NEMA VIŠE „DANKE DOJČLAND“: Nemačka napravila budalu od premijera Milanovića! (INFO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
politicari
Hrvatska se baš nasukala u Srbiji

1.

Nije to bila pobeda o kojoj će Srbi pevati uz gusle, ali nije ni nešto o čemu kao o pobedi ne treba razmišljati. Pa ipak, važnije od tog navijačkog stava u poslednjoj epizodi srpsko-hrvatskih odnosa bilo je nešto drugo – kako je do toga došlo i šta to zaista znači?

Hrvatski premijer Milanović poneo se kao budala, i, koliko god to bila krunska činjenica u hronološkom i logičkom slaganju događaja u migrantskoj krizi, nedovoljno je da objasni njihovo pravo značenje. Jer Milanović nije svaki dan budala. I, kad to konstatujemo, ostaje da se vidi šta je bilo to što mu je dalo samopouzdanje da se toliko prepusti svojoj podsvesti, nazivajući Srbe varvarima a Srbiju u njenim pravima manje vrednom državom od Hrvatske? Šta mu je ulivalo toliku sigurnost?

2.

Na prvom mestu Milanović je verovao – i to je čak saopštio u jednom od svojih nastupa – da Srbija neće smeti da reaguje, da neće imati petlju da uzvrati sankcijama jednoj zemlji Evropske unije. (Zanimljivo je da je Milanovićevo uverenje delio i dobar deo opozicione javnosti u Srbiji.

Onaj proevropski komad začikavao je vladu da odgovori Hrvatima, da bi, pošto je vlada zabranila ulazak hrvatskih roba, promenio ploču, počevši da govori kako smo preterali. Za to vreme, patriotska javnost jednako je začikavala Vučića, da bi reakciju Srbije prećutala, opisala kao nedovoljnu, a u ekstremnijim slučajevima čak i kao izdajničku.)

Zašto je dakle Milanović verovao da neće smeti da bude odgovora? Zato što Srbija, kao kandidat za EU i dojučerašnji parija, ne sme da otvori konflikt ni sa jednom od članica Unije. Hrvatski premijer, koji veruje da je članstvo Hrvatske u EU dovoljan razlog da ta zemlja pokaže svoje najgore lice bezmalo svim zemljama sa kojima se graniči, nije primetio da su se neke prilike promenile.

 

Na primer, da u Srbiji niko iole ozbiljan, bilo u vlasti bilo u opozciji, ne računa više s tim da će Srbija za njegovog života zaista postati članica EU. Jer Unija ulazi u devetu godinu svojih neprestanih kriza – od finansijske do aktuelne migracione. Nije dakle reč o tome da Srbiju neko hoće ili neće da primi u Uniju.

Radi se o tome da EU, da bi uopšte bila u stanju da nekog primi, mora da u miru i stabilnom rastu provede najmanje pet do deset godina, s tim što prvu godinu tog ciklusa lizanja rana danas niko u Evropi ne vidi.

Umesto toga, među najmoćnijim zemljama EU sve više prevladava uverenje kako je širenje EU izvan najužeg nemačko-francuskog kruga bila kobna greška. Uostalom, da o proširenju EU niko ne razmišlja, najbolje su potvrdile SAD, koje pokušavaju da se sa svojim uticajem vrate ne samo u zemlje koje su ostale na vratima Unije već i u zemlje EU oboda, nastojeći da spreče rastući ruski uticaj u njima.

U svakom slučaju, dalje insistiranje Srbije na integracijama danas nije san o ulasku u društvo bogatih zemalja, već potez pre svega odbrambenog karaktera u vremenima kad se pod vodu odlazi za tren, a na površinu vraća decenijama. Milanović, čija zemlja u celoj svojoj istoriji samostalnosti, pa ni pre, nije upoznala pojam „geopolitičke dileme“, otud nije mogao da zna da će Srbija odgovoriti, i zato joj nije ostavio prostora ni koliko za časnu kapitulaciju, što je u politici često neoprostiva diletantska greška.

3.

Drugi fatalan potez Milanović je napravio kad nije mogao da zamisli da će zemlje EU biti na strani Beograda, a ne Zagreba. Naravno računao je na dvostruki automatizam – prvo, da su zemlje EU u sporu svoje članice sa bilo kojom drugom zemljom uvek na njenoj strani; i, drugo, da su se toliko puta svrstale u front protiv Srbije da im neće biti teško da to učine još jednom.

Ali i tu su se prilike promenile: sa jedne strane, stav i uloga Srbije su u migrantskoj krizi za EU mnogo važniji od stava i uloge Hrvatske; a, sa druge, Berlin zaista strahuje od paljenja Balkana, i Srbiju u tome doživljava kao stabilizujući faktor, svakako mnogo više nego Hrvatsku.

To je i razlog zašto su pale u vodu teorije o Srbiji kao logoru za pola miliona migranata, budući da je stabilnost Srbije u ovom momentu za Nemačku važna isto onoliko koliko joj je važna stabilnost Ukrajine, doduše tek pošto ju je izgubila.

Ne, pogrešno bi bilo zaključiti kako smo evropskim zemljama toliko važni i kako su nam postale toliko prijateljske da su se između Srbije i Hrvatske lako opredelili protiv Milanovićevih ispada na ivici nacizma. Umela je i još uvek ume stara Evropa da toleriše nacizam, samo kad joj dovoljno politički konvergira, i o tome sve znaju i Hrvatska, i Ukrajina i pribaltičke državice.

Nije dakle njih zgrozilo to što se Milanović poneo kao nacista, već što se poneo kao budala, i što su tamo neki Srbi bolje od njega – pitomca EU – ukapirali da se igra „velika igra“ i kako se u toj igri ponašaju ozbiljni ljudi.

Da bude matiran u tri poteza, Milanović je prva dva dakle povukao sam. Treći je bio potez srpske vlade, i to ne onaj kad mu je odgovorila sankcijama za hrvatsku robu, već onaj kad je odbacila ideju da se dalje naganja s njim, ne odgovarajući na njegovu zabranu srpskim državljanima da uđu u Hrvatsku. Srbija je tako izbegla da sukob uđe u onu vrstu spirale kad se od odgovora i odgovora na odgovore zaboravi ko je i kako počeo, što bi za Srbiju moglo da bude opasno budući da bi to lakše pokrenulo ona dva automatizma o kojima je ranije bilo reči.

4.

Bila je to dakle pobeda srpske vlade, ali da li je to i pobeda Srbije? Još nije. Povod za sukob jesu bili migranti, ali to je bio problem koji su mogli da oposle dva državna sekretara iz ministarstava za socijalu, a ne da se oko njega danima prepucavaju dve vlade, i to u momentu kad obe imaju mnogo većih problema na leđima.

Pravi uzrok problema jeste jedno nastrano dvodecenijsko nasleđe stabilizacije srpsko-hrvatskih odnosa. Ta stabilizacija bila je zasnovana na srpskoj krivici ne samo za ratove 90-tih već i za one pre njih, bez obzira što je hrvatska strana u svim tim ratovima nastupala sa pozicija genocida i etničkog čišćenja zamišljenih hrvatskih teritorija od svakog srpskog elementa.

Upravo zbog toga srpsko-hrvatski odnosi počivali su na odsustvu bilo kakvog reciprociteta, i samim tim na potpunoj hrvatskoj dominaciji – od političke, preko ekonomske, pa sve do kulturne, gde je Krleža u manifestacijama koje organizuje srpska ološ-elita kudikamo življi u srpskom javnom prostoru od jednog Njegoša ili Crnjanskog.

Naravno, Milanović je računao upravo s tim, verujući da je nacizam koji se ispoljava protiv srpskog parije tek jedna od „evropskih vrednosti“. Ali navukao se, kao što rekoh, ne zato što je bio nacista, već zato što je bio budala. Hrvatske elite, takođe baštinici „evropskih vrednosti“, sad shvataju da je Milanović ugrozio hrvatsku dominaciju, i zato će ga se odreći s prvim petlovima, kao da ga nikad nije bilo.

Pitanje koje lebdi nad nama je dakle to hoće li Srbi uspeti da iskoriste tu krizu i tu priliku i da, ako već na mogu da izravnaju postojeće odnose, a ono da ih barem uspostave kao trend koji će nas primicati reciprocitetu sa Hrvatima. Tek tad bi očigledna pobeda srpske vlade nad hrvatskom postala zaista i pobeda Srbije.

5.

Hrvatska dominacija nad Srbijom nije se u poslednjih 20 godina ostvarivala samo na ideji o srpskoj krivici. Ona se realizovala i na uverenju – svim silama nametnutom od zapadnih sila – da su srpsko-hrvatski odnosi ključ mira na Balkanu, čime se o Srbiji i Hrvatskoj na silu i sasvim pogrešno govorilo kao o Nemačkoj i Francuskoj Balkana. Ekskluzivitet srsko-hrvatskih odnosa otuda je svojevrsno održavanje kontinuiteta sa jugoslovenskom političkom pričom, u kojoj je Srbija, kao integrišući faktor, bila primorana da zajednicu čuva vodeći jugoslovensku politiku – današnjim jezikom reklo bi se regionalnu – dok su Hrvati opstojnost te priče merili realizacijom sopstvenih interesa u njoj.

Neke od prethodnih srpskih vlada, podrazumevajući ekskluzivitet srpsko-hrvatskih odnosa, nisu bile u stanju da vode srpsku, već regionalnu politiku, čak i u uslovima kad je Srbija uveliko bila samostalnna država, ustavom zadužena samo za sebe i ni za koga drugog. Bilo je to vreme kad ni most preko Save usred Beograda nije mogao da bude otvoren, a da se ne istakne njegov regionalni značaj.

Što ohološću Hrvatske posle ulaska u EU, što srpskim izmeštanjem regonalnog fokusa sa hrvatskog ka islamskom elementu (Sarajevo, Tirana), srpsko-hrvatski odnosi izgubili su svoj ekskluzivitet. Tek u tim uslovima bilo je, na primer, moguće ovogodišnje državno obeležavanje godišnjice „Oluje“; tek u tim uslovima bio je moguć srpski odgovor na ponižavajuće mere i nastupe Hrvatske.

Što je najvažnije, tek u tim uslovima – na očajanje brojnih ovdašnjih političkih Jugoslovena, od onih iz vlasti preko opozicije do nevladinog sektora – moguća je srpska politika. Da se razumemo, nije svaka srpska politika dobra, ali se radi o tome da je svaka jugoslovenska politika za Srbiju danas loša, odnosno da je svaka suprotstavljena srpskom i nacionalnom i državnom interesu.

6.

Zato je aktuelni sukob između Beograda i Zagreba mnogo više od toga ko je koga navukao na tanak led, daleko od emocija, mnogo iznad navijačkih sentimenata. Ono što je važno jeste da najmanje do kraja mandata otpisanog Milanovića Hrvatska neće biti u stanju da se suprotstavlja realizaciji srpske politike.

Svoju najveću šansu ona će zato imati u realizaciji Vučićeve posete Moskvi ne samo zbog toga što dolazi u tom interregnumu, čak ni zato što vrhuni sa impresivnom vojno-diplomatskom akcijom Moskve u Siriji, koja ima puni globalni značaj.

Radi se o tome što srpski odnos sa Zagrebom može da učini mogućom dobru srpsku politiku, ali samo odnos sa Moskvom može da je definitivno legitimiše.

Da budem sasvim jasan, Vučićevo žongliranje između Vašingtona i Berlina, makar i preko Zagreba, može da nam se dopada ili ne, ali samo u odnosu sa Rusijom može se realizovati puni smisao toga. Samo u Moskvi Srbi danas mogu da daju golove, koji se na kraju jedino broje. I zato danke, Milanoviću, nećemo te valjda izneveriti.

(Izvor: Standard.rs)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone