MIRJANA BOBIĆ – MOJSILOVIĆ: Nema tih para i investicija zbog kojih ću da prećutim NATO bombardovanje i osiromašeni uranijum!

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
spisateljica
Foto: Tanjug
Da, istoriju treba ostaviti za sobom, i treba krenuti napred ka budućnosti. I da, naravno, nije mudro ložiti se na neprijatelje, nepravdu i staru mržnju.

I, da, treba biti otvorenog uma i srca, i pokazati svetu da je nova stranica zaista okrenuta. Da Srbi više nisu i da nikada više, nikada, neće dozvoliti da budu „loši momci“ u globalnim medijima koji određuju globalni kasting u informativnim filmovima koje gledamo.

—Da, u stvari, istina je nesaznatljiva i relativna, ali u ime stvarnosti i racionalnosti, ne treba gubiti vreme na nju, nego se prikloniti glavnim tokovima, jer je to jedini način da malim zemljama i narodima bude bolje.

Da, na ovoj strašnoj vetrometini treba sačuvati glavu na ramenu, i ne kaže li čuvena srpska poslovica da „nije ljutiti onoga koga je moliti“, i da oni koji se, kao pijan plota, drže tradicije, istorijskog prava, pravde i rešavanja bezbrojnog niza istorijskih nepravdi, samo ubacuju klipove pod točkove našeg puta u bolju budućnost, koja se, naravno, jedino može ostvariti bez velikog talasanja

Ne pominjati „Milosrdnog anđela“, na primer; sa poštovanjem i zahvalnošću obnavljati odnose sa tlačiteljima, ili poput one vatrene braniteljke Novog Rima ubeđivati domaću javnost da osiromašeni uranijum kojim su nas bombardovali, u stvari, i nije štetan kao što neprijatelji EUforije tvrde namerno šireći paniku; biti u procesu dostojanstvenog pokoravanja, jer novi katehizis uči da su jogunjenje, pobuna i revolucija uvek loši, kontraproduktivni i pogubni, i da će biti žestoko osuđena na Si-En-Enu, osim ako je ne organizuje neki poznati filantrop, koji voli da otvara mala društva i male zemlje za nove geopolitičke koncepte.

Čitava silesija analitičara nadmeće se u poslednje vreme da nas ubedi da je realnost realnost, i da sa realnošću nema neizvesnosti, te da je POKORAVANJE, o kome mudro i zastrašujuće piše Mišel Uelbek, najmudrija od svih mudrih odluka, a da je vrhunac slobode upravo u pameti takvog izbora: zanimljivo je kako je pojam slobode redefinisan, i kako brojni intelektualci imaju zadatak da objasne da su mali narodi na čudesnoj filozofskoj prekretnici – da napokon razumeju da je sloboda – sloboda izbora između suptilnog ropstva, koje je najviši mogući domet slobode, i starinskog koncepta slobode koja, za male narode, u stvari, znači samo suludu slobodu u izolaciji.

U tom svetlu treba čitati savremene pokušaje spasavanja Srbije: spasavanje se izvodi na načine koji su za male zemlje i male narode jedino mogući – odustajanjem od mnogo čega od čega se može odustati, kao na primer Crna Gora, koja podržava Kosovo u Unesko, zarad dobiti na nekoj drugoj strani. Ili privlačenjem kupaca za ono što mali narod i mala zemlja ima da proda. Izvore vode, parčiće neba, i, naravno – zemlju.

U ime realnosti i spasavanja naroda i zemlje, pustiti ako treba, druge narode da u nju uđu, slati deci Sirije koju bombarduju oni koji od nas očekuju krotkost, novčanu pomoć, jer deca Srbije moraju da razumeju da je sve što se danas radi, ostavština za bolju budućnost. Zagrliti svakog ko nam je naneo nepravdu, ako imamo šansu da mu nešto prodamo, oprostiti sve ako su u pitanju investicije, progutati reči izazova, stresti pretnje i praviti se kao da one ne postoje, negovati dobrosusedske odnose sa celim svetom i truditi se, da ako već ne možemo da zasmejemo gospodara, da ga bar ne namrštimo.

Čuvanje Srbije sa idejom da ona nikako i ničim ne pokvari sreću celog sveta, i promocija novih realističnih vrednosti koje se, obrni-okreni, zasnivaju na realističnoj mudrosti priklanjanja jačem – jer to je jedna od glavnih teza vodilja koje se putem neprekidnog ponavljanja utiskuje u svest građanina kao Jedanaesta Božja zapovest, možda će zaista sačuvati Srbiju od nečega.

Plaše nas ratom, sankcijama, izolacijom.

Ali, kad se malo izmaknemo, postoji jedna bolna sličnost između Srbije i zlostavljane žene. I zlostavljana žena najčešće prihvata svoju zlu sudbinu – zbog budućnosti (dece), zbog toga što nema kuda da ode, zbog toga što je siromašna ili zbog toga što će je okolina osuditi, pogotovo ako muž zlostavljač dobro zarađuje i obezbeđuje investicije.

Neobična je ta šizofrenija – nikada nije postojala jača društvena kampanja protiv krotkosti i ćutanja zlostavljanih žena, nikada veća i ozbiljnija kampanja protiv rehabilitacije Nedića, koji je u ime „spasavanja srpskog naroda“ sarađivao sa Nemcima u Drugom svetskom ratu.

I nikada takva velika kampanja većine stranaka i pozicije i opozicije da se Srbija sa radošću „sretne sa svojom sudbinom“ i prigrli je.

(Dnevne.rs /Mirjana Bobić – Mojsilović, Novosti.rs)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*