RATKO DMITROVIĆ: A da pokušamo ono što do sada nismo – da kažemo Briselu da nas članstvo u EU ne interesuje (INFO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
analiticar
Gde je izlaz?

MI njima, Nemačkoj, Engleskoj, Francuskoj… ništa ne značimo. Za njih smo samo geografski pojam, kakvo-takvo tržište, zanimacija u dokolici. Tek u velikim prekomponovanjima, istorijskim potresima, ubace nas u svoje ukrštenice, u žarišta ako treba, a onda na margine večitih interesa, i tu čekamo na sledeći veliki talas. Nije Evropska unija osnovana iz humanizma, već zarad uvećanja kapitala, bogaćenja. Očekivati od njih ljudsko lice ravno je traganju za farmom svinja u Saudijskoj Arabiji.

Srbija u novom dobu, od povlačenja Osmanlija s Balkana, nikada nikome od velikih nije bila ni partner ni saveznik. Našli smo se nekoliko puta, isključivo u ratu, na istoj strani, zato što su Srbi slobodoljubiv narod, ali to nije savezništvo. I u tim ratovima, Prvom i Drugom svetskom, nastojali su, i uspevali, veliki i moćni, da nas pretvore u topovsku municiju.

Kosovo su nam oteli, to je okupirana srpska zemlja na kojoj napraviše (naši bivši „saveznici“ i oni protiv kojih smo ratovali) drugu albansku državu. Sad ultimativno traže da tu okupaciju potpišemo, da sa sebe speru ljagu zločinaca i okupatora, a jesu i jedno i drugo, da u bliskoj budućnosti kažu kako su Srbi sami otpisali, predali Kosovo.

Predsednik srpske vlade, Aleksandar Vučić, ponadao se, ljudski je to, da će Nemac Srbe i Srbiju konačno pogledati izvan linije topovskih i mitraljeskih nišana. Sve što je u tom odnosu radio Vučić, radio je kako treba, ali ne vredi. Stavove i odnose prema drugima, posebno malima i nejakima, veliki ne menjaju, ili to rade veoma retko. Nemac će Srbinu uvek da bude Nemac. I ne treba se opterećavati pitanjem zbog čega Nemačka, Engleska, Amerika, preferiraju Albance i Albaniju u odnosu na Srbiju. Tako je i nema pomoći, bar ne u dogledno vreme.

Ima tu, ako o Nemcima govorimo, geostrategije, golog interesa, ali i one guste, mračne, podmukle netrpeljivosti, od vremena Bizmarka, preko Hitlera do Klausa Kinkela i Merkelove. Ako zarad otvaranja poglavlja 35 traže da priznamo nezavisnost Kosova i Metohije, šta će tek tražiti da to poglavlje, i ostala, zatvorimo. Sećate li se Andreasa Cobela, nemačkog ambasadora u Beogradu 2007. godine.

Priznavanje nezavisnosti Kosova Nemačka prihvata samo u pisanoj formi. S državnim pečatom. To što se Beograd odavno odrekao Rezolucije 1244, što se još za vreme Koštunice i Tadića pomirio sa stanjem na terenu, Nemcima ništa ne znači. Oni hoće potpis. Nije adekvatno poređenje, ali pade mi na pamet šta je Hitler prvo uradio, došavši u okupiranu Francusku jula 1940. godine, u Kompjenjskoj šumi?

Ima li časnog, dobrog izlaza iz ove situacije? Ne znam, možda da pokušamo ono što dosad nismo: da kažemo Briselu kako eventualnim članstvom u EU i nismo previše impresionirani. A onda da se okrenemo sebi.

(novosti)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone