Putin kreće u kontraofanzivu: Prva na redu Turska, nakon toga Indija

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
granice
Piše: Petar Akopov
Rusiju sve više stiskaju klještima blokade, ali će Vladimir Putin 1. decembra posetiti Tursku, kroz dve nedelje Indiju, a uskoro predsednika Rusije očekuju i u Egiptu.

Istovremeno ga uporno zovu u Iran i Pakistan.

Jačanje istočnog vektora ruske spoljne politike nije vezano samo za konfrontaciju sa Zapadom – istorijski geopolitički interesi Rusije vezani su za Istok, i sada se događa samo uspostavljanje ravnoteže.

Sve vreme, dok konflikt Rusije i SAD uzima maha, sva pažnja je prikovana za sve očiglednije približavanje Moskve i Pekinga – koje znači pregrupisavanje snaga u okviru tekuće transformacije svetskog poretka.

Iako su veze Rusije i Kine jačale svih poslednjih godina, a Putin uzeo kurs na ubrzano zbližavanje sa Pekingom još pre početka otvorene konfrontacije sa SAD zbog Ukrajine, interesovanje za rusko-kinesku alijansu je razumljiv.

Radi se o snazi koja će na globalnom nivou biti protivteža planovima SAD da zadrže svoj položaj svetskog hegemona. Međutim, važnost rusko-kineskog saveza ne bi trebalo da zasenjuje posao koji Moskva radi u pojedinim delovima sveta.

U odnosima sa Evropom Putin stavlja akcenat na srednjoročnu perspektivu – zato što je već jasno da je EU čvrsto privezana za anglosaksonsko sedlo i nije sposobna da vodi samostalnu politiku – računajući na popravljanje odnosa tek posle jačanja (praktično neizbežnog) nacionalno orijantisanih snaga u ključnim evropskim državama. Taj proces će rasti kako se budu povećavale nesuglasice između atlantskog dela evropske elite i nacionalnih elita.

U vezama sa Latinskom Amerikom, Moskva koristi kako mehanizam BRIKS, gde bi pored Brazila uskoro mogla da uđe i Argentina, tako i bilateralne odnose. Iako Rusija nema iskustvo izgradnje strateških odnosa sa zemljama na tom kontinentu (osim sa Kubom i Nikaragvom, a u poslednje vreme i Venecuelom), što se umnogome može objasniti time što donedavno većina njih praktično nije vodila samostalnu spoljnu politiku van granica svog regiona, sledeći manje ili više interese SAD, sada se stiču krajnje povoljni uslovi za realno zbližavanje.

Antiimperijalistički levi nacionalisti, koji su došli na vlast u mnogim zemljama Latinske Amerike, vide u Rusiji i Kini prirodne saveznike kada je u pitanju dalja emancipacija od diktata Anglosaksonaca – pa bi i ekonomska saradnja (od prodiranja ruskih kompanija u region do naglog rasta prodaje latinoameričkih namirnica Rusiji, koje zauzimaju slobodno mesto nastalo posle zabrane uvoza evropskih roba) mogla biti uspešno dopunjena ideološkom: jer, zaštita tradicionalnih konzervativnih nacionalnih vrednosti ima veliki značaj i za zemlje Južne Amerike.

Russian President Putin shakes hands with Turkish Prime Minister Erdogan in Strelna near St. Petersburg

Međutim, glavni pravac ruske spoljne politike postaje južni – od Alžira do Koreje. To je i Istok – koje uključuje region Velikog Bliskog istoka, Indiju, Kinu i Jugoistočnu Aziju.

Rusija, koja počinje od Novgoroda, Kijeva i Moskve, ceo milenijum je išla na Istok i Jug – dolazeći do prirodnih planinskih granica i prelazeći ih.

Raspad 1991. godine potkresao je Rusiju sa Zapada, ali u još većoj meri sa Juga – međutim, reintegracija postsovjetskog prostora je već počela i ići će u svim pravcima. Evroazijski savez i okretanje ka Istoku koje je najavio Putin, ka Sibiru, Dalekom istoku i Tihom okeanu – to je politika koja je u skladu s ruskim nacionalnim interesima. Ne odričući se borbe za Ukrajinu, ne smanjujući rad u evropskim delovima ruskog sveta, treba imati u vidu da su glavni resursi i interesi Rusije na drugoj strani.

Konflikt sa Zapadom pomaže ne samo da se istisne iz vlasti proatlantski deo ruske elite – koja je na istu došla na prozapadnom talasu 90-ih i koja je krvno zainteresovana da Rusija ostane u zapadnoj orbiti, kako iz ideoloških, tako i iz čisto merkantilnih razloga – ali i da se procene sve prednosti koje dobija Rusija ako konačno  počne da radi na Istoku, polazeći od jednog jedinog kriterijuma: sopstvenih nacionalnih interesa.

Rusija menja prozapadnu elitu ne za proistočnu, već za nacionalnu, i kurs ka Zapadu neće biti prosto mehanički zamenjen kursom ka Jugu. Zbog toga što će referentna tačka biti prirodni geopolitički interesi Rusije – naša pažnja će se neizbežno preusmeriti na Jug.

Jasno je da će Rusija – gradeći odnose sa zemljama Juga – voditi računa o neophodnosti da sve interese usaglašava sa interesima Kine. Negde će to biti moguće uraditi prilično bezbolno, negde će to izazvati određena trenja, a negde će naši interesi biti slični ili će se čak dobro dopunjavati u borbiprotiv pritisaka SAD.

Imajući u vidu strateški karakter odnosa Moskve i Pekinga, postojanje zajedničkog geopolitičkog protivnika – Rusija i Kina mogu sasvim lpo zajedno zaditi u većini zemalja Juga. Pogotovo što su raspoložene za dugo i uporno zajedničko delovanje.

kina- rusija

Sve ovo važi i za Dalekoistočni regiona za koji su vezane za Kinu najveće napetosti. Uprkos tome što su odnosi pekinga i Tokija zaoštreni, a situaciju na Korejskom poluostrvu stalno podgrevaju SAD koje smišljeno draže Pjongjang, Rusija može razvijati odnose i sa Japanom i sa obe Koreje bez ikakve štete po svoje odnose sa Kinom. Štaviše, jačanje odnosa Moskve sa Tokijom i Seulom – potpuno odgovara interesima Kine jer  bi to slabilo zavisnost Japana i Južne koreje od SAD.

Naravno, njihova zavisnost je uglavnom vojnog i geopolitičkog karaktera, ali je tu – najteže početi. Pogotovo što će projekti transkorejske magistrale i gasovoda (koje predlaže Rusija) imati i ogroman geopolitički značaj.

Zajednički rad Kine i Rusije na istiskivanju SAD iz Koreje – jedan je od najsloženijih i najvažnijih zadataka. Kina predobro shvata kome prvenstveno preti američki vojni kontigent u Južnoj Koreji.

Premijer Navaz Šarif pozvao je Vladimira Outina da poseti Pakistan. Ako do te posete dođe, biće to prvi odlazak šefa naše države u jedinu muslimansku zemlju koja raspolaže atomskim oružjem. Međutim, Putin zasad putuje u Nju Delhi gde ga čeka novi premijer Modi. On je ovih dana Rusiju nazvao „našim najbližim prijateljem“, dodavši da cela njegova zemlja „čeka predsednika Putina“ i nada se da skora poseta „podići kvalitet indijsko-ruskih odnosa na novi nivo“.

To nije dežurna izjava – posebno zbog toga što odnosi Rusije i Indije imaju prijateljski karakter već duže od pola veka (60-ih godina je SSSR čak bio posrednik i mirio je Indiju i Pakistan posle jednog od njihovih brojnih konflikata).

Indija je i dalje naš važan partner, a i jedan od najvećih kupaca našeg oružja. Uostalom, tek poslednjih godina su isporuke američkog naoružanja Indiji prvi put premašile ruske, ali to ne znači da Nju Delhi želi da odustane od daljeg razvoja vojno-tehničke saradnje sa Moskvom.

Vojno-tehnička saradnja uopšte nije ono glavno što povezuje Indiju sa Rusijom – mi imamo mnoštvo zajedničkih projekata (od energetike od avio-industrije), a najvažnija je naša saradnja unutar BRIKS jer su naše dve zemlje zainteresovane za promenu globalnih pravila igre u svetskim finansijama i za lišavanje SAD uloge globalnog hegemona.

Delovanje u BRIKS i ŠOS (u kojem Indija zasad ima status posmatrača) pogoduje poboljšavanju indijsko-kineskih odnosa koji su opterećeni sećanjem na lokalni konflikt sa početka 60-ih.

U suštini, među Pekingom i Nju Delhijem ne postoje protivrečja koja se ne mogu otkloniti i Moskva može uspešno razvijati veze i sa Indijom i sa Kinom, pa i biti inicijator jačanja kinesko-rusko-indijskog trougla u okvirima BRIKS, a i inače.

Indija želi da sa Carinskom unijom (Rusije, Belorusije i Kazahstana) potpiše sporazum o zoni slobodne trgovine, a isti takav interes ima i Turska, u kojoj se već može čuti i da potom može uslediti i stupanje Ankare u nju.

Predsednik Erdogan je nazvao Putina prijateljem Turske, a to je od posebne važnosti u svetlu naglo zategnutih odnosa Ankare sa američkim rukovodstvom koje nije popravila čak ni upravo završena poseta Turskoj potpresednika SAD Džozefa Bajdena.

Jasno je da će Putin u Turskoj – osim o odnosima dve zemlje – razgovarati i o reginalnim i o svetskim problemima.

Turska je nezadovoljna SAD i razočarana u Evropsku uniju, a ima sve veće ambicije na Bliskom Istoku i u turkofonskom svetu. Mada naši interesi nisu uvek podudarni na postsovjetskom prostoru, dve države su u celini obejktivno zainteresovane za strateško zbližavanje (kao što je to bilo 20-ih godina prošlog veka).

Članstvo Turske u NATO uopšte ne znači njenu zavisnost od atlantista – Erdogan je več dostigao priličnu nezavisnost i samostalnost, što i izazivaovoliko nezadovoljstvo u prozapadnom delu turskog društva, a i u SAD.

Protivrečnosti između Rusije i Turske povodom Sirije nisu toliko oštre kao ranije – Erdogan počinje da shvata da su ga SAD samo mamile perspektivom jačanja turskog uticaja u regionu, a da su mu zapravo namenile da za njih vadi kestenje iz vatre.

sisi- putin- egipat- rusija

Egipatski i ruski predsednik

Egipat je još jedna tačka neslaganja između Rusije i Turske, ali i ona gubi oštrinu. Ankari, naravno, nije bilo prijatno što je egipatska armija zbacila sa vlasti Muslimansku braću koj su oduševljeno primala Erdogana, pa je Turska sebe ponovo doživljavala kao Osmansku imperiju. Međutim, novi egipatski predsednik nije ničiji eksponent – on se drži interesa Egipta (onako kako ih shvata njegova vojna i svetovna elita, a ne islamistička javnost), pa će se zato odnosi između bivše metropole i njene bivše kolonije sa vremenom regulisati.

Egipat se, inače, aktivno okreće Moskvi – feldmaršal al-Sisi već dvaput je ove godine dolazio u Rusiju, a sada čeka da mu Putin dođe u uzvratnu posetu.

Posetu ruskog predsed ika u Egiptu čekaju sa nestroljenjem – egipatski listovi su prvo pisali da će on stići u novembru, ali je nedavno postalo jasno da će do posete doći početkom naredne godine.

Egipat namerava da kupi ruskog oružja za nekoliko milijardi dolara – što će imati i simbolički značaj jer se Kairo od sredine 70-ih godina bio preorijentisao sa Moskve na Vašington i bio jedan od najvažnijih saveznika SAD u regionu.

Svrgavanje Mubaraka, zajedno sa pokušajem SAD da za svoje kombinacije iskoriste Muslimansku braću, izazvali su ozbiljno nezadovoljstvo unutar egipatske elite, pa je al-Sisi, naon što je preuzeo vlast, oštro progovorio o pokušajima pritisaka na Kairo: Amerikanci su mu na to pripretili obustavljanjem vojne pomoći, a feldmaršal je najavio da će oružje kupiti od Rusa.

Rusija, u svakom slučaju, dobija mogućnost da se vrati u Egipat koji joj je bio blizak saveznik od 50-ih do prve polovine 70-ih godina. A Kairo je sada u prilici da saveznika bira do kraja promišljeno jer ima, kako piše egipatska štampa, „veliko iskustvo u odnosima i sa Vašingtonom i sa Moskvom“. Znajući razliku u njihovoj politici i ko je za stvaranje novog Egipta i njegov razvoj, u nastojanju da povrati svoju ulogu u regionu i na međunarodnoj areni, a ko podržava teroriste i ne želi da dopusti preporod Egipta.

I Egipat (čim malo dođe sebi posle potresa) i Turska igraće veoma važnu ulogu u daljem razvoju situacije na Bliskom Istoku.

Još jedan ključni igrač u tom regionu je Iran. Odnosi Rusije sa njim sve više liče na savezničke. Uostalom, predsednik Sirije Bašar Asad se održao samo zahvaljujući zajedničkoj podršci Rusije i Irana. Dve zemlje imaju istu poziciju i povodom Avganistana, pa su odnosi sa Teheranom u celini na uzlaznoj liniji – i ekonomska i politička saradnja.  Iran je dosledni protivnik „američkog sveta“, a pritom nije samo e+geopolitički nego i ideološki borac.

Odolevši višegodišnjim sankcijama, Teheran je od Moskve očekivao samo jedno – ajatole su želele da se ubede da su Rusi sa njima iskreni, da kurs zbližavanja ne nosi trenutni nego strateški karakter, da ti odnosi nisu plod igre Rusije sa Zapadom, već plod ruske geopolitičke doktrine.

Sve što je Rusija ove godine činila i čini radi odbrane vlastitih interesa, plus kontakti Vladimira Putina sa predsednikom Irana Rohanijem (sreli su se već četiri puta) morali bi konačno razvejati sve eventualne sumnje.

U Teheranu sve češće govore o novoj etapi odnosa dve zemlje i o njihovom strateškom karakteru.

U  poslednje vreme su u Teheranu boravili sekretar Saveta bezbednosti RF Nikolah Patrušev i predsednik Državne Dume Sergej Nariškin, a Iran sada računa na Putinovu posetu koja je prvobitno bila predviđena za 2013. godinu.

Sve  u svemu: Putin će naredne godine imati na jugu čime da se pozabavi.

(Fakti)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone