RUSI UPOZORAVAJU: Amerika priprema građanski rat u Evropi! ČEKA NAS PAKAO!

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
terorizam
Piše: Aleksandar Dugin

Čitav niz terorističkih napada u Parizu, koji su se dogodili u petak 13. novembra 2015., može da postane „tačka odbrojavanja“ novog perioda savremene evropske istorije.

Islamska država ima veze sa islamom, koliko i Fredi Kriger ili Džipers Kripers.

Ona je čisto Made in Hollywood. U besprekornoj izvedbi. Horror reality show nove generacije…

Pariski košmar se, međutim, uklopio u geopolitički koordinatni sistem, jer je to samo jedna epizoda onoga, što se odvija na Bliskom Istoku. Tamo još uvek vlada krvavi haos, lansirani uz podršku SAD-a i zemalja Evrope (uključujući Francusku) sa ciljem svrgavanja režima, koji su se tamo ukorenili u poslednjih nekoliko decenija…

Amerikanci, sa jedne strane, podržavaju i naoružavaju islamske ekstremiste da bi preko njih rušili postojeće sisteme vlasti, a sa druge strane, isti ti Amerikanci aktivno demonizuju iste te ekstremiste, predstavljajući ih kao samog đavola (otud i piar kampanja protiv ID).

Takvu strategiju možemo da nazovemo naučnim terminom „enantiodromija“, kada se u isto vreme lansiraju dva aktivna i intenzivna procesa u potpuno suprotnim pravcima.

Uporište i instrument SAD-a na Bliskom Istoku je ono što u njihovim očima predstavlja „apsolutno zlo“.

Postavlja se logično pitanje: zašto se to radi? Koji je konačni cilj Amerikanaca?

Odgovori na ova pitanja imaju veliko značenje za Pariz koji se podvrgao pravom terorističkom napadu (u svakom slučaju za one ljude u Francuskoj i u savremenoj Evropi koji su sačuvali sposobnost da trezveno i logično misle).

Danas ih bez milosti i žalosti ubijaju na njihovoj sopstvenoj teritoriji. Dozvolite: zbog čega? Radi čega?

Međutim, nije tako jednostavno odgovoriti na ova pitanja.

Racionalnom analizom dolazimo do zaključka da Vašington, koji istrajno i na svoj način dosledno koristi geopolitičku enantiodromiju (sklonost polarnih pojava da se pretvaraju u svoju suprotnost), i nema pozitivan cilj.

Režimi, koji su uz podršku Amerikanaca bili svrgnuti, nisu za SAD predstavljali veliku pretnju, oni su, manje ili više, bili skloni da sarađuju sa Vašingtonom. Nije bilo nikakve potrebe da se oni uklanjaju na taj način. Naročito, što su prema mnogim parametrima Asadova Sirija ili Gadafijeva Libija bliže SAD-u i Evropi u kulturnom, socijalnom smislu, nego ekstremistički salafiti (vehabije).

Ostaje nam da priznamo samo jedno: SAD nemaju nikakav pozitivan cilj i nisu u stanju da bilo šta drugo ponude svetu, u kojem su oni i dalje pol i centar vlasti. Amerikanci počinju da izvoze haos, klanje i građanske ratove kao cilj za sebe.

Njih ne zanima šta će biti posle, već ono, šta je sada. To znači da je za njih prihvatljiv jedino proces enantiodromije, da oni ne pokušavaju da savladaju protivrečnosti, već nastoje da ih prodube, da haos postane prirodna permanentna sredina. I u toj sredini, uzetoj za normu, mogu da se postavljaju lokalni taktički ciljevi, zadaci i sl.

Kao trockisti sa „permanentnom revolucijom“, savremeni stratezi Vašingtona su prihvatili koncept „permanentnog stvaranja haosa“. Ne postoji cilj da se pobedi u ovom novom (danas ga zovu „hibridnom“) ratu. Cilj je sam proces njegovog vođenja.

SAD ratuju protiv ID istom snagom, kao što ratuju na strani ID i zajedno sa ID.

Rusija se i dalje pridržava „zastarelih“ kriterija: „ili-ili“, „ili za, ili protiv“. Time se i objašnjava naša politika u Siriji. Tamo smo da savladamo neprijatelja.

Moskva ne razume ili ne prihvata enantiodromiju. Ona zaostaje na planu postmodernizma i ostaje na terenu klasične logike. Uključujući tu i logiku rata i politike.

Evropa (uključujući i Francusku) našla se u odnosu na američku geopolitiku haosa na Bliskom Istoku u lebdećem položaju.

Sa jedne strane Vašington obavezuje Evropu da sledi tok američke politike (enantiodromija), a sa druge strane se nalazi primer Rusije, koja sledi klasične obrasce logike, otrežnjuje i vraća svest evropskih vođa na uobičajna pitanja: ciljevi, sredstva, uzroci, posledice, odnos snaga, ineteresi i konačno, vrednosti.

Teroristički napadi u Parizu od 13. novembra 2015. – momenat su naglog zaoštravanja ovih protivrečnosti. Francuzi su izazvani, ali oni u uslovima postojeće enantiodromije, jednostavno ne mogu da se izbore sa tim. Osim toga, oni ne mogu to ni politički korektno da opišu. A to znači da ovi teroristički napadi nisu poslednji. To su – ISIS rules. Jer, niko ne može i ne želi da to zaustavi. Zato, nastavak sledi.

Spektakal ima svoju sopstvenu logiku – perverznu logiku Igara.

Na terenu unutrašnje politike Francuske mi se takođe srećemo sa post-modernističkom enantiodromijom, kao i u slučaju geopolitike Bliskog Istoka. Samo što ona ovde poprima i ideološku dimenziju, vezanu za dogme liberalizma.

Sloboda sa kojom deluju teroristi ID koji su izveli teroristički napad u „petak 13.“ u Parizu, umnogome je povezana sa situacijom, koja se formirala u francuskom društvu u vezi sa masovnom migracijom, čiji osnovni deo čine stanovnici sa Bliskog Istoka i Magreba (uglavnom muslimani), a u poslednje vreme i sa ogromnim talasom izbeglica, koji napuštaju najkrvavije zone rata – Sirija, Irak, Jemen i td).

Ideologija liberalizma, „ljudskih prava“, „civilnog društva“, koja je u savremenom društvu vladajuća i zvanična – ništa manje od komunizma u Sovjetskom Savezu, nalaže da se migrantima dozvoli da neometano dolaze na teritoriju Francuske i da tamo formiraju svoje socijalne enklave. Zato, uz postojeće stanje u sferi liberalne demokratije (koje niko u Evropi i ne pomišlja da se odrekne) – zagarantovan je rast migracije i širenje jezgra islamizovane kulture.

Ako na to još dodamo da su Evropljani (konkretno – Francuzi), sa tačke gledišta vladajućeg liberalizma, nemaju prava da ističu svoj identitet i da traže od migranata poštovanje evropskih vrednosti (to se izjednačava sa „fašizmom“), asimilacija pridošlica u evropsko društvo je potpuno isključena.

Evropsko društvo u uslovima liberalizma ima negativni identitet: savremena Evropa ne želi da ima posla sa pređašnjom Evropom – sa hrišćanstvom, nacijama, staležima, patrijarhatom, tradicionalnim moralom itd. I, naprotiv, „evropskim“ se proglašava sve, što maksimalno udaljava samu Evropu od njenih korena.

U ovoj atmosferi zabranjenog iz ideoloških razloga evropskog identiteta koji kopni, imigracija (pre svega islamska) se automatski poziva na stvaranje sopstvenog političko-verskog i vrednosnog programa.

Ovaj program ne može da bude organičan i istorijski prihvatljiv: ako ništa drugo, onda zbog toga što radikalni islam donet u savremenu Evropu veštački i iz različitih regiona, često zajedno sa potpuno različitim etnokulturalnim i verskim tradicijama. Zato će islamski migranti praktično izvesno formirati surogat-ideologiju – ne islamsku, već islamističku, ne modernu, već post-modernističku, ne prirodnu, već veštačku.

Na taj način će „islam Spektakla“ uz dominaciju liberala u Evropi, postati neizbežan, i on će se samo širiti. To je zagarantovano: broj migranata će da raste, evropski identitet će da slabi, a rast post-modernističkog islamizma – da se ubrzava.

Vlasti Francuske treba da urade ozbiljnu reviziju svog odnosa prema dominantnoj ideologiji: to može da postavi osnov za regulisanje migracije i konsolidaciju Francuza. Međutim, to je jednostavno nemoguće. Niti Oland, ni glavne političke snage Francuske (osim neliberalnog „Nacionalnog fronta“ Marin Le Pen) nikako neće da odustanu od liberalne ideologije. Zato, sve do definitivne propasti liberalizma u Evropi, svi procesi koji su doveli do terorističkih napada, biće i dalje u porastu. Prema tome, rizici ne samo što se neće smanjiti, već će se povećavati.

Liberalizam će neminovno dovesti Evropu do istog stanja, kao i Bliski Istok.

SAD se uče da žive u uslovima kontrolisanog haosa. Za njih više nije dovoljno da imaju lojalne Vašingtonu vladare na čelu pojedinih država. Oni zahtevaju „produbljivanje demokratije“. Taj zahtev je enantiodromski. Izgleda da je taj zahtev postavljen sada Evropi.

Pošto će liberali, zagarantovano ostati na vlasti u Evropi, isto je tako zagarantovan rast broja migranata i eskalacija etno-kulturalnih sukoba.

Isto tako, biće zagarantovan porast terorizma i popularnost post-modernističke ID. U perspektivi imamo građanski rat u Evropi, pripreme za koji su u punom jeku. Teroristički napadi u Parizu su pokazali kako će se to odvijati.

Bašar Asad je dobro zapazio da ono što su doživeli Francuzi 13. novembra 2015. godine, Sirijci doživljavaju već nekoliko godina, samo u neuporedivo većim dimenzijama. U „petak 13.“ Smo videli generalnu probu evropske budućnosti: bezvoljni, zaludni Francuzi po kafićima i grupa naoružanih, ničim obuzdanih islamskih terorista, koji prosipaju vatru po bezvoljnoj gomili ljudi.

U tom slučaju, ono što se danas predstavlja kao šačica manijaka, islamistički Fredi Krigeri, sutra će postati evropska umerena opozicija i borci za prava manjina, odnosno za demokratiju.

Ne treba isključiti da će se u njihovim rukama naći čitave oblasti u Evropi, a možda i čitave države – ako će politički korektni Evropljani nastaviti da ispijaju koktele, posećuju stadione i idu na koncerte „teških metala“. Najteži od metala je metak, uz povik „Alah akbar!“, koji leti sa pozornice umesto urlikanja američkih rok-degena.

Nema goreg.

Do kakvog zaključka bi mogla da dođe Rusija?

13911025713_704dd7933e_bAko mi prihvatimo zakone enantiodromije, koje nam nameću SAD i Zapad, građanski rat će se sa Bliskog Istoka (sada je već vrlo verovatno da će i iz Evrope – ako se tendencije nastave) preliti u Rusiju. Takvi pokušaji su već bili, biće ih i ubuduće.

Važno je sačuvati jasnu logiku: „prijatelj-neprijatelj“. Prijatelju – poštovanje i podrška, neprijatelju – ono što mu sledi, u zavisnosti od težine njegovih zločina. Bez nijansiranja. Onaj, ko preti našim životima, ubija naše prijatelje, obara naše civilne avione, najavljuje terorističke napade, mora da bude zbrisan sa lica zemlje. „Bulave“, „Iskanderi“, „Kalibri“ i durgi efikasni kompleksi – su dovoljno uverljiv argument za najplahovitije od njih.

Drugo: osnovna linija borbe se ne nalazi između Rusije i ID (i drugim islamistskim obrazovanjima), već između Rusije i SAD-a (i njihovim satrapima u NATO-u). Bez aktivne podrške Vašingtona – vojne, finansijske, informacione, političke i diplomatske – savremeni islamski terorizam prosto ne bi postojao (ili bi bio marginalna, periferna pojava – na nivou sekte i teoloških sporova).

Ubeđen sam: dok se ne završi obračun sa američkom hegemonijom, mi nećemo moći da izađemo na kraj sa ID i njenim analozima. SAD su uhvatili pravac kontrolisanog haosa i geopolitike enantiodromije. Oni su to u punoj meri iskoristili protiv Bliskog Istoka, Ukrajine, Gruzije, a još ranije – protiv Srbije (obojene revolucije), počinju da primenjuju u Evropi, a više puta su pokušavali da to usmere i protiv Rusije.

SAD nastavljaju sa tim: anglosaksonski stil je – da sačuvaju doslednost čak i u atmosferi haosa. Dok se SAD osećaju veoma dobro, svi ostali (a pre svega Rusija) će se osećati „onako“ – jer nije baš prijatno kada u tvom gradu na tebe pucaju iz automatskog oružja samo zato što si ovde odrastao i zato što je to – tvoja zemlja. Pucaju u Sirijce, već su počeli da pucaju u Francuze. Sutra mogu da počnu da pucaju i na Ruse.

Zar nije bolje da počnemo da pucamo prvi, ako je tuča već neizbežna?

Treće: treba jednom i zasvagda da raskrstimo sa liberalizmom. Čitava retorika o „civilnom društvu“, „toleranciji“ i „ljudskim pravima“ ništa drugo do propagandna priprema za građanski rat. To je već skupo koštalo Evropu, i koštaće je još više. Treba sa time završiti u Rusiji.

Norme političke korektnosti su nespojive sa životom naroda i društava uz očuvanje njihovog identiteta. Liberalizam – to je nešto, što treba potpuno i bespovratno istrebiti. Mi treba da uspostavimo naš organski tradiocionalni ruski pogled na svet – na bazi naših vrednosti, naših izvora, naših autora i naše vere. Uz svo poštovanje prema ostalima: onaj, ko živi u Rusiji, mora da bude Rus – kulturno, lingvistički, duhovno, na nivou samosvesti.

Krv ovde nema glavnu ulogu: biti Rus – znači posedovati ruski duh. A ruski duh traži od nas da ne dozvolimo da se sa našom zemljom uradi ono, što su Evropljani uradili (ili dozvolili drugima da to urade) sa svojim zemljama.

(Izvor – Intermagazain /Fakti.org)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone