– Da li znate da sam i ja bio dole sa svojom porodicom, svojim vršnjacima, kada ste leteli iznad nas i bacali bombe a ne komfete i razglednice.

– Ti mi sudiš a ne razumeš sistem. I da to nisam radio ja, radio bi neko drugi…

– Da, ali ja ovde sedim sa vama a ne sa nekim drugim.

Nije mu bilo prijatno, niti je postavljao sebi takva pitanja. Posao sa sentimentima nema nikakve veze…

Onda sam uzeo telefon, pronašao imena žrtava i počeo naglas da mu čitam imena.

HOLANĐANKA NE MOŽE DA NAM SE NAČUDI: U svetu svi jedu LUBENICE, ali samo u Srbiji CURI I SMRDI!

– Da li vam znače nešto imena ovih ljudi?

– Ne, prvi put čujem! Ko su oni?

– Miševi!

– Kakvi miševi?!

– Vaši žrtveni miševi, poštovani gospodine, žrtve, satima bih mogao da ih čitam. Ali kome? Za vas su to miševi a ne ljudi.

Atmosfera u prostoriji je bila sve napetija. U meni se budio sve jači prkos, inat a znao sam šta god da uradim, besmisleno je.

Kada znaš da si u pravu jedino što ti preostaje je da igraš na nečiju savest.

Ali kako, kada taj neko nema savest, niti je svestan u čemu je učestvovao.

Za njega je to neka tamo Srbija a za mene je to moja zemlja. Drugu nemam.

Za mene je to moje detinjstvo, moje ljubavi, moj život, moje sve a za njega je to samo jedna od zemalja u evropi. Za mene su to grobovi mojih predaka i deca koja tek dolaze, livade, njive, planine, reke, škole, bolnice i još toliko toga a za njega samo puki objekti koje treba da pogodi. Ništa više!

U prevodu – kada ubijaš bolje da ne znaš koga ubijaš, kako ti posle ne bi bilo žao. Počelo je ono iracionalno da se budi u meni. Slike mrtvih, strah, beznađe, sve ono što je usledilo posle…

– Sve je to prošlo – nastavio je – sada smo prijatelji – ustao je i pružio mi ruku.

RUTINSKI SU ZAUSTAVILI SOMBORCE NA PUTU: Bacivši pogled na UNUTRAŠNJOST gepeka, odmah su pozvali pojačanje i uhapsili vozača (FOTO)

Zanemeo sam posmatrajući ga. Koliko bi mu samo ljudi presudilo u tom trenutku. Posebno oni koji su nekoga izgubili. A i oni koji nisu, mnogo je onih kojima je Srbija iznad svega. Nisam do kraja takav ali razumem taj odnos – tuđe nećemo, svoje nedamo i gotovo!

Ustao sam i krenuo.

– Ne želim da sedim sa ovim čovekom – rekoh. Uhvatio me nespremnog susret sa njim. Nisam po prirodi osvetnik ali ovo je nešto mnogo više od osvete. Ponos. Pravda. Susret, oči u oči sa čovekom, koji je direktno ko zna koga sve ubio. I da nisam iz Srbije, nevažno odakle, ne bi mi bilo svejedno…

Na njegovom licu nisam video mržnju, više bezosećajnost, što je, donekle, isto. Kada te neko ubija potpuno je nevažno da li te mrzi ili ne oseća ništa, ubica je ubica.Nisam imao snage za raspravu a nije mi padalo na pamet da glumim advokata.

Kada su me domaćini ispratili do vrata, okrenuo sam se, vratio, uzeo onaj stolnjak, i svu hranu, supu, sve, i sipao na njega da me bar po nečemu zapamti. Sedeo je mirno dok se sve to slivalo sa njega, glumeći moralnog pobednika a ja sam ga pljunuo preko stola dok su me dvojica držala, vukla i izbacivala iz stana.

– Bar da znaš Srbiju još po nečemu kada te pitaju nešto o toj zemlji! Ubico! Sve mi se smučilo te noći, seo sam u prvi autobus i vratio se kući.

(Dnevne.rs /Izvor: Kurir.rs)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*