OVO JE NEMAC KOJI JE SRBE VOLEO VIŠE OD BOGA: A kako smo mu samo podlo vratili! (FOTO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
rat
Ljubo Babić, rođen kao pruski plemić Fon Klejstenburg, borio se za Srbiju u Prvom svetskom ratu. Foto: Wikipedia/Hohum, Arhivska fotografija
Baron Alberht Šindler fon Klejstenburg je rođen u Istočnoj Pruskoj. U Banjaluci se zaljubio u Jelenu Bućin, postao pravoslavac i uzeo ime Ljubo Babić. Na početku Prvog svetskog rata dezertirao je iz austrougarske vojske i herojskim delima dao ogroman doprinos našoj pobedi. Da li se pokajao zbog toga našim ponašanjem nakon toga, nikada nećemo saznati

Kažu da je Arčibald Rajs – koji je poslednje dve decenije svog života posvetio samo bezgraničnoj ljubavi prema srpskom narodu – umro od srčanog udara, od slomljenog srca, zbog urlanja komšije Srbina na njega, na kućnom mu pragu, zbog nekoliko santimetara zemlje koje je želeo da prisvoji, tvrdeći da su njegovi. Valjda je to ono ultimativno razočaranje u jedan narod koji si zavoleo i prigrlio, a on ti vraća šibicarenjem.

Ali, to nije jedina tragična priča o čoveku nemačkog porekla (jer, Rajs je bio Švajcarac ali nemačke krvi) koji se zaljubio u Srbe, došao među Srbe i bio izdao od strane Srba, podmuklo udaran od onih koje je voleo najviše. Ovo je priča o jednom takvom čoveku – baronu Alberhtu Šindleru fon Klejstenburgu.

Rođen je 1890. godine u Istočnoj Pruskoj (na teritoriji koja danas pripada Poljskoj a sa koje su Nemci posle 1945. en masse iseljeni), od oca Eduarda, plemića sa činom konjičkog pukovnika austrougarske vojske, i majke Salomeje rođene Mikolajčik, Poljakinje i bliske rođake Stanislava Mikolajčika, predsednika poljske vlade u egzilu iz perioda Drugog svetskog rata.

Živeo je u Jordanovu u današnjoj Poljskoj do 1900. godine kada sa roditeljima prelazi u Beč, gde završava osnovnu školu, nakon koje upisuje Vojnu akademiju sa koje izlazi 1911. kao odličan student besprekornog vladanja.

Sarajevski atentat. Gavrilo Princip ubija Franca Ferdinanda. Foto: ilustracija/Wikipedia
Sarajevski atentat. Gavrilo Princip ubija Franca Ferdinanda. Foto: ilustracija/Wikipedia

Kao artiljerski oficir odlazi u Banjaluku, svega nekoliko godina nakon što je Habzburška monarhija anektirala Bosnu i Hercegovinu, i malo-pomalo postaje ludo zaljubljen u naš narod. Razvija blisko prijateljstvo sa trgovcem Ljubom Babićem, a kolege u vojsci počinju da ga zovu izdajnikom i prijateljem divljih Srba.

Na Svetosavskom balu januara 1912. godine upoznaje Jelenu Bućin, dve godine mlađu od njega, i na prvi pogled se zaljubljuje do ušiju u nju, pleše sa njom cele večeri, izjavljuje joj ljubav i na licu mesta je prosi.

Sutradan odlazi kod porodice Bućin da traži njenu ruku, a oni nemaju ništa protiv, ali imaju jedan uslov: da i njegovi roditelji daju saglast. On im odmah piše pismo koje ih preneražava: Jelena nije plemkinja, i usto je još i pravoslavne vere. “Sa crnom Cigankom dozvoliću, sa Srpkinjom ne. A ako i preko moje volje to učiniš, odreći ću te se”, piše mu otac.

Vojvoda Živojin Mišić tokom Prvog svetskog rata. Foto: Wikipedia/SPCA
Vojvoda Živojin Mišić tokom Prvog svetskog rata. Foto: Wikipedia/SPCA

Fon Klejstenburg najednom shvata: više mu ni plemićko poreklo ni nemačka narodnost ništa ne znače. Zato odlučuje da postane Srbin. Krštava se u crkvi Svete Trojice u Banjaluci i uzima ime Ljubo Babić po najboljem prijatelju. Insistira da mu se u vojne knjige upiše novo ime, što mu posle mnogo peripetija i uspeva. 1913. godine ženi se Jelenom Bućin, što izaziva potres u vojsci Austrougarske ali on prolazi bez posledica.

Kada je izbio rat biva prebačen na front u činu kadeta aspiranta. Jelena mu na rastanka govori:“Nemoj se tući protiv Srba i Rusa. Gledaj da se na svaki način predaš i pređeš na njihovu stranu”. Nama, objektivno gledano, ovo zvuči kao ubeđivanje na zaista neoprostivu izdaju, pa ma kako izgledale objektivne okolnosti, ali se čini da Alberhtu nije ništa ni morala da kaže: on je već odlučio da u potpunosti raskrsti sa bivšim identitetom i prigrli novi.

Pred Cersku bitku prelazi Drinu sa Dušanom Radovićem i još nekolicinom vojnika Monarhije koji su bili Srbi po nacionalnosti. General Milivoje Zečević, prvi oficir koga su sreli na drugoj strani, šalje ga Živojinu Mišiću, koji je tada još uvek bio u činu generala.

General Ljubo Babić, nemački plemić kojije postao srpski oficir. Foto: Arhivska fotografija
General Ljubo Babić, nemački plemić kojije postao srpski oficir. Foto: Arhivska fotografija

Jedan Fon Klejstenburgov saborac ovako je preneo njegove reči za “Politiku” 23. jula 1928. godine: “General (Mišić) me je pitao kako se zovem. Odgovorio sam ‘Ljubo Babić’. I od tada sam ostao pod tim imenom. Na primedbu generala da rđavo govorim srpski, prevalio sam preko jezika ranije smišljenu laž. Najzad kad me pred rastanak pitao šta bih želeo, odgovorio sam mu da bih voleo da budem primljen u srpsku vojsku. General Mišić me tada poljubio u čelo i rekao mi ‘E, to mi je milo.Kamo sreće da imamo barem pedeset hiljada takvih Bosanaca‘.”

Alberhtu je tada, po Mišićevom naređenju, data uniforma artiljerijskog vodnika pa je upućen u prikladnu jedinicu. Ovaj je potom zahtevao da dobije premeštaj u odred vojvode Vuka, Vojina Popovića, gde u borbenom zanosu prikazuje takvu hrabrost da se njegovi podvizi prepričavaju u celoj srpskoj vojsci pa ga na položaju posećuje čak i vojvoda Stepa Stepanović koji mu se zahvaljuje na borbi za pravednu srpsku stvar.

Peške prelazi Albaniju sa ostatkom vojske, oporavlja se na Krfu, pa biva raspoređen na planinu Veternik gde uskoro počinju borbe sa Bugarima. Tamo, radi nešto što se do kraja života urezalo u pamćenje svih onih koji su u tom trenutku bili sa njim.

Foto: Ministarstvo odbrane – Uprava za vojno zdravstvo i Akademija medicinskih nauka SLD
Foto: Ministarstvo odbrane – Uprava za vojno zdravstvo i Akademija medicinskih nauka SLD

Šta se desilo? Pa, Babić (kako bi bilo u redu da ga u nastavku teksta oslovljavamo) pomogao je sa svoja dva topa napredovanje naše pešadije, ali je bugarska artiljerija presekla telefonske veze između osmatračnice i njegovih topova. Shvativši da postoji samo jedan način da do kraja izvrši svoju dužnost, on ustaje iz zaklona i komanduje sam osmatrajući. Oko njega padaju granate i fijuču meci, ali on nepokolebljivo, pod stalnom pretnjom da će izgubiti život, ne obazirući se na to, miran kao površina vode u čaši na stolu, izdaje zapovedi sve dok naša pešadija nije odnela pobedu.

Posle ove epizode upućen je da čuva prelaz u Albaniju sa svoja dva topa i dvadeset pešaka, a o njegovom ponašanju na ovoj dužnosti svedoči i anegdota vezana za grupu italijanskih vojnika koji su na tom mestu odlučili da preseku put i brže se vrate kući. Nije im dao. Kada su mu rekli da nema dovoljno ljudi da ih zadrži, on im je spartanski odgovorio: “Jeste, ali dok imam šest zrna i dvadeset pešaka, vi nećete proći”. Italijani su odustali.

Na predlog vojvode Stepe Stepanovića dobio je prvu armijsku pohvalu i Orden belog orla sa mačevima, a kasnije dobija i divizijsku pohvalu, Zlatnu medalju za hrabrost, drugi Orden belog orla sa mačevima. Zbog epizode sa italijanskim vojnicima, Belgija ga odlikuje Ordenom Leopolda Drugog. Regent Aleksandar Karađorđević ga poziva na Jelak gde mu se zahvaljuje na herojskoj borbi i daruje mu zlatnu tabakeru sa svojim monogramom u brilijantima.

Legendarna fotografija Dragutina Matića, srpskog vojnika iz Prvog svetskog rata. Foto: Istorijska fotografija
Legendarna fotografija Dragutina Matića, srpskog vojnika iz Prvog svetskog rata. Foto: Istorijska fotografija

Dakle, rat je gotov. Pošto se on pokazao kao čovek kada je trebalo, sada je bio red na Srbe da se prema njemu pokažu kao neljudi: Alberht, koji je postao Ljubo, upada u kandže korumpirane, pakosne, sujetne, nepravedne birokratije i istih takvih nazovi persona. Odavno na njega ljubomorni, konačno mogu da pokažu svoje pravo lice.

Raznim spletkama ga ostavljaju u činu koji je imao u austrougarskoj vojsci, iako su čak i zarobljeni oficiri neprijatelja koji su se borili protiv nas bivali unapređivani. Da bi postao kapetan, morao je da polaže praktični ispit koji je svima ostalima već priznat u vrlini ratnog ispita koji su položili. Da bi postao major, nakon što ga zavidni oficiri iz komisije tri puta obaraju, morao je da urgira sam kralj Aleksandar.

Ljubo međutim ne odustaje, nastavlja da se usavršava i da verno služi kralju i novoj domovini. Službovao je u Zaječaru, Trebinju, Mostaru, Osijeku, Đakovici, Prištini, pred Drugi svetski rat i u Prilepu gde mu je komandovao general Milan Nedić. Tada biva unapređen u čin pukovnika.

General Ljubo Babić, nemački plemić kojije postao srpski oficir. Foto: Arhivska fotografija
General Ljubo Babić, nemački plemić kojije postao srpski oficir. Foto: Arhivska fotografija

Aprilski rat ga zatiče u Skoplju, nakon čega dolazi u Zemun kod ženine rodbine. Nakon što je Nedićoformio kvislinšku vladu u Beogradu, stavlja mu se na raspolaganje, ali pošto ne želi da ulazi u ideološke razmirice zahteva da mu se dodeli posao zaštite nedužnog srpskog življa.

Započinje borbu sa odmetnicima u Homolju, delu Srbije koji je bio najviše pogođen odbeglim robijašima koji su se priključivali raznim oružanim formacijama i vršili teror nad nejači, koji je on oštro kažnjavao, reagujući na svaku pritužbu naroda. Borio se i protiv partizana, i protiv četnika, i protiv ljotićevaca, i protiv Nemaca: nije mu bilo bitno ko je na drugoj strani, ako je taj počinio zločin nad nedužnim ljudima.

Interesantno je da pre borbi uvek lično proveravao veličinu i položaj neprijateljskih snaga, mahom prerušen u trgovačkog putnika ili srpskog seljaka. Nedić ga, zbog čišćenja istočne Srbije od bandita svih boja, unapređuje u čin generala.

Milan Nedić. Foto: Arhivska fotografija
Milan Nedić. Foto: Arhivska fotografija

Tada ga hapse Nemci, zbog izdaje Austrougarske počinjene 1914. godine. Dve verzije postoje, kako je do toga došlo. Prva kaže da ga je Gestapou potkazao nekakav zavidni Srbin (treba se setiti da je u okupiranom Beogradu u jednom trenutku ova ozloglašena politička policija Trećeg rajha zamolila građane da prestanu da se međusobno “drukaju” jer oni nemaju dovoljno kapaciteta da provere sve optužbe), a druga da ga je prepoznao kolega iz bečke vojne akademije. Koja je istinita, ne znamo, ali pisac Vladimir P. Petrović u svojoj knjizi “Žrtva svoje ljubavi” koja je posvećena upravo Ljubi Babiću, tvrdi da je prva verovatnija.

Biva osuđen na smrt streljanjem, i samo ga insistiranje Milana Nedića spasava sigurne smrti. Šalju ga u logor Osnabrik, gde doživljava šikaniranje od strane drugih srpskih oficira i vojnika, pa čak i fizičke napade na svoju ličnost. Kraj rata ga zatiče u logoru Hamelburg.

Posle rata, ne želeći da se vrati u komunističku Jugoslaviju, shvatajući valjda da bi mu to bila smrtna kazna zbog kolaboracije sa vladom Milana Nedića (bez obzira na puno olakšavajućih okolnosti, kolaboracija sama po sebi jeste kriminalna i nemoralna), u Minhenu otvara krojačku radnju i okuplja oko sebe srpsku emigraciju. Između ostalog, i Dimitrija Živkovića i Iliju Brašića kojima oprašta torturu u Osnabriku. Ali, oni njemu ne opraštaju njegov oprost: da bi spasili svoje zadnjice od Odeljenja za zaštitu naroda, dojavljuju im gde živi. Saveznici odbijaju da ga izruče, ali ga OZNA kidnapuje i dovodi u Beograd.

Počinje suđenje (koje je Dragi Stojadinović prepričao Stanislavu Krakovu, a otkrio u razgovoru sa Borislavom Pekićem u Londonu 1974. godine) pred pukovnikom NOVJ Milonjom Stijovićem. Optužen je za: organizovanje Srpske državne straže, ubijanje 33.000 partizana (koliko ih ni u ludilu nije bilo u istočnoj Srbiji tokom 1941. i početkom 1942.), saradnju sa okupatorom, denunciranje patriota u Osnabriku, i silovanje jedne partizanke.

Ovo poslednje je posebno bolelo, jer je imalo za cilj da mu skrši čast. Shvativši to, shvativši i da je unapred osuđen, Ljubo Babić se koncentriše na obaranje te poslednje nakazne optužbe.

Pokazuje sudu dopisnicu od oca te partizanke koji mu se zahvaljuje za humanost i pokušaj da se ona oslobodi, pa sud odustaje od te tačke. Odbranivši čast, odlučio je da se prepusti sudbini muški i vojnički, spartanski, srpsko-pruski, i da nasmejan ode u smrt, a pokolenja će ga već oprati.

Fotografija za koju se veruje da je slika streljanog Dragoljuba Mihailovića. Foto: Arhivska fotografija
Fotografija za koju se veruje da je slika streljanog Dragoljuba Mihailovića. Foto: Arhivska fotografija

Osuđen je na smrt streljanjem i to pod imenom Šindler, namerno lišen dostojanstva njegovog srpskog imena, a pošto sudija nije znao da izgovori ime Alberht, nakon dugog mučenja, rekao je: Adolf. Pored toga, oduzeta su mu sva nacionalna i građanska prava i časti doživotno.

Streljan je 2. septembra 1946. godine na Adi Ciganliji, ili na Strelištu na Avali.

Ne zna se gde počiva.

Laka mu zemlja, i večna slava i hvala.

(Dnevne.rs /Izvor: Telegraf)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
  • Neda

    Tako ste izdali i Milunku Savic heroja ženu jadno i žalosno kako se ponasate prema ljudima koji su zaslužili poštovanje

  • Срећко ВА

    Само мала исправка Р А Рајс је рођен у Немачкој, и Немачко-јеврејског је порекла. Касније се преселио у Швајцарску.

  • синиша

    Ко год је написао овај наслов чланка, тај је отпадник од Бога. Замислите човјека који је пљунуо на лажну римокатоличку или протестантску секту и Крстио се у једину спасоносну Православну вјеру да се за таквог човјека каже да је волио Србе више од Бога. Па ваљда је најприје кроз Србина заволио Бога и био му вјеран до гроба. Страшно какви безбожници живе и дишу меу нашим честитим Србским народом.

  • Stefan

    Još jedan dokaz da su posle ratova među nama ostali samo hoštapleri, oportunisti i ubice… E majko zemljo, sudbina ti nije među oblacima već u ponoru…