Pisac Dušan Kovačević: Onaj ko je bombardovan, on je ubijen – mi smo samo prividno živi

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
pisac
Foto: novosti
Pisac o odumiranju naroda, siromaštvu, bogatoj a zapuštenoj Srbiji, igri na žici. U narednih sto godina Balkan će se prepoloviti.

KOMADI Dušana Kovačevića ove godine okupi(ra)li su staru Jugoslaviju: Bosanci igraju „Balkanskog špijuna u Sarajevu“ (kao i Japanci u Tokiju), Crnogorci „Urnebesnu tragediju“, Hrvati su nedavno premijerno izveli predstavu „Maratonci trče počasni krug“, da bi se samo dan kasnije u Zvezdara teatru, (posle tri decenije) – na sceni našla „Klaustrofobična komedija“.

 Sam pisac otkriva da je ovaj komad pisao sa osećanjem da živimo u teskobi koja se prikriva povremenim otvaranjem prozora, pa je jasno i šta njegov junak misli kad kaže da „čovek može biti zaglavljen u liftu kao i u državi“…

* Gde je danas vaš siroti i čestiti Sava odžačar?

– Naše nestajanje i nehajanje u poslednjih trideset godina za mene je centralna priča. Podatak Ujedinjenih nacija o demografskoj slici sveta u narednih sto godina ukazuje na to da će se Balkan prepoloviti! Odnosno, da će Srbi, Hrvati i Bosanci imati pedeset odsto manje stanovništva, ukoliko se nastavi ovaj trend odumiranja i iseljavanja.

* Srbi imaju i dodatnih razloga za „odumiranje“?

– Od Drugog svetskog rata imamo probleme sa spoljnom politikom, zbog stalnog šetanja između Istoka i Zapada. Kao da vozite dve trake, čas u jednom, čas u drugom pravcu, s opasnošću da vas onaj iz suprotne udari! Još od 1948. godine, napuštanja sovjetskog socijalizma i Brozove odluke da vlada sam, pa do današnjih dana. Kretanje Aleksandra Vučića na jedan mađioničarski način, podseća na artiste nad kanjonom Kolorada. S tim, što umesto šipke on drži zakone EU u jednoj, a Ustav Srbije u drugoj ruci. To je ta priča o našem stalnom i iznuđenom kompromisu da budemo dobri i s jednima i s drugima. Danas je maksimalno kompromisno: nije pitanje da li nešto hoćete ili nećete, već morate. Slabi smo, mali i siromašni.

POČNIMO DA RADIMO
* NAŠA budućnost je umnogome uslovljena spoljnim faktorom, šta od nas zavisi? – Promena shvatanja rada, pre svega. Ne sme i dalje da važi ona krilatica „ne može mene niko tako malo da plati, koliko ja mogu malo da radim“. Ne može da se svaki drugi dan u ovoj zemlji nešto slavi i proslavlja. Da od osam radnih sati neko radi samo tri. Posao mora da bude pitanje opredeljenja i egzistencije, svesti da nam niko sa strane neće pomoći. Krenimo napred. A imamo sve.

* Zar nismo oduvek takvi?

– Ovde se to provlači non-stop. Kao i većina, odrastao sam u porodici s pitanjem kako preživeti od prvog do prvog. Danas je isto. Pogledajmo samo šta nas je zadesilo u poslednjih petnaest godina: tranzicija i pojava praistorijskog kapitalizma. Ono što je u većini zemalja uspostavljeno kao ekonomski sistem krajem 19. i početkom 20. veka, mi tek sada pokušavamo. Tih sto godina mi smo proveli u ratovima. Uostalom, priča o unutrašnjoj politici svuda se i svodi samo na ekonomiju. Osiromašili smo zbog pogrešne ekonomske politike. Posle Drugog svetskog rata izgrađeno je na desetine političkih fabrika, pa sad raspravljamo šta ćemo s njima. A zbog fabrika su hiljade ljudi napustili poljoprivredu i to u zemlji koja je mogla dobro da se bavi proizvodnjom hrane. Čovek svakog dana mora da jede, a bez kola i televizora može da preživi.

* Ali, za selo i poljoprivredu nije se mnogo marilo?

– Nikada mi neće biti jasno (a ja sam odrastao na seoskom imanju do polaska u školu) kako zemlja sa toliko reka, Vojvodinom, Mačvom, Šumadijom, Pomoravljem, Posavinom, sa toliko plodne zemlje – ne može da ishrani ovo malo naroda? Da u toj zemlji bude gladnih, da se svaki dan otvaraju nove narodne kuhinje? I kako je moguće da jedna trećina plodnih oranica ostane neobrađena i da se upravo sada vodi rasprava da li da se zemlja da strancima ili ne? Zemlja je najosnovnije strateško blago jedne države. Ako se ne zaštiti i izgubi zemlja, nema ni naroda.

* Tu se vraćamo na vašu „Klaustrofobičnu komediju“?

– Na priču o jednom siromašnom čoveku sa simboličnom profesijom odžačara, odnosno crnca koji ne zna da je Otelo, lik iz Šekspirove tragedije koji ne zna da će završiti tragično… Ali je dobar čovek. Takvi ljudi svojim radom i tolerancijom prema sopstvenom siromaštvu, kao i prema novokomponovanim bogatašima (među kojima ima onih koji su se pošteno obogatili, ali i onih koji su se nakrali) izdržavaju zemlju. A država je posle dvehiljadite ušla u dil s onima koji su je pljačkali, pa su sada svi pošteni. To je razlog i zašto je politička situacija ovakva kakva jeste. Srbija nikad nije bila bez opozicije, čak ni u vreme Broza kad se zbog jedne rečenice išlo u zatvor – a sada jeste.

* Zašto nema opozicije?

– Jednostavno, potrošili su sve kredite koje su nezasluženo imali devedesetih godina. Među tom elitom koja se stvorila ja sam proveo godine, organizujući proteste. Taj svet koji je danas poslovni establišment nisam viđao, oni su već tada pravili bogatstvo dok smo mi kao lude Naste mlatili po ulicama. Tako se odjednom pojavila klasa koja vlada direktno, ili iz senke. Vlast je posle 2000. legalizovala većinu tog prljavog posla. E, sad sve to treba dovesti u normalne, regularne tokove.

* Može li u dogledno vreme politička scena izgledati drugačije?

– Ne može. Prošli smo izlive besa i sve moguće proteste tokom devedesetih, koji su se završili bombardovanjem. Onaj ko je bombardovan, on je ubijen. Ali mi ne znamo da smo ubijeni i da smo samo prividno živi. Poprilično smo i ozbiljno bolesni. Svaki dan čujem za neku nesreću, za neko teško oboljenje koje je posledica osiromašenog uranijuma. U pojedinim delovima Srbije raka je hiljadu odsto više nego pre bombardovanja! Kosovo je posebno bilo izloženo, ali oni zbog svog odnosa prema Zapadu moraju da ćute. Inače, zna se da imaju užasan procenat malignih oboljenja. Sve to zajedno – ratovi, devedesete, sankcije, bombardovanje – razbilo je ekonomiju i ljude, razorilo tkivo. I umesto da krenemo napred kao što su krenule gotovo sve zemlje bivšeg socijalističkog bloka, mi smo krenuli nazad, u praistoriju. Sad smo negde u kamenom dobu…

OKREČITE BEOGRAD– KAD sam pre 35 godina snimao „Balkanskog špijuna“ počeo sam sa onom scenom „Okrečite Beograd“. Nažalost, isto važi i za danas. Samo kad bi se okrečio, Beograd bi bio duplo lepši grad. Eto, sad je velika priča oko „Beograda na vodi“. Sve što se radi velika je stvar. Ko nije zalazio tamo ranije ne zna da se u centru nalazilo stotine skladišta i kućica za miševe: miševe ljude i prave miševe. Što se mene lično tiče, ne mora tamo da se izgradi ništa. Dovoljno je da se posadi trava, podignu igrališta, kulturni centri – i biće veliki uspeh

* Šta može svako od nas, ponaosob, da uradi?

– Odavno sam prestao da se eksplicitno bavim opozicionim razmišljanjem. U mojim godinama je to destruktivno. Pripada mladosti. Ali pokušavam da uradim nešto praktično dobro, ako je moguće. Sad sam rešio da uđem ponovo u adaptaciju zgrade Zvezdara teatra. To je moj optimizam: da svako uradi koliko može. Ne mora nešto veliko, makar da okreči sopstvenu kuću. Kad se vozim našim putevima vidim da je bar polovina dvospratnih kuća neokrečena, a dvorišta zapuštena. Kakav je to trošak u odnosu na cenu kuće? Reč je o bezosećajnosti za minimum estetike.

* Kako bi za 30 godina mogla da izgleda „Klaustrofobična komedija“ i život?

– Reći ću ono u šta verujem: za 30 godina biće nam 30 odsto bolje. Kada sam se svojevremeno doselio u Novi Beograd, između Hotela „Jugoslavija“ i pruge koja je išla za Novi Sad, prelazio sam peščanu dinu kao Lorens od Arabije. Danas su tu najskuplji stanovi.

* Ali taj Novi Beograd podignut je upravo u vreme socijalizma?

– Jeste, mada zaboravljamo da je u periodu od rastanka sa SSSR i Staljinom, da bi opstala ideja neutralne Jugoslavije – u zemlju uloženo preko sto milijardi dolara kredita. Tih kredita nema od pada Berlinskog zida i od „nepotrebe“ da postoji Jugoslavija. Kad je prestao Hladni rat i potreba za Jugoslavijom kao celinom, e onda je počeo interes raspada zemlje koji je iniciran spolja. Jugoslavija nije bila potrebna, ali jesu njeni teritorijalni delovi zarad obnove starih imperija.

* Kada će se te imperije ponovo uspostaviti?

– One su već nastale. Obnova imperija, austrougarskih i nemačkih granica je skoro definisana u ekonomskom, pragmatičnom smislu. Nemačka je dva puta u 20. veku vodila ratove i oba puta bila poražena. Onda se neko setio da prema Istoku ili bilo kom okruženju ide s bankarima i ekonomijom! Nekada su se ljudi plašili činjenice da će otići u radne logore u Nemačku, a danas svi trče tamo da rade.

DRŽAVA MORA DA POMOGNE 

– U SRBIJI ima velikih seoskih imanja na kojima uspešno rade cele porodice. Kad bi država malo više vodila o njima računa, takvih porodica bi bilo još više. Ona mora da im pomogne, ne smeju da se kažnjavaju porezima što dobro rade. Jer, imamo mi vrednih ljudi. To su isti oni koji ovde nemaju hleba, a kad odu u inostranstvo su među najboljima.* Kako da ih sačuvamo?

– Ništa drugo nego da se vratimo na Miloša Obrenovića, kad je dinar imao zlatnu polugu zahvaljujući poljoprivredi. To je bilo naše selo pre sto pedeset godina. I to je bila priča o dinastijama, dok se nismo dočepali sreće i radosti s komunizmom.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone