SARAJEVSKI ROMEO I JULIJA Ljubavna priča koja traje 23 godine nakon smrti (FOTO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
romeo-julija
Foto: Privatna arhiva
Simbol rata u Bosni i 23 godine kasnije ostala je priča o tragičnoj smrti Bošnjakinje Admire Ismić i Srbina Boška Brkića koji su ubijeni 18. maja 1993. godine na Vrbanja mostu, dok su držeći se za ruke pokušavali da pobegnu iz Sarajeva.

O Bošku i Admiri, poznatijim kao “Sarajevski Romeo i Julija”, napisano je na stotine novinskih članaka, snimljeno je nekoliko dokumentaraca, filmova i pesama… Njihovu sudbinu jedan američki mediji uvrstio je u četiri najstrašnije priče sveta.

– Ja bih volela da svet nikada nije čuo za njih…ali sudbina je bila takva – ispričala je za „Blic“ jedva čujno Radmila Brkić, Boškova majka.

Radmila od 1992. godine živi u selu Đunis, nadomak Kruševca. Sa mužem i starijim sinom otišla je iz Sarajeva kad je rat počeo. Boško da beži nije hteo. Ostao je u Bosni zbog Admire.

Radmila kaže da se jasno seća kako je njen mlađi sin zavoleo lepu Bošnjakinju.

– Upoznali su se u prvoj godini gimnazije i počeli da se zabavljaju za Novu godinu. Da su zajedno – saznala sam slučajno. Razredna me je pozvala jer je Boško izostao iz škole, a u hodniku sam srela ženu koja mi je rekla da je nju zvala zbog ćerke. Bila je to Admirina majka Nera… Njih dvoje su tad pobegli iz škole i otišli u kino – priseća se Radmila.

Admira i Boško su bili zajedno devet godina. Za njihovu ljubav znali su svi i niko ih nije osuđivao jer su bili različitih nacionalnosti.

– Kada su sretali jednog od njih, svi su se uvek pitali gde je ono drugo. Admira je bila jako dobro dete. Mnogo sam je volela – kaže Radmila.

Foto: Privatna arhiva
Admira je studirala hemiju, Boško turizam. Ali planove o zajedničkoj budućnosti prekinuo je rat.

– Jedne večeri, mislim da je bio 15. mart 1992. godine, stariji sin Branislav došao je iz grada i rekao: „Samo vi spavajte, rat će!“ Mislila sam da priča gluposti. Ujutro je rekao da odlazi za Kruševac. Predlagala sam i Bošku da krene, ali je on odbio. Rat je počeo 6. aprila. A ja sam iz Sarajeva izašla 21. avgusta. Boško me je isterao. Poslednji put smo se videli u dvorištu Admirinih roditelja. Rekla sam joj samo: „Admira, čuvaj mi Boška!“ – brišući suze priseća se mučnih ratnih dana Radmila.

Iscrpljeni stalnim granatiranjem, strahom od snajpera i kriminalaca koji su noći vršili racije, Boško i Admira su odlučili da odu iz Sarajeva.

Boško je imao plan da se na Grbavicu, koju su kontrolisale srpske strane, prebaci u jednom od humanitarnih paketa koji su cirkulisali između srpske i muslimanske teritorije.

– Ni dan danas ne znam zašto su odlučili da izađu iz Sarajeva. Boško je imao dosta prijatelja Muslimana i niko ga nije dirao. Baba je molila Admiru da ne ide, da će je Srbi silovati i ubiti, ali ona je bila odlučna: „On je ostao zbog mene u Sarajevu i ja sad moram da idem“ – pričala nam je Radmila.

Skoro godinu dana, od dana kada je otišla iz Sarajeva, pa do 18. maja 1993. godine, kada su mučki ubijeni, Radmila nije imala nikakve informacije u sinu i Admiri.

– Saznala sam iste večeri da su ubijeni. Baneta je na telefon zvao školski drug iz Sarajeva. Meni nije hteo ništa da kaže. Čula sam samo kako pita: „Je l’ ono najgore?“ – rekla nam je ona tiho.

Beživotna tela dvoje mladih ležala su zagrljena na Vrbanja mostu sedam dana dok su Muslimani i Srbi optuživali jedni druge da ne mogu da ih sklone jer oni drugi pucaju. Admirin otac, Zijo Ismić, išao je čak kod UN da ih moli da odu po tela. Odbili su.

– Sahranjeni su 26. maja na Grbavici, a tri godine kasnije tela su im prebačena u Sarajevo. Pristala sam na to. Ne bih dozvolila da ih rastave jer bi to bio još jedan zločin – kazala je Radmila.

Uprkos svemu, mnogi bitni detalji iz poslednjih dana Boškovog i Admirinog života nisu poznati nikome. Njihove roditelje i dalje noću budne drži pitanje: Ko je pucao na Admiru i Boška?

–  Edin Gareplija je na suđenju Karadžiću u Hagu svedočio da su ih ubile paravojne jedinice „Ševe“. Admirin otac je jednoj TV ekipi rekao da zna ko je pucao i odakle, ali da ubice više nisu žive. Navodno policija u Sarajevu ima sve podatke ko ih je ubio ali neće da kažu. Zašto bi Srbi pucali kada su išli ka njima? – glasno razmišlja Radmila.

Sa Admirinim roditeljima i danas redovno se čuje.

– Nedavno sam im čestitala Bajram. Fini su to ljudi ali je i njihov život, kao i naš poremećen. Još uvek ne mogu da shvatim šta se to desilo. Narod nije hteo rat. Živeli smo lepo i nismo vodili računa ko je koje vere i nacionalnosti. Neke veće sile su sve ovo zakuvale – rekla je ona na kraju razgovora.

(Marija Kosanović , Slaviša Milenković /Blic)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone