Mirjana Bobić-Mojsilović: Istorija je velika kurva – uvek najviše ispali one koji na nju računaju

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
spisateljica
Milo Đukanović je pre nekoliko dana stavio tačku na „i“ kada je i istoriju uzeo u svoje ruke.

Naime, premijer Crne Gore je nedavno, na svečanoj akademiji povodom stote godišnjice početka Prvog svetskog rata, rekao da „Crna Gora nije podržala teroristički akt koji je bio povod za taj rat“, i tom izjavom izazvao brojne reakcije. U odbranu Mila Đukanovića i Franca Ferdinanda stali su neki istoričari – citirajući komentar objavljen u „Glasu Crnogorca“, zvaničnom organu Kraljevine Crne Gore, od 21. juna 1914. godine, u kojem se izričito kaže da je Sarajevski atentat bio „bezumni teroristički akt“.

Mi smo učili da je Gavrilo Princip junak koji se borio za slobodu, i da su pucnji u Habzburge bili pucnji u „tamnicu naroda“. Ali, istorija je neverovatna nauka koja počiva ne samo na činjenicama, već pre svega na njihovom tumačenju. S obzirom na to da novi vetrovi okreću stranice udžbenika istorije, nije nerealno očekivati da naša deca uskoro počnu da uče nešto sasvim drugo:

Da je Lazar Hrebeljanović predvodio paravojnu formaciju na Kosovu polju i time ozbiljno pokušao da ugrozi pravo Otomanskog carstva da stigne do Beča. Da je Filip Višnjić bio stvarno slepac, koji je sve pogrešno video. Da je Karađorđe bio terorista.

 

Da je Starac Vujadin, sa obadva sina, bio terorista, a i da „đevojka, koja je svoje oči klela, čarne oči da bi negledale“ nije bila ništa bolja, dočim su Turci Lijevljani samo radili svoj posao i starali se da sve u turskoj imperiji bude lepo i mirno. Ne treba se čuditi ako nekom odavde padne na pamet inicijativa da se Ćele-kula proglasi najvećim spomenikom borbi protiv terorizma koji je video svet, i da srpske glave ugrađene u njene zidove treba da budu i umetnička i ideološka opomena svima koji se bore protiv okupatora. Jer deca treba da znaju da su carstva tu da se ne bi rušila. Okej, ne sva carstva. Britansko na primer, da se ne dira. Dobro, i mi smo učili da je bacanje atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki najveća pobeda mira, pa je logično i da malo pomalo prihvatimo tezu da je „Milosrdni anđeo“ bilo pravično bombardovanje osiromašenim uranijumom, s obzirom na to da smo siromašna zemlja.

Pošto je Gavrilo Princip u Crnoj Gori, sa najvišeg mesta, proglašen za teroristu, istorijski revizor mogao bi da se pozabavi i drugim ličnostima. Petar Petrović Njegoš lako može biti proglašen apologetom bezumnog terorizma protiv Turaka, partizanski đenerali su se izgleda bezumno borili protiv Nemaca i Italijana, Valter je bezumno branio Sarajevo, Tihi i Prle su bezumni zločinci, a Kriger je razumni heroj. Ali onda su i Milo, Momir i Sveto, takođe, terorizmom na Žutoj gredi srušili stare komuniste da bi napravili još bolji komunizam, a ovi koji se danas opiru Milu, jednog dana, a možda i pre, takođe mogu biti opisani kao bezumnici, a možda i kao teroristi, naročito ako tu istoriju budu pisali savremeni razumni istoričari. Koliko bi bilo razumnije da se nismo borili protiv Austrougarske u Prvom, i protiv Nemaca u Drugom svetskom ratu – sada bismo sigurno bili u Evropskoj uniji. Sve ostalo je guslanje.

Jer, sloboda je glupost, tlapnja, iluzija, varka. Nema ničeg boljeg nego biti mali narod u okrilju velikog carstva. Džaba „Gorski vijenac“. Džaba gusle. Opiranje je sport za budale, mudrost je biti podanik. U turskom carstvu, u austrougarskom, u Trećem rajhu, u komunizmu, u postkomunizmu, u tranziciji, u globalizmu.

Oni koji su pristali da budu osvojeni, bolje prolaze. Ta matrica neodoljivo podseća na silovanje – žene koje se opiru i brane, završavaju neuporedivo lošije od onih koje se prepuste, i uživaju!!! Na taj način može se čitati savremena politička poruka koja je u poslednje vreme dominantna mantra Velikog Brata: predaj se, ili ćeš nagrabusiti. Svaka pobuna ima se smatrati bezumnim terorističkim aktom, svaki čovek gladan slobode, ili pravde, jeste Princip. Krotkost je ono što donosi poene – i novac, bez obzira na to da li se ta krotkost ispoljava prema velikim silama, domaćem državniku, lokalnom moćniku, šefu, ili nasilnom mužu. Na neki način, Milo Đukanović je, a da toga nije verovatno ni svestan, rekao da smo svi mi, uključujući i njega samog, u mreži. U istoj mreži. Da ćemo bespogovorno voleti i učiti istoriju koju su nam napisali. Da je sloboda izvikana kategorija, da je terorizam reč dana, a da je nasilje, ako mu pribegava jači – sasvim opravdano i čak nekako uzvišeno i lepo. Da žrtva nema prava da se brani, jer je to terorizam, pokušaj destabilizacije divnog sistema koji je simpatizer crnogorskih terorista, P. P. Njegoš bezumno opevao stihom „Kome snaga leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom“. Hoće li u dogledno vreme Njegoš biti izbačen iz lektire, i zamenjen mnogo razumnijim piscima koji poštuju pravila svake Velike carevine.

Ali, istorija je mnogo velika kurva – uvek najviše ispali one koji na nju računaju.

(Večernje novosti)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone