MIRJANA BOBIĆ – MOJSILOVIĆ: Jedino što Srbija danas ima da slavi, jesu pobede Đokovića i drugih sportista

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
spisateljica
Foto: Tanjug
Jedino što Srbija, ovakva, danas ima da slavi, jesu pobede Novaka Đokovića i drugih sportista. Sve ostalo je, da čovek ugasi televizor i zapita se ima li kraja ovoj agoniji?

Proslava desetogodišnjice nezavisnosti Crne Gore prošla je u znaku Hašima Tačija, koji se ispostavio kao najznačajnija ličnost slavlja, ali na neki način i kao metafora onoga što se događa na ovom parčencetu sveta, poznatom i pod eufemističkim naslovom „Bure baruta“.

Ljubitelji slogana i koncepta „Evropa nema alternativu“, slepi pred činjenicom da pola Evrope više ne veruje u globalistički raj Evropske unije, u Tačiju kao počasnom gostu obeležavanje crnogorske nezavisnosti, vide samo odličan znak sjajnih odnosa dveju zemalja koje su svoju nezavisnost stekle otcepljenjem od zajedničke države sa Srbijom i od Srbije, kao i u činjenici da sve tri zemlje, i Crna Gora, i Srbija i od Srbije nepriznato Kosovo, žude da svoju nezavisnost što pre, ako je ikako moguće, predaju u ruke Evropskoj uniji i NATO.

Oni koji nikada nisu prežalili otcepljenje Crne Gore, vide u ovom malom detalju duboko antisrpski performans, i lakše će da podnesu što Srbija nema šta da slavi ovih dana (ako se ne računa pljuštanje pohvala iz Evropske unije premijeru Srbije za koga su svi složno primetili da se promenio i da predstavlja faktor stabilnosti na Balkanu), nego Mila u direktnom prenosu sa Tačijem u Podgorici.

Iako su pre neki dan u crnogorskom parlamentu poslanici opozije vređali premijera, a on im uzvratio istom merom – „Dođite, kreteni!“ iako se na protestima u Crnoj Gori izvikivalo ovih dana „Milo, lopove“, Milo Đukanović slavi nezavisnost svoje države. Na proslavi nezavisnosti Crne Gore, slavi se, simbolički, i nezavisnost Kosova. Što bi rekli srpski promoteri evropske Ode radosti, to je realnost koju moramo da prihvatimo, čak i kada od nje okrećemo glavu.

Pitanje je, međutim, šta Srbija radi ovih dana? Šta mi to slavimo? Šta pominjemo? Čime se bavimo?

Sudeći po političkim reakcijama i komentarima, Srbija je najviše zainteresovana za ono što se piše po „Tviteru“. Ko je kome psovao majku i tome slično. Ko je kome pretio. Da li je politički analitičar pretio šefici kabineta predsednika Republike, ili je ona na njega vršila pritisak da Tomislava Nikolića malo ostavi na miru. Zatim, spominju se naslovne strane tabloida i sa tim u vezi nije zgoreg pomenuti da je, bar što se tabloida tiče, na delu proces razvaljivanja opozicije, i potraga za njenim novim liderom po ukusu vlasti, a kandidata na audiciji ima dovoljno. U isto vreme, smena urednika na RT Vojvodine podiže mlaku medijsku buru, jer kome je više važna RTV pored ostalih nacionalnih televizija koje imaju rijalitije i bombastične političke programe?

Stare igre se nastavljaju. Šešelj nije otišao kod svog kuma, Vulin je skočio padobranom, a usput je po ko zna koji put rekao da Srbija nikada neće priznati Kosovo, dok je evropski komesar Johanes Han svratio u Beograd, pred odlazak u Prištinu, da u kratkom susretu sa srpskim premijerom, podseti Srbiju na evrointegracije, koje Vučić opisuje kao „težak i odgovoran rad na ubrzanju EU puta Srbije i regionalnoj saradnji“.

Srbija se takođe bavi i fantomkama u noći, srušenim objektima u Savamali, kokainom pronađenim kod jednog glumca i potencijalnim „spiskom narkomana na estradi“, a javljeno je preko medija da će ekonomska situacija u zemlji da se pritegne kako valja: od sada će fotografi koji slikaju na svadbama, sahranama, ispraćajima i rođendanima, kao i muzički bendovi koji na tim prilikama nastupaju morati da imaju registrovane firme ili će biti teško kažnjavani. Tržišna inspekcija je već počela da pravi racije, a očekuje se povećanje budžeta.

I, ovih dana je nekako skoro neprimetno prošla vest da će biti još otpuštanja u javnom sektoru, ali je bar uteha što tih 14.500 radnika neće biti otpušteno odjednom. Hrvatska blokira put Srbije ka EU, a najnovija vest je da će najverovatnije i Holandija da se priključi blokadi, navodno zato jer Srbija nije izručila troje članova Srpske radikalne stranke Hagu.

Jedino što Srbija, ovakva, danas ima da slavi, jesu pobede Novaka Đokovića i drugih sportista.

Sve ostalo je, da čovek ugasi televizor i zapita se ima li kraja ovoj agoniji?

(Novosti.rs | Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone