O MRTVIMA SVE NAJBOLJE: Evo zašto hvalimo ljude tek kad su dva metra pod zemljom!

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
zlocin
Foto: Dnevne.rs /Izvor: pixabay
Ali, zašto je to tako? Zbog čega nakon nečije smrti počinjemo da menjamo mišljenje o preminulom, na bolje? Zašto mnogi moraju da odu na onaj svet da bi ih proglasili – HEROJIMA?

8 FASCINANTNIH ČINJENICA: Šta se dešava sa telom sat vremena nakon smrti! (INFO)

U potrazi za odgovorima, pitali smo neke sugrađane, ali i psihologe, koji su nam objasnili zbog čega dolazi do ove pojave. Odgovori su bili različiti, ali su nam pomogli da shvatimo zašto dolazi do promene stava.

– Nisam nikada doživela smrt nekoga iz uže porodice. Ali, pre dve godine, umrla mi je dalja tetka, koju nikako nisam mogla da podnesem. Jednostavno se nismo slagale kako treba. Ali, kada je preminula, ja sam o njoj počela da razmišljam kao o najboljoj osobi na svetu.

ruke
Foto: Dnevne.rs /pixabay

– Bilo mi je užasno krivo što je nema i kada bih se setila svih loših stvari koje sam joj rekla osećala bih se katastrofalno – priča svoje iskustvo dvadesetdvogodišnja Ivana Z., mlada studentkinja.

Zbog čega se kod ogromnog broja ljudi javlja ovakva promena mišljenja, pitali smo psihologa Aleksandru Janković, koja nam je objasnila da za to postoji nekoliko razloga.

—Jedan od razloga zbog kojeg se naše mišljenje menja na bolje kada neka osoba premine, je zapravo strah od vlastite smrti – objašnjava ona i nastavlja:

Dok je čovek živ, mi sebi dajemo za pravo da mislimo o njemu kako god želimo i tada nemamo osećaj krivice, jer druga strana može da odgovori. Onog trenutka kada premine, čovek više nije u mogućnosti da se brani i tada kod nas nastupa osećaj krivice.

Ona objašnjava da dosta uticaja na menjanje mišljenja takođe ima i dobropoznata izreka koja se koristi u našem narodu – nemoj da govoriš loše o drugome, da ti se ne bi obilo o glavu.

Međutim, ovo mišljenje ipak nije trajnog karaktera.

Nakon što prođe određeno vreme, od nekih ljudi možete čuti i ono “kako je živeo, dobro je prošao, bože mi oprosti” i slično.

Ovo je, prema Aleksandrinim rečima, samo dodatna odbrana.

– Ljudi su zapravo nesigurna bića. Uvek imaju potrebu da govore i komentarišu tuđ život, pa čak i nakon što se taj život završi. Tako opravdavaju sebe.

Psihijatar Branko V. kaže da je smrt nešto čega se svi boje i da je ljudima lakše da “hvale” preminule, kako bi im ostali u što lepšem sećanju.

– Čoveka koji više nije među živima, većina gleda da pamti po dobrom. Ipak, osoba se ne oseća lagodno kada govori loše o preminulom, što je sasvim logično, kada uzmete u obzir savest.Naravno, ovo pre svega važi za preminulog koga smo poznavali.

Kao dokaz da se mišljenje velike većine menja na bolje nakon umiranja, je upravo smrt popularnih, velikih ljudi, koji za života imaju pristalice, ali i one druge, koji ih ne podržavaju u svom radu.

Pevači, glumci, političari, sportisti…na svima se najčešće pokazuje primer kako smrt generalno utiče na ljude.

Svi veliki umovi, čija su dostignuća priznata tek nakon smrti, još jedan su od primera.

(Telegraf.rs)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
  • Svetlana

    Svasta, ljudi ogovaraju mnoge koji su zivi, pa i tada ta osoba ne moze da se brani. To je licemerstvo. U lice ne, samo iza ledja komentarisu.