Miloš Kordić: Ko je to u drugoj polovini 20. veka terao i naterao najveće i najmoćnije evropske države da stvaraju veliku Evropu?

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
Kome je EU u interesu?
Ko to neprestano gura Evropu da mora da bude velika, ujedinjena? Ko to neprestano gura njene brojne, po društvenim sistemima različite države, države s toliko različitih naroda, vera, države s toliko različitim imovnim stanjima, ko to neprestano njih gura u ujedinjenu Evropu?

Ko to neprestano gura Evropu da bude gotovo jedna država, jedan sistem, jedna politika, jedni zakoni, jedna vojska, jedno tržište, jedna valuta, jedna kultura, jedno školstvo, i, evo, u novije vreme, i jedan jezik?

Ko je to u drugoj polovini 20. veka terao i naterao najveće i najmoćnije evropske države da stvaraju veliku Evropu? Kome je ona trebala, kome je i dalje potrebna? Kome je palo na pamet da države Evrope, koje su u 20. veku uspele da budu (neke još uvek jesu, neke su uspele da se po nekoliko puta promene, a nekih nije ni bilo do raspada SSSR i SFRJ) kraljevstva, kneževine, kapitalističke, komunističke i socijalističke republike, fašističke države, kojekakve diktature… kome je to palo na pamet da ih uteruje u zajedničku državu? Pa je dobio pravi galimatijas od država s takvim bivšim i sadašnjim uređenjima, a koji se, taj galimatijas, zove Evropska unija? Šta to u jednoj takvoj zajedničkoj državi može da drži Veliku Britaniju, Estoniju i Bugarsku? Kakva to zidarska veza drži Francusku, Sloveniju i Letoniju? Kakvi su to zajednički interesi Nemačke, Portugala i Rumunije? Itd. Ujedinjenu Evropu drže isključivo interesi moćnih, bogatih, silnih i još silnijih. Interesi dakle koji su je stvorili i još uvek je stvaraju i kao štit protiv Sovjetskog Saveza, odnosno Rusije, i po svemu sudeći kao budućeg, ponovnog jurišnika na Rusiju.

Interesantno je podsetiti, kad je već u pitanju “Juriš na Istok”, odnosno “Drang nach Osten”, da su osvajanja i juriši kroz istoriju tekli mnogo češće ka zapadnim prostorima Evrope (izuzimajući moreplovačku potragu za Indijom, umesto koje je Kolumbo, navodno, otkrio Ameriku, što je jedan oštroumni beogradski humorista propratio, za vreme američko-evropskog Nato bombardovanja Srbije, grafitom: “Kolumbo, jebem te radoznala!” Setimo se Etruraca, Kelta, Rimljana, Vizantinaca, Mongola, Germana, Osmanlija…

U isto vreme nikome živom ne pada na pamet da ujedinjuje Aziju, Afriku i Južnu Ameriku. Što neko ne tera, a taj neko mogao bi da bude SAD, države Srednje Amerike da se ujedine u jednu državu? Što se ne ujedine, na primer, SAD, Meksiko i Kanada? Ili samo Canada i USA (držim se abecednog, a ne azbučnog reda)? Pa da se ta država zove CANUSA, na primer. Kao što mi imamo EU.

I kud svi navaljuju na Evropu!?

Šta je Vatikanu trebalo carstvo Karla Velikog? Šta mu je trebao Fridrih I Barbarosa, car Svetog rimskog carstva i predvodnik Trećeg krstaškog rata? Šta su Vatikanu trebali krstaški ratovi? Kome je trebalo onoliko Rimsko carstvo, pa onolika Vizantija, odnosno najpre jedinstveno, pa kasnije Istočno i Zapadno rimsko carstvo? Šta je Napoleonu trebalo carstvo preko čitave Evrope? Kome je to trebala ona ogromna Austrougarska monarhija? Kome su to trebali Prvi, Drugi i Treći rajh? Kome su to trebali milioni i milioni mrtvih širom Evrope zarad nemogućih i propalih stvaranja velikih evropskih carstava i rajhova (rajh je država, carstvo)?

Ko to ponovo i ponovo oživljava tog umrlog mastodonta na tlu Evrope? Kakve on to ima vrednosti? Šta su to i koje su to njegove vrednosti? Milioni i milioni mrtvih? Logori smrti? Gasne komore? Dušegupke? A sad bi mogle, ne dao Bog, i rakete da polete. Kao da evropske države i njihovi narodi ne znaju i sami da urede svoje međusobne odnose, zajednička tržišta, da sami vode svoje države, svoje uređuju demokratije, pa makar i bile režimske, diktatorske, svoje pravne sisteme, svoja školstva, zdravstva, vojske, da zaštite svoje prirode, da zaštite svoju decu i žene od zlostavljanja, decu od pedofila, žitelje mirnih gradova od kojekakvih parada i u svoju ugroženost umišljenih paradera, da sami postave kontejnere za papir, plastiku i staklo, da srede svoje korupcije, kriminale, lobiranja (ah, kako to gordo zvuči, jer to može i mora: podmićuj u skladu sa zakonom i za velike pare, a ne u plavi koverat nekakvu siću – sto, dvesta evrićaka; ko ima, naravno)…

Ako mi, ovde, treba da “prepoznajemo evropske vrednosti”, trebalo bi da znamo kakve to zajedničke vrednosti u bilo čemu poseduju Velika Britanija i Bugarska? A i ako postoje te evropske vrednosti, gde su onda te različitosti, ta multikulturalnost o kojima se bez prestanka priča. I koje nam se sa svih strana sveta naturaju.

Ili, na primer, idem peške u goste. Nekome, u nečiju kuću, u neki grad, u neko selo. I treba da prođem 999 kilometara. I ne znam ni kad ću ni da li ću uopšte stići. Ni da li će ti ka kojima idem uopšte i živeti na toj adresi kad ja dođem. Ali ti kojima idem zahtevaju od mene (mobilnim telefonom, naravno) da moram da imam odelo kakva i oni nose, cipele kakve i oni nose, da se češljam s razdeljkom na levoj strani, da moram da imam brkove kao i oni, da znam da pevam ono što i oni pevaju, da sam obrazovan kao i oni, da putem učim njihova pravila lepog vladanja, da volim da jedem što i oni… i sve to i još mnogo toga da putem pripremam, da se, jednostavno rečeno, spremam. Jer drugačijeg me neće primiti. Iako sam se, kao dugogodišnji podstanar u mladosti, lako i jednostavno prilagođavao pravilima života kuće u koju su me primali. I nisam morao godinama unapred da se pripremam za život u njihovoj kući. Kad dođem, došao sam. A ovo… I kad će ovo… I kako će sa Srbijom da se putuje do Brisela…

Takva Evropa oduvek je trebala najpre Vatikanu, odnosno Katoličkoj crkvi. I danas mu (joj) treba. A u novije vreme i Americi. Pravoslavlje i Rusija su i od davnina kao i danas što su ono što treba uništiti. I Kina, naravno.

Jer lepo je ujedinjavati, porobljavati i gurati ka Rusiji a onda i Kini druge, na drugom kontinentu. Daleko od svog kontinenta. Ali neko neprestano gubi iz vida da batina ima dva kraja.

I u ime kojih se to vrednosti evropska kraljevstva i republike olako odriču svog suvereniteta? U ime kojih to “evropskih vrednosti” pristaju na ponizno izvršavanje svega što im se u Vašingtonu kaže, naredi? I u ime kojih to “evropskih vrednosti” evropska mladost služi po Avganistanima, po Pakistanima, Iracima, po nekim zemljama Afrike, na srpskom Kosovu i Metohiji?

Zar evropski vladari ne vide kolike im se količine droge valjaju preko njihovih vazdušnih granica bez rampi (apsolutno sam za to, ali…), kolike količine oružja, pa ljudi (emigranata)?! Zar Evropi zaista treba NATO? I one silne lansirne rampe po istoku svoje, ujedinjene… Ko će je napasti? Kad tamo, s druge strane, odavno nema Varšavskog pakta.

Kako ujedinjena Evropa danas, sa uvedenim sankcijama Rusiji, izgleda jadno, poslušno, porobljeno, poniženo! I tako ujedinjena i ne razmišlja nešto mnogo o BRIKSU, sa čijim članicama ima i-o-ho-ho debelu privrednu saradnju.

Jedina istinska evropska vrednost danas jeste – poniženje. Pa ko voli nek izvoli!

A dok Srbija pređe 9.999 kilometara, i to peške (kakav voz! kakav autobus! kakav avion!), do Brisela, ko zna gde će već tada Brisel biti.

Onaj ko o tome malo zna nek čita istorijske knjige o krstaškim ratovima, templarima, pisma vojnika s Vojne granice u Napoleonovim regimentama, pisma sa pruskih i ruskih prostora, neka čita knjige o tome gde je završilo neprocenjivo opljačkano blago s evropskih prostora u Drugom svetskom ratu, gde su posle tog rata završile hiljade fašističkih naučnika, ko je proizveo atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki…

Ma jesam ja za Evropu. Ali za moju Evropu. Slobodnu Evropu. Za Evropu sam koja se nikoga ne plaši. Za Evropu sam koje se ja ne plašim. Za Evropu sam koja nikad nikoga neće, zbog nečijih interesa, ni terati ni oterati sa rodnog praga, sa ognjišta, koja neće bilo čijim teroristima stvarati i priznavati države na teritorijama drugih suverenih država itd. Za Evropu sam po čijim prostorima nikad više neće iza bilo čijih vojski i aviona ostajati milioni i milioni mrtvih.

Jer na Istoku nema više komunizma, nema, velim, Varšavskog pakta. Pa s kim i čime to onda Amerika neprestano plaši te vrednosti ujedinjene Evrope, pobogu brate, i ti, velika Ameriko!?

(dnevne.rs/intermagazin.rs)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
  • rajko

    Све ми ово личи као набијање рогова у врећу .Двећа мала ,рогова много па неки паметњаковић ипак хоће све рогове да набије у ту малу врећу .Многи рогови се поломе, неки исправе ,неки замрсе пробију врећу ,коју нико више не може да закрпи .

  • Promatrac

    Stručna analiza , nema Šta ?!? Desetka „majstore“ ! Puste li naše sreće , da svi onako razmišljamo ?!