MIRJANA BOBIĆ MOJSILOVIĆ: „Vlada Srbije neće IZDATI Soroša i Ameriku“

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
spisateljica
Foto: Printscreen/instagram
Samo nekoliko dana pošto su neke novine objavile priču o tome kako građani Šida nemaju mira zbog izbeglica iz obližnjeg izbegličkog kampa koje terorišu ceo grad – kradu, lome, uništavaju imovinu, a prema nekim procenama u ovom trenutku ih je više nego stanovnika Šida, osvanula je jeziva vest da je jednog mladog meštanina teško ranio neki izbeglica.

Možemo nekako da budemo zadovoljni, jer je upravo ovakav sled događaja ključni dokaz da smo deo Evrope, te da smo na pravom putu da uđemo u Evropsku uniju. Jeste da Srbija nije ratovala za svete ciljeve EU, Amerike, NATO-a i Đerđa Soroša, jeste da nismo ubijali Sadama Huseina, da nismo obarali Gadafija, otimali naftu, da smo u Tunisu bili samo kao turisti iz paket-aranžmana, i isto tako i u Egiptu, jeste da nismo otimali opijum u Avganistanu i niti nas išta veže za Siriju, ali kakve to ima veze – kada smo na putu da postanemo članica Svete Evropske unije. I svesni smo da na tom putu i sami treba da postanemo put kojim će gaziti ojađene horde kolateralnih šteta Novog svetskog poretka, koji nemilosrdno uvodi demokratiju u zemlje koje to uglavnom nisu tražile. Ali EUforija je EUforija.

Lepa vest je da nekako ovom našom šidofrenijom pomažemo Francuzima – gde u Kaleu postoji takozvana Džungla u koju niko ne sme da uđe i gde izbeglice iz nekadašnjih kolonija iz Afrike i Azije zaustavljaju saobraćaj na auto-putevima, malteretiraju ljude i napadaju, kradu, i prave haos. Geto-kultura uzvraća udarac. Pomažemo, naravno, i našoj velikoj prijateljici Angeli Merkel i Nemcima, gde izbeglice haraju u pojedinim gradovima, i Švedskoj, gde siluju devojke, i Austriji, gde siluju dečake. I tako redom.

Saveznički status Srbije, što je dobro za našu budućnost, primetio je nedavno i mister Bajden, koji nas je pohvalio za humanost. Ili je možda mislio na Hrvatsku, pošto je to njemu sve jedno? Sorošovi humanitarni radnici i pi-arovi naše kolektivne propasti u ime Otvorenog društva, brzometno su se potrudili da nam objasne da je svaka nelagodnost spram ideje da Srbija bude i glavna trasa i privremeni dom hiljadama ogorčenih, gladnih i besnih ljudi ništa drugo nego ksenofobija, rasizam i fašizam. Mađari su se primitivno ogradili nekakvim zidom, ali Srbija je velika i široke duše, i prihvata sve ljude ovoga sveta raširenih ruku.

Jer će, kako nas uveravaju naši ministri, oni uskoro, majke mi, da odu, i mi nemamo čega da se plašimo. A oni koji se plaše, ne zaslužuju demokratiju koju im na tacni donose sile koje vrše novo premeravanje sveta. Naprotiv, izbeglice i ne žele ovde da ostanu, jer nikada neće biti zadovoljni, kao mi, povećanjem cene rada od 130 dinara po satu. Sa druge strane, izbeglice su, kako je neko pokušao da nam objasni, ne samo dobar način da pokažemo svetu kako smo spremni da rame uz rame nosimo teret problema zajednice kojoj ne pripadamo, nego ćemo za tu vrstu usluge dobiti i nekakvu pomoć, na primer, nekoliko hiljada tona genetski modifikovanog semena soje, pšenice i drugih poljoprivrednih kultura – i to na poklon! A možda će nas častiti i besplatnim vakcinama sa glifosfatom, glavnim sastojkom Monsantovog herbicida Roundup? Jer kad je ceo civilizovan svet pelcovan, što ne bismo i mi?

Izbeglice nisu srećne u Šidu, niti je Šid srećan sa izbeglicama, ali Bajden je rekao da su SUZE O.K, i na našem putu ka EU, šta su opljačkane radnje, izgažena polja, ili poneki izbodeni dečko? Koliki je tek pakao koji svakodnevno podnose srećnici koji žive u EU?

Pošto, kad uđemo u EU, moći ćemo i mi da imamo naš Kale, ili naš Duisburg. Ili naš Krojdon. Pa ćemo da imamo lepe velike kampove izbeglica. I velike auto-puteve, gde će se voziti veliki kamioni, u koje će moći da uskače i po pedesetak izbeglica odjednom. I imaćemo bolje plate, i bolju industriju – to će nama naši saveznici da pomognu, jer su tako u mogućnosti, pa onda izbeglice možda i neće ni želeti da odu u Nemačku ili u Veliku Britaniju, nego će želeti da ostanu kod nas, u boljim getima i sa šansom da dobiju možda, ako ne posao, onda bar socijalnu pomoć, koja će, takođe, u pristojnim iznosima biti dostupna i hiljadama nezaposlenih građana Srbije.

Budućnost u koju verujemo upravo se događa. Mali je to skandal, koliko ova zemlja može da podnese – šta je jedan Šid za celu veliku Srbiju, koja će, ako treba, i da se smanji, samo da bi ušla? Uostalom, o širini i dobroti Srbije, svedoči i činjenica da je najelitniji kvart Beograda – Savamala – bio dodeljen izbeglicama i njihovim dušebrižnicima. Malo li je?

Neka niko nikada ne kaže da Srbija, u ovim teškim danima za EU nije razmišljala i delala pravilno, i humano, i filantropski, kako je uostalom i naredio najveći filantrop sveta, držač ključeva gulaga Otvorenog društva, Đerđ Soroš.

(Dnevne.rs/Intermagazin /Izvor:Večernje novosti)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*