ponedeljak, 5 decembar 2016

Mirjana Bobić-Mojsilović: Ispostavilo se da su političari u ovoj zemlji najugroženija vrsta (POGLEDI)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
S obzirom na to da je Bela kuća zaključila i saopštila da je ruski predsednik Vladimir Putin „kriv“ za obaranje malezijskog aviona iznad ratne zone u Ukrajini i ponovila da sa EU i G7 radi na uvođenju novih sankcija Moskvi, lakše se diše
Nejasno je da li novi zakon predviđa i konkretni tarifarnik uvreda: vređanje niže rangiranog političara ne može biti isto kao vređanje nekog ko je baš na velikoj funkciji

ŠTO jes’ jes': mi nismo Englezi, naš parlamentarizam traje neuporedivo kraće, a otkako smo ga ponovo uveli, pre dvadeset i kusur godina, nismo se izgleda još uvek u svemu tome najbolje snašli. OK, nismo u tome ni najgori – u Prištini padaju tuče i suzavac, kod nas se posle onog Šešeljevog „iznošenja“ nije desilo ništa slično, ali padaju psovke i padaju uvrede.

Na domaćoj javnoj sceni situacija je ista. Kad ne pljušte uvrede i psovke, kao da nešto nije u redu. Logično, situacija na javnim društvenim mrežama još je gora, pa se nekako ispostavilo da se na internetu vodi neprestani „stogodišnji rat“. Reči su, ispostavilo se, moćno oružje, pa se bonton javne komunikacije koji se uspešno primenjuje u domaćim rijalitijima, sa sve neumerenim pominjanjem polnih organa, familije i ostalih lascivnosti, preselio i na društvene mreže. I kako su u rijaliti šou programima uvedene novčane kazne za „uvrede“, tako se neko dosetio ovih dana da se i u stvarnoj stvarnosti, a ne samo u rijalitjima, uvedu kazne za uvrede i ružne reči. Naime, javljeno nam je ove nedelje da će ubuduće oni koji vređaju političare biti kažnjeni novčano i oštro – čak i do 150.000 dinara.

Tako se ispostavilo da su političari u ovoj zemlji, nekako, najugroženija vrsta, pa im je u takvoj situaciji i potrebna zaštita. Pošto vređanje političara nije lepo, ima težinu, i tome se mora stati na put. Nije samo još uvek jasno da li se kažnjavanje vređanja političara odnosi i na strane političare ili samo na domaće? Ako se ovaj zakon bude dosledno primenjivao, biće da će iz Nušićeve „Gospođe ministarke“ morati da bude izbačen onaj deo kada mali Raka psuje majku sinu engleskog poslanika, jer poznato je da su strani političari još osetljiviji na uvrede nego domaći.

Što se tiče novog zakona koji će regulisati protok reči na javnoj sceni, nejasno je kako se niko do sada nije dosetio da se, zarad lakše primene, odmah osnuje neki državni Biro za uvrede ili Agencija za sprečavanje psovki, kako bi se lakše kontrolisao javni govor. Takođe, nejasno je da li novi zakon predviđa i konkretni tarifarnik uvreda: vređanje niže rangiranog političara ne može biti isto kao vređanje nekog ko je baš na velikoj funkciji. Lokalna psovka je manje teška nego republička, pošto je duševna bol uvređenog političara na republičkom nivou veća nego duševna bol nekog lokalnog moćnika.

Dalje, bilo bi neophodno da se u tarifarnik uvede i tačna definicija uvrede i psovke, jer su u protivnom moguće razne manipulacije. Nekim ljudima je i smeh – uvreda, pa je moguće da se borba protiv uvreda pretvori u borbu za kolektivnu tišinu i šaputanje. U tom smislu može se očekivati da se u Dnevnik RTS ponovo, kao devedesetih, uvede Dnevnički dodatak koji bi imao simbolički naziv Dnevnik uvreda, i u kome bi se svake večeri javno žigosale uvrede koje su nanesene našim političarima, mada ostaje nejasno da li se zabrana vređanja političara odnosi samo na političare iz vlasti ili i na političare iz opozicije.

Sistematizovanje uvreda dosta bi pomoglo. U pisanje i primenu zakona trebalo bi, bez sumnje, uključiti i jezikoslovce da bi jasno ocrtali šta uvreda jeste, a šta nije. Na primer, kao iz onog vica, kad se kaže „Jedi g….“ to jeste uvreda. A kad se kaže „Nemoj da jedeš g…“ to nije uvreda jer se radi o sprečavanju jedenja onoga što se ne jede. Takvih primera u bogatom srpskom jeziku ima napretek.

Zatim, ispostavlja se da će novi zakon omogućiti verbalnu slobodu i potpunu emocionalnu ekspresiju samo onima sa dubljim džepom. Dakle, samo oni kojima 150.000 dinara ne predstavlja nikakav veliki izdatak moći će da psuju koliko žele. Sirotinja raja će ostati uskraćena, ukoliko se u tarifarniku jasno ne uredi šta je to što običan čovek može da ispljune, a da plati, na primer, samo hiljadu dinara, da nekako da sebi oduška.

Da i ne govorimo o tome da zakon treba da obrati pažnju i na karikature, TV serije, knjige i filmove, jer je uvreda uvreda, ma na koji način da je izrečena.

Pošto javni prostor treba da se uredi, i pošto političari moraju da se zaštite, sva je prilika da će novi zakon regulisati našu ionako prilično aljkavu i zapuštenu javnu scenu.

Nije, međutim, lepo da zakon ne predviđa nikakav tarifarnik za one koji političare hvale? Il’ se to u Srbiji odomaćilo kao neka vrsta gratisa koji sirotinja raja daje svojim političarima otkako je sveta i veka, pa se to podrazumeva, ili se o plaćanju hvalospeva ne govori jer nije pristojno.

(MIRJANA BOBIĆ-MOJSILOVIĆ /Novosti.rs) 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

RAZGRANIČI SE!

Lajkujte stranicu DNEVNE.rs