‘Procureo’ skrivani snimak Alije Izetbegovića: Nije bilo više od 3000 žrtava u Srebrenici! (INFO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

izetbegovic

Da je, kojim slučajem, Alija Izetbegović živ, ko zna da li bi se, u zaglušujućoj hajci protiv Srba, koji se terete za više od osam hiljada ubijenih u Srebrenici, čuo njegov glas. Da li bi mu, u svakodnevnom uvećavanju broja stradalih srebreničkih muslimana, uopšte bilo dopušteno da ponovi ono što je govorio na 292. sednici Predsedništva BiH, 11. avgusta, 1995. godine.

Mrtva usta ne govore, ali su ostali dokumenti šta se na sednici govorilo, ko je i šta kazao… Ko joj je prisustvovao? I – kako su srebreničke žrtve uvedene u „tekuća pitanja“.

Iz stenogramskih beležaka, koji potkrepljuju magnetofonski zapisi, Izetbegović je, tog 11. avgusta, 1995. godine bio izričit (prenosimo doslovno):

„Cifra ubijenih je, verovatno, negde oko tri hiljade… To je cifra koja se spominje već od prvog dana, tamo. Naime, mi smo uhvatili četnički razgovor, vrlo jasan, telefonski, gde se vidi da je autentičan i kaže – ovde je juče bio masakr… Šta bolan, koliko, je li trista? Ne, dodaj još jednu nulu, kaže jedan četnik drugom. Tri hiljade – govori četnik četniku. A, ja ne znam koliko je tačno tamo bilo ljudi. Mislim od trideset pet do trideset šest hiljada… i nešto… A, mislim da što se tiče ubijenih, nije više kao što sam rekao, tri hiljade, i ne treba time da narod bude uznemiravan“.

Izetbegovića prekida Haris Silajdžić:

„Ostatak bi mogao biti u logorima…“

Izetbegović potom objašnjava vojnom i političkom rukovodstvu, među kojima je bio i general Rasim Delić, da je „danas Samaruga bio tu. Mi smo insistirali da se ’to’ poseti, da se vidi… Ako ne, rekao sam da je dužan da kaže, javno, da mu to ne da Karadžić. On mi je odgovorio: ako se zavadim sa Karadžićem, onda nemamo nikakvih šansi. Mi, tu, taktiziramo malo… Dakle, prema ovim procenama to bi bilo tri hiljade ljudi, čija je sudbina neizvesna“.

Duraković se nadovezao na Alijinu priču:

„Da, to i mi znamo“. Prešlo se, potom, na stanje u 28. diviziji kojom je komandovao Orić, pre i posle pada Srebrenice. Duraković je negirao uverenja da je vojska bila spremna na odbranu. Da to ni sada nije, odnosno, da nema govora da se mogu organizovati jedinice i vratiti u oslobađanje Srebrenice. On navodi nizak borbeni moral, dezerterstvo… Dodaje da o tome svedoče vojnici pristigli u Tuzlu. Govore o brojnim zloupotrebama, profiterstvu, međusobnim obračunima i ubistvima, što je, takođe, jedan od uzroka niskog borbenog morala.

„Mi baratamo – visoki borbeni moral, ali dosta je tu bilo haosa u komandovanju i rukovođenju“, kazao je Duraković.

General Rasim Delić pokušao je da opravda Orića, koji je još u aprilu 1995. godine napustio Srebrenicu. Ali, Deliću to, kako se vidi u dokumentima, nije pošlo za rukom. Izetbegović nije pristao na „objektivne okolnosti“ Orićevog odlaska i ostajanja u Tuzli, u danima kada je bilo jasno da komandni kadar, koji je nasledio Orića nije dorastao zadatku.

„Orić je, tvrdio je Delić, želeo da se vrati. Tražio je helikopter, ali mu to nije moglo biti obezbeđeno. Nisam mogao da obezbedim ni pilota, koji bi poleteo, a da za to nema uslova. Jednostavno, nisam mogao da ga nađem“.

Na pitanje Izetbegovića zašto Orić nije krenuo peške, Delić je odgovorio:

„Nije želeo, smatrao je da će mu život biti ugrožen“. General Delić je ovome dodao i to da je Orić, svakako, imao i održavao vezu sa vojskom u Srebrenici, sa tamošnjom komandom, ali bilo je očigledno da više nije imao nikakav uticaj na komandu, osim na deo prihvatnika iz Potočara, odakle je on“.

Bilo je jasno da je Orić napustio Srebrenicu, taman kad je trebalo. Iz dokumenata koje poseduju „Novosti“, njegov odlazak pokrenuo je preispitivanje i vojske, i naroda. Govorilo se: „Kad se vezir izvukao, zašto mi da gubimo glave“.

Orić o stvarnim razlozima napuštanja Srebrenice pred tragediju još nije govorio. Ili, nije govorio onoliko koliko bi, pre svega, njegov narod, uprkos proteklim decenijama, trebalo da zna. Umesto odgovora na pitanja koja su mu postavljali borci i narod, po proboju do Tuzle, on se pozabavio ličnom budućnošću. Zarađeno u Srebrenici, a svedoci su ga teretili da je „težak“ više miliona maraka, uložio je u razne poslove. Lanac kafića koje je otvorio, tvrde svedoci u iskazima, bili su samo maska za „ozbiljniji biznis“. Vešto je kamuflirao svoje obnovljene veze sa kriminogenim strukturama, ne samo u Bosni i Hercegovini, nego i sa starim, po brzini potezanja oružja – saradnicima. Pripisivano mu je da nije imao milosti. Sve je merio: koliko ko plati, a posao će biti obavljen.

Tako se u prvoj godini posle pada Srebrenice postavljalo pitanje: kuda je upućeno naoružanje koje je prikupljano, kako bi se pokušalo u novi napad i povratak u Srebrenicu. Orićevi emisari išli su od kampa do kampa, ali, to više nije bila ni izbliza prilika, kao iz januara 1992. i januara 1993, kada je za Naserovom vojskom u etničkom čišćenju srpskih sela po obodima Srebrenice i Bratunca nadirala nepregledna gomila ljudi.

U mnoštvu Orićeve uloge, u padu Srebrenice, a što mu se uzima za najveću mrlju, važna je još jedna pločica u ovom mozaiku – predstavi o tome koliko je bio privržen Izetbegoviću i vladi u Sarajevu. Ostalo je zabeleženo:

„Kada se pročulo da će Izetbegović posetiti Srebrenicu, tokom mandata UN, da ovaj istočnobosanski gradić postane zaštićena zona, Orić i njegovi našli su neku budalu. Obukli mu odelo, stavili kravatu i vodali ga po gradu govoreći – evo Alije, evo vam Alije.

(Izvor- Večernje novosti)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone