MIRJANA BOBIĆ-MOJSILOVIĆ: Proslava pobede nad fašizmom izgleda da u EU više nije politički korektna (POGLEDI)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
S obzirom na to da je Bela kuća zaključila i saopštila da je ruski predsednik Vladimir Putin „kriv“ za obaranje malezijskog aviona iznad ratne zone u Ukrajini i ponovila da sa EU i G7 radi na uvođenju novih sankcija Moskvi, lakše se diše
Proslava pobede nad fašizmom izgleda da u EU više nije politički korektna, a Srbija se ovih dana nalazi ponovo u nebranom grožđu – toliki savetnici, emisari i izaslanici, da čoveka zaboli glava

Ovo je Srbija:

Najnovija vest glasi da su se ove nedelje srpski zvaničnici obavezali na poštovanje stavki u Individualnom partnerskom akcionom planu (IPAP) koje, između ostalog, dozvoljavaju vojnicima Alijanse slobodan tranzit kroz Srbiju, korišćenje srpske vojne infrastrukture i uživanje zaštićenog statusa dok borave na našoj teritoriji.

To je, kako ističu naši analitičari, zapravo najviši nivo saradnje koju partnerska država koja nije članica NATO može uspostaviti sa Severnoatlantskim paktom. U mnogobrojnim objašnjenjima i odavde i iz NATO, stoji da je to najveći korak koji će Srbija učiniti ka Alijansi, ali da je to ne obavezuje na članstvo u NATO i ne ugrožava vojnu neutralnost Srbije.

Što se tiče političke neutralnosti Srbije, dovoljno je samo letimično pogledati naslovne strane novina sa kojih predsednik Srbije oštro odgovara šefu Delegacije Evropskog parlamenta Eduardu Kukanu da uzalud vrši pritisak na njega da ne ode na vojnu paradu u Moskvi 9. maja, dodajući i da je „nepristojno davati savete nekome ko savet nije ni tražio“. Proslava pobede nad fašizmom izgleda da u EU više nije politički korektna, a Srbija se ovih dana nalazi ponovo u nebranom grožđu – toliki savetnici, emisari i izaslanici, da čoveka zaboli glava: pobeda je pobeda, članstvo je članstvo, a predsednik države koja čeka da bude primljena izgleda da više nema kome da piše, a javnost je postala mnogo klizav teren, na kome neoprezni lako mogu da se okliznu.

Politički obračuni u medijima ne jenjavaju – jeste da je Vojislav Šešelj iznenada dobio priliku da gostuje na TV sa nacionalnom frekvencijom, koju je iskoristio da žestoko napadne svog nekadašnjeg kuma, ali je taj nastup izgleda osmišljen i da se ospe žestoka paljba prema Zoranu Đinđiću (i takozvanoj vladi u senci), pa su se neki s pravom zapitali da li Toni Bler savetuje i neke koji nisu srpski ministri?

Ako je tačno da je Đinđić tražio od Blera da bombarduje Srbiju, kako bi pao Milošević, kao što tvrdi Šešelj, da li je danas moguće da Bler, ili neko ko savetuje Blera, traži od Šešelja da „bombarduje“ Đinđića?

Politika je velika kurva, pa u tom kontekstu treba posmatrati i najnoviji medijski rat: što se političkog unakrsnog bombardovanja tiče, stvari stoje ovako: bivši predsednik Srbije Boris Tadić optužio je aktuelnog ministra spoljnog da ga je, dok su bili zajedno u vlasti, terao u rat na Kosovu, na šta je Ivica Dačić u Briselu potpisao IPAP, odgovorio da „to je bilo vreme kad je pretila opasnost da Albanci napadnu sever Kosova. Smatrao sam da je apsolutno neprihvatljivo da Srbija unapred kaže da neće braniti sever i da ne možemo mirno da gledamo kako napadaju Srbe na Kosovu“ .

Najmanje što se može reći jeste da je sve to dijalektika. Sve teče. Panta rei. Ne može se dva puta u istu reku ući, pa ni u „Miljacku“, kao što je lepo primetio Heraklit. Problemi i protivrečnosti, koje se suočavaju kao antiteze, rezultuju rešenjem ili novim razumevanjem zvanim sinteza.

Drugim rečima, sinteza glasi ovako: svet se promenio, Srbija se promenila, predznaci su se promenili, metafore su se promenile, istorija se promenila, Evropa se promenila, Rusija se promenila, pa je vreme da se promenimo i mi. Da počnemo da radimo više, i da prestanemo da budemo nacija neradnika, kao što nas je lepo ovih dana opominju sa TV dnevnika i naslovnih strana. Da prestanemo da se bavimo teorijama zavere, da prestanemo da čitamo između redova i da shvatimo da su i naši porazi u stvari pobede, te da blagostanja i sreće nema izvan očiju onog koji gleda.

Drugim rečima, šta bi nam falilo da za promenu budemo malo srećni i stavimo ružičaste naočare?

Pink? Ili Hepi?

Pošto, sve ovo što nam se događa, ovaj rijaliti, sve su to, manje-više, „Parovi“.

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
  • дјордје

    Невероватно! судбина или усуд земље Србије почев само од ‘914 до’18год, ’41 до ’45 …до 2000-те год.и тзв.Октобарске револуције 5.Октобар и пчетак демократије за тадашњи конгломерат “ДОС“.Чувени партизански поклич,(бар из филмова)“ЈУРИШ“ из грла кабинетског писара,чистача ципела и чизама Мике Шпиљка.Предходна влада која је започела ‘ЕУ нема алтернативу’ до ове која је ставила фил на њихове заповести.Нечувено за србску историју од 1389, ‘914, ‘989год, до“данас“.Имам речи,а мало простора (IPAP).Цитираћу ауторку наслова М.Б.Мојсиловић.Da prestanemo da se bavimo teorijama zavere, da prestanemo da čitamo između redova i da shvatimo da su i naši porazi u stvari pobede, te da blagostanja i sreće nema izvan očiju onog koji gleda.Другим речима “Вазалска влада“.