SEDAM PRIČA O PRVOM MAJU: Kako smo voleli i slavili praznik!

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
rat
Foto: Fonet
Praznik rada proslavlja se od 1889. i taj dan je simbol borbe za radnička prava

1 Sećanje na pokolj u Čikagu

Zbog masakra radnika 1886. Druga radnička internacionala proglasila je 1. maj praznikom rada, a crveni karanfili postali su simbol prolivene krvi

Ceo 19. vek bio je obeležen nemilosrdnom eksploatacijom radnika. Za ponižavajuće niske nadnice radili su obično po 12, a bilo je slučajeva da poslodavci traže da na poslu ostaju i 18 sati. Štrajkovi su bili česti, ali neefikasni…

Rok državi

Kad su radnici u Kanadi 1884. uspeli da se izbore za osmočasovno radno vreme, njihova braća po siromaštvu u SAD iznela su zahtev da se takav zakon usvoji i u Americi. Ostavili su i rok – 1. maj 1886. Pošto traženi zakon nije donet, na istoku SAD tada je počeo štrajk, u kojem je učestvovalo između 300.000 i pola miliona radnika. Protest je nastavljen i narednih dana, pa je 4. maja u Čikagu, po kišnom danu, u povorci bilo između 600 i 3.000 ljudi. Atmosfera je bila ispunjena napetošću jer je prethodnog dana policija pucala na štrajkače ispred jedne fabrike i ubila dvoje, a prema nekim izvorima – i šestoro radnika.

Pred kraj protesta koji je protekao bez incidenata, dok se masa razilazila s Trga žitne berze, policija je iznenada izvršila juriš na masu. U tom trenutku neko je iz gomile prema policiji u napadu bacio snop štapina dinamita s upaljenim fitiljem. Nakon toga policija je otvorila paljbu. Od prvog plotuna pala su četvorica štrajkača, a nakon petominutne vatre na asfaltu je ostalo pedesetak ubijenih.

U istrazi koja je usledila policija je uhapsila sedmoricu anarhista jer su „svojim zapaljivim govorima podstakli nepoznatog počinioca da baci bombu“. Ova sedmorica osuđena su na smrt i obešena, a onaj ko je bacio bombu nikad nije uhvaćen. Istoričari su docnije utvrdili da je reč o policijskom provokatoru, nekom Rudolfu Šnaubelu, koji je ubrzo posle masakra pobegao iz SAD.

Na stogodišnjicu Francuske revolucije čiji je moto bio „sloboda, jednakost, bratstvo“, godine 1889. u Parizu, na prvom kongresu Druge radničke internacionale, jednoglasno je odlučeno da se od 1890. svakog 1. maja mirnim šetnjama obeležava sećanje na čikaški pokolj. Ubrzo je crveni karanfil, simbol prolivene krvi u Čikagu, postao sveopšti simbol radničkog bunta.

Posle Oktobarske revolucije 1917, Prvi maj je postao državni praznik u SSSR, a potom i u drugim komunističkim državama. Prva kapitalistička zemlja koja je Prvi maj usvojila kao državni praznik bila je Hitlerova Nemačka, a da bi izbegli povezivanje s komunizmom, radnici u SAD Prvi maj zamenili su za prvi ponedeljak u septembru, kad slave svoj praznik rada.

Paljenje vatre

Da bi sačuvala svoje pozicije u radničkim masama, Katolička crkva je 1. maj proglasila za Dan Svetog Josipa Radnika.

Danas je ovaj praznik u nekim bivšim komunističkim zemljama zaboravljen, ali u Italiji i Francuskoj ne propuštaju da organizuju proteste na ovaj dan. U Jugoslaviji je Prvi maj bio državni praznik koji se slavio dva dana. Običaj je bio da se ide na prvomajski uranak: rano ujutro na dan praznika odlazilo se u prirodu i tamo se provodio dan, u sportskim aktivnostima i raspaljivanju roštilja ili ražnja. U nekim krajevima, veče uoči Prvog maja na brdima iznad naseljenih mesta paljene su velike vatre, a okupljeni, mahom mladi, vikali su odozgo „Živeo Prvi maj“.Ova parola koja se obavezno uzvikivala otegnuto čula se nadaleko…

2 Krvavi Prvi maj

Radnici u Puli 1920. izašli su na ulice uprkos zabrani, pa je posle tuče vojska zapucala na njih i ubila sedmoro ljudi

U godinama posle Prvog svetskog rata, koji je za sobom ostavio milione mrtvih i velika materijalna razaranja, nastupila je svetska ekonomska kriza, a zatim i strah od komunističkih partija.

Glasanje se ne važi

U strahu od pobunjenih radnika, vlasti evropskih država donosile su zakone kojima je popravljan položaj siromašnih, ali i vodile aktivnu antikomunističku politiku.

I u Kraljevini Jugoslaviji, posle velikog uspeha komunista na izborima 1920, vlada je započela akciju za uništenje komunističkog pokreta. Marta 1920. na opštinskim izborima u Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji i Crnoj Gori komunisti su dobili apsolutnu ili relativnu većinu u nizu gradova (Zagreb, Slavonski Brod, Karlovac, Split, Vukovar, Podgorica, Petrovac na Moru), dok su avgusta 1920. na opštinskim izborima u Srbiji i Makedoniji komunisti pobedili u 37 opština (Beograd, Niš, Leskovac, Šabac, Valjevo, Kragujevac, Skoplje, Prilep). Vlast je reagovala poništavanjem izbora ili suspendovanjem izabranih komunističkih odbornika, a u nekim mestima i njihovim hapšenjem. Suspendovana je i nova uprava u Beogradu, gde je komunista Filip Filipović bio izabran za gradonačelnika.

U aprilu 1920. počeo je generalni štrajk železničara, protiv kog je vlast upotrebila vojsku, pa je ceo sistem železnice bio stavljen pod vojnu upravu. Istog meseca, vojska i Žandarmerija ugušile su štrajk u slovenačkom rudniku mrkog uglja Trbovlje i ubile 13 i ranile 40 radnika. Proslava 1. maja 1920. bila je zabranjena.

Pogrebna povorka

S druge strane granice prema Italiji, u Puli, u Istri, održana je proslava radničkog praznika koja će u istoriji biti poznata kao „krvavi Prvi maj“.

Radnici Pule poznati su po svojoj borbenosti i klasnoj svesti. Policija im je posle dužeg pregovaranja dozvolila da održe govor na gradskoj pijaci, a kretanje praznične povorke ograničila je na dve ulice. Kordon vojske s četvoro blindiranih kola blokirao je glavnu ulicu i tu je došlo do prvih čarki s demonstrantima. Počela je tuča, demonstranti su koristili štapove. Nekoliko njih se popelo na krovove kuća i odozgo vojsku gađalo crepovima. Tada je izdato naređenje da vojska puca u masu. Plotun je ubio sedam radnika, a na pločniku je ostalo 126 ranjenika.

Radnici su mrtve preneli u prostorije sindikalne organizacije, a tri dana ranije obavljena je sahrana. Sanduci pokriveni crvenim zastavama proneti su kroz grad. Kad je povorka stigla do mesta gde su poginuli, mrtvi su spušteni na pločnik, a radnički orkestar zasvirao je Internacionalu…

PONIŠTENI IZBORI

U Kraljevini Jugoslaviji 1920. komunisti su na izborima postigli veliki uspeh – pobedili su u 37 opština, među kojima su bili Beograd, Niš, Leskovac, Šabac, Kragujevac… Vlast je reagovala poništavanjem izbora ili suspendovanjem izabranih komunističkih odbornika, kao i njihovim hapšenjem

3 Oslobađanje Trsta

Partizani iz 4. armije pod komandom Petra Drapšina i 9. slovenački korpus 1. maja 1945. ušli su u grad, ali su 12. aprila morali da se povuku. Grad je 1954. pripojen Italiji

Trst je vekovima bio deo Austrijskog carstva iako su većinu stanovništva u njemu činili Italijani. Posle Prvog svetskog rata, u kojem je Italija od 1915. učestvovala na strani pobednica, ova zemlja ga je pripojila sebi.

Obaranje aviona

U Drugom svetskom ratu Italija se borila na strani Sila osovine. Kapitulirala je 1943. Prvog maja 1945. partizani iz 4. armije pod komandom Petra Drapšina i 9. slovenačkog korpusa oslobodile su Trst. Tito je hteo da ovaj grad uključi u novu Jugoslaviju.

Ovome su se usprotivili zapadni saveznici, koji su se bojali prodora komunizma u Italiju, pa je na Jugoslaviju izvršen jak diplomatski vojni pritisak. Premijer Velike Britanije Vinston Čerčil vršio je pritisak na američkog predsednika Trumana da se zajedno suprotstave jugoslovenskim trupama. JA imala je punu kontrolu nad gradom sve do 12. juna 1945, a onda su se partizani povukli. Sporno područje stavljeno je pod zapovedništvo i nadzor savezničke vrhovne komande. Jugoslovenske trupe na tom prostoru ograničene su na 2.000 vojnika. Ovo nije donelo mir na granicu. S italijanske strane granice bile su stacionirane jedinice koje su provocirale partizane. Ni ostali se nisu uzdržavali, pa je od februara 1946. angloamerička avijacija neprestano narušavala vazdušni prostor Jugoslavije. Ali tada smo uzvraćali, pa je u avgustu 1946. jedan američki avion oboren, a drugi prisilno spušten. Mirovnim ugovorom u Parizu, 1947. formirana je Slobodna teritorija Trsta, koja je zvanično bila pod kontrolom UN. Koristeći zategnutost odnosa Tita i Staljina 1948, SAD, Britanija i Francuska zatražile su da Jugoslavija celu Slobodnu teritoriju Trsta vrati Italiji. Ali kad se Tito usprotivio Staljinu, privremeno su odustali. Šest godina kasnije, međutim, Slobodna teritorija Trsta pripojena je Italiji.

U jugoslovenskim gradovima se tada demonstriralo uz povike „Trst je naš“, a studenti su u Beogradu jurišali na američku i italijansku ambasadu. Ostao je zapis da je jedna vojnička jedinica marširala od Terazija do Slavije – kažu da su to bili Crnogorci, Nikšićani – i pevala: „Druže Tito, ajmo u Milano, da jebemo Silvanu Mangano“. Pomenuta Silvana bila je italijanska glumica, poznata po lepoti i bujnom poprsju.

Uprkos pritiscima, Jugoslavija je granicu s Italijom priznala tek 1975.

4 Parada uz veselje

Velike proslave u čast radnika održavane su do 1957. u svim glavnim gradovima republika, a od tada samo u Beogradu

Do 1957. u svim glavnim gradovima republika, a od tada samo u Beogradu, priređivane su parade u čast Prvog maja.

Čelo kolone

Ivanu Ivanjiju, logorašu koji je preživeo Aušvic i Buhenvald, Titovom prevodiocu i piscu, dugujemo ovaj opis parade iz pedesetih godina prošlog veka:

„Čelo kolone bi stajalo baš na raskrsnici kod parka Tašmajdan, taman da bi se sve uhodalo tih stotinak metara do centralne tribine pred tada Saveznom skupštinom. Učesnici parade su se postrojavali kilometrima i kilometrima duž Bulevara prema istoku. Nije sve bilo u nastupu vojske. Vojska je valjda navikla da maršira, da defiluje onim teškim, počasnim, takozvanim strojevim korakom, što jače gazeći po asfaltu, tako da posle zabole kukovi (…)

Posle svih rodova vojske na našim prvomajskim paradama nastupao bi narod. ‚Radnici, seljaci i poštena inteligencija‘ – kako se tada govorilo – prodefilovali bi pred ‚svojim rukovodstvom‘, koje im je mahalo s tribina.

Da bi Prvog maja sve funkcionisalo kako treba, narod je morao da ustane u ranu zoru i požuri da zauzme svoje mesto u sporednim ulicama Bulevara. Loše pripremljene grupe ili tako rano već pijani pojedinci na vreme su isključivani iz stroja. To bi danas s mobilnim telefonima bilo mnogo lakše.

Na čelu parade marširali su zastavnici. Posle njih se koračalo s ogromnim portretima partijskih i državnih rukovodilaca, državnim grbom, petokrakom i srpom i čekićem velikim po nekoliko metara, i sa bezbroj parola koje su slavile pobedu proleterijata. Zatim su se predstavljale firme, opštine, razna zanimanja. Prolazili su traktori koji su vukli poljoprivredne mašine. Na kamionima su pekari pekli hleb, dimničari se pravili da čiste dimnjake, frizeri su frizirali i brijali, rudari bajagi kopali rudu, balerine su igrale – svi u svojim radnim uniformama.

Nasmejani Tito

Na tribini ispred Skupštine stajali bi nasmejani drug Tito i državno rukovodstvo, ali bilo je publike duž cele trase, ljudi su bili na prozorima, a na trotoare su radoznalci izlazili rano da bi posedali na hoklice i sanduke koje bi doneli jer televizije u vreme tih prvih parada još nije bilo, ali bilo je mnogo iskrenog veselja.“

SPREMNI ZA POKRET

Da bi 1. maja sve funkcionisalo kako treba, narod je morao da ustane u ranu zoru. Kuriri bi jurili gore-dole, proveravali situaciju i javljali ko je gde gotov ili još nije, da li je sve u redu, je li sve dovoljno sređeno, umiveno, dostojanstveno i spremno za pokret. Loše pripremljene grupe ili tako rano već pijani pojedinci na vreme su isključivani iz stroja

5 Bajka socijalizma

Sirotinja bi se iskrcala na sisačkom željezničkom kolodvoru s jednim kuferom u ruci i sve bi dobili u Željezari, piše Barabara Matejčić

U svom izvornom obliku Prvi maj je dan radničkih prava. Pa da vidimo kakva su bila u Jugoslaviji, kako su radnici živeli u socijalizmu… Ilustrativan je članak Barbare Matejčić o „Železari Sisak“.

Tutnjava mašina

Mašine su tutnjale, sirene se oglašavale, materijal se razvozio između hala, a kad bi se uključila elektromagnetska peć, tlo bi podrhtavalo… opisuje ona atmosferu u „Železari“, koja je bila treća po veličini u SFRJ. Četrnaest hiljada ljudi radilo je u tri smene.

„Železara“ je svojim radnicima omogućavala da žive u blagostanju kakvo radničkoj klasi danas može biti samo deo sećanja ili snova, piše Barbara Matejčić.

Posle Drugog svetskog rata mnogo radnika, mahom došljaka iz Bosne, živelo je s porodicama u barakama, a celo naselje imalo je samo jednu bakalnicu. Prioritet je bio da se dovrši izgradnja ‚Železare‘, a tek onda da se podiže standard radnika. Izgradnja stanova intenzivirana je šezdesetih, kada se gradilo i po stotinu stanova godišnje. Bilo ih je za samce, ali i dvosobnih i trosobnih, a podizane su i porodične kuće s dva stana, u kojima su živeli stručni kadrovi, i ta se ulica zvala Inženjersko naselje. Tako je nedaleko od fabričkih postrojenja nikao ceo jedan grad – radničko naselje Caprag.

U Capragu su otvoreni robna kuća, obdanište, škola, pošta, biblioteka… „Sirotinja bi se iskrcala na sisačkom željezničkom kolodvoru s jednim kuferom u ruci i sve bi dobili u Željezari“, kaže Barabara Matejčić. Imali su dobre stanove, pristojne plate, hranili su se u fabričkom restoranu… Nisu razmišljali o podmirivanju osnovnih potreba, nego o tome da li da kupe novi nameštaj ili automobil. Mnogi su sazidali vikendice na moru. A oni koji nisu imali vikendice, letovali su u nekom od Železarinih odmarlišta…

Niski računi

Iz svojih toplih stanova, koje je grejala toplana u sklopu „Železare“, pa su im računi bili niski, odlazili su na neke od brojnih sportskih terena u naselju, između ostalih i fudbalski stadion s atletskom stazom. Pored stadiona nalazio se restoran na čijoj su terasi nastupali Lepa Brena, Miroslav Ilić i mnoge druge jugoslovenske zvezde… U blizini je bio i olimpijski bazen, prvi takav u Sisku. Sagradili su ga, kao i većinu objekata za rekreaciju, sami radnici u slobodno vreme.

Posle više od šest decenija rada, peći u sisačkoj „Železari“ su ugašene. Poslednjih dvesta radnika dobilo je otkaz u decembru 2011, kad je novi vlasnik, jedna američka kompanija, zatvorio pogone. Kroz opusteli Caprag sada prolaze sakupljači sekunadrnih sirovina i u kolica iz nekadašnje robne kuće trpaju gvožđe…

6 „Bljesak“ u pet ujutro

Hrvatska artiljerija je u pet sati ujutro 1. maja 1995. zasula granatama srpske položaje u Zapadnoj Slavoniji, a nakon brutalnih ubistava očistila je taj kraj od Srba

Tačno u pet sati ujutro 1. maja 1995. godine hrvatska artiljerija zasula je granatama srpske položaje u Zapadnoj Slavoniji i označila početak operacije „Bljesak“, kojom je ovaj deo Hrvatske očišćen od Srba.

„Policijska operacija“

Pola sata kasnije oko 16.000 pripadnika hrvatskih snaga napalo je iz više pravaca manje od 4.000 pripadnika tadašnje Vojske Republike Srpske Krajine, a u šest sati oklopne jedinice Hrvatske ušle su u „tampon“ zonu, koju je u regionu Pakraca trebalo da štite pripadnici jordanskih „plavih šlemova“.

Zapadna Slavonija, naime, u to vreme bila je područje pod zaštitom snaga UN.

Nakon početka operacije, jordanski „plavi šlemovi“ su se povukli u svoje baze, iz kojih su posmatrali stradanje ljudi koje su bili obavezni da zaštite.

Masovni progon

Hrvatsko Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da je napad na Republiku Srpsku Krajinu samo „policijska operacija“ kojom se „želi osigurati bezbjednost putnika na dijelu auto-puta od Zagreba do Lipovca“, i da akcija ima „lokalni karakter“.

Za samo 36 sati iz Hrvatske je proterano oko 15.000 Srba. U izbegličkoj koloni Srba koji su se spasavali pred hrvatskom vojskom i policijom na putu prema Republici Srpskoj ubijene su ili nestale 283 osobe, među kojima je 57 žena i devetoro dece.

Srpski zbeg bio je gađan avionskim bombama i topovskim projektilima.

Ovo je iskaz jednog od svedoka iz izbegličkog konvoja: „Kada su pripadnici Hrvatske vojske 1. maja 1995. oko 20 časova kod sela Nova Varoš presekli put Okučani – Nova Gradiška, kojim su se iz pravca Okučana kretale izbeglice srpske nacionalnosti, ugledao sam na mestu zvanom Pustara kako se iz pravca Okučana prema Novoj Varoši približava jedan automobil marke „mercedes“ žute boje s okučanskom registracijom. U njemu se nalazilo pet putnika.

Video sam kad su ispred ovog vozila izašla dvojica hrvatskih vojnika i zaustavila ga. Jasno sam čuo njihov razgovor i dozivanje jednog od njih: ‚Hodi, imaš pet Srba, zakolji ih!‘

Verovatno je dozivao nekog od svojih drugova koji su stajali pored puta. Ubrzo je na put istrčalo pet hrvatskih vojnika, koji su stali neposredno pored vozila i počeli da pucaju u putnike iz automata sve dok nisu ispraznili šaržere.

Pošto su poubijali sve putnike u automobilu, gurnuli su automobil s kolovoza u desnu stranu, u kanal. Ubijeni putnici su ostali u ovom automobilu.“

Vojska Savezne Republike Jugoslavije i Vojska Republike Srpske nisu reagovale dok je „Bljesak“ trajao.

Haška igra

Haški sud je 15. aprila 2011. proglasio krivim i osudio na kazne zatvora generale Hrvatske vojske Antu Gotovinu na 24 i Mladena Markača na 18 godina zatvora.

Osuđeni su za učestvovanje u udruženom zločinačkom poduhvatu koji je predvodio Franjo Tuđman, a čiji je cilj bio da tokom operacija „Oluja“ i „Bljesak“ i nakon njih prisilno i trajno uklone srpsko stanovništvo iz Krajine.

Gotovinu i Markača 16. novembra 2012. žalbeno veće Haškog tribunala oslobodilo je svih optužbi zbog nedokazane odgovornosti i istog dana pušteni su na slobodu.

U Hrvatskoj se 1. maj obeležava kao praznik kad je oslobođena Zapadna Slavonija dok se u Srbiji ide na parastos u Crkvu Svetog Marka u Beogradu.

„ZAŠTITA“ AUTO-PUTA

Hrvatsko ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da je napad na Republiku Srpsku Krajinu samo „policijska operacija“ kojom se „želi osigurati bezbjednost putnika na dijelu auto-puta od Zagreba do Lipovca“, i da akcija ima „lokalni karakter“

7 Propast „Prvog maja“

Firmu iz Pirota osnovalo je desetak šnajdera, da bi u svom zenitu imala 7.000 radnika, desetak fabrika i oko 150 prodavnica

Nije moguće pronaći vest da li je u ponedeljak 25. aprila u Privrednom sudu u Nišu „na osnovu rešenja o bankrotstvu“ održana prodaja imovine propale kompanije „Aha Mura – Prvi maj“ iz Pirota. Agonija nekadašanjeg giganta socijalističke Jugoslavije, po svemu sudeći, nastavlja se.

Čast

„Prvi maj“ je daleke 1958. osnovala grupa od desetak pirotskih šnajdera, a među osnivačima bio je i Dragan Nikolić, koji će se u drugoj polovini prošlog veka pročuti kao direktor ovog preduzeća. U najboljim danima „Prvi maj“ je imao 7.000 radnika, desetak fabrika i oko 150 prodavnica širom SFRJ, a njegove proizvode nosili su pripadnici jugoslovenske političke i kulturne elite i sportskih reprezentacija, ali i Nemci, Italijani, Rusi… Sedamdesetih godina prošlog veka „Prvi maj“ je u svom sastavu imao drugoligaški fudbalski klub Radnički, biblioteku, vrtić… Raditi u „Prvom maju“, dobitniku nagrade Avnoja za kulturu, u to vreme bila je čast i privilegija.

Prvi problemi usledili su devedesetih. Na smanjenom tržištu nije bilo mesta i za „Prvi maj“ i za „Beko“ i za „Jumko“ i druge moćne firme ondašnjeg vremena. Osiromašenu kompaniju je 2007. najpre kupio beogradski konzorcijum „Irva investicije“ Ðorđa Nicovića. Posle dve godine tavorenja, rada bez plata, bez overenih zdravstvenih knjižica i drugih prinadležnosti, ova privatizacija je raskinuta. Piroćancima su ostali milionski dugovi za poreze i doprinose i ogromne obaveze prema bankama, a u „Prvom maju“ posle nekoliko socijalnih programa ostalo je svega 1.500 radnika.

Fabriku je 2012. za dva i po miliona evra kupila Mojca Lukančič, vlasnica slovenačke fabrike konfekcije „Mure“. Međutim, ponovila se ista priča. Kad je slovenačka „Mura“ bankrotirala, za sobom je u ambis povukla i pirotsku fabriku.

Od odela do džakova

Posle dvostruke privatizacije od „Prvog maja“, osim objekata i mašina, nije ostao ni „kamen na kamenu“ ako se ne računa mali pogon koji je pod zakup uzeo jedan bugarski biznismen i s vremena na vreme angažovao po tridesetak radnika na šivenju džakova za rasute terete, kao što su žito, kukuruz i slična roba. Toliko od firme u kojoj su rađena prvoklasna odela i trikotaža.

(Momčilo Petrović /Kurir)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone