M.B. Mojsilović: Milo se malo zaigrao!

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
S obzirom na to da je Bela kuća zaključila i saopštila da je ruski predsednik Vladimir Putin „kriv“ za obaranje malezijskog aviona iznad ratne zone u Ukrajini i ponovila da sa EU i G7 radi na uvođenju novih sankcija Moskvi, lakše se diše
Režim Mila Đukanovića je pre nekoliko dana, a povodom demonstracija opozicije u Podgorici i povetarca mogućeg „jesenjeg proleća“ u bratskoj nam Crnoj Gori, ovih dana izdao zvanično saopštenje, mada se ono može čitati i kao pritužba Velikom Bratu, da situaciju u Crnoj Gori destabilizuju Rusija i pojedine nazadne snage iz Srbije.

Crnogorski režim se tako požalio svojim evropskim i američkim protežiocima da im se Rusija meša u unutrašnju nezavisnost, odakle se može izvući zaključak da je na brdovitom Balkanu nezavisnost uslovna kategorija: mešanje u unutrašnje stvari jedne zemlje sasvim je u redu i ideološki potpuno ispravno, ako varjaču drži neki baja iz Brisela ili Vašingtona, dočim je ruska kašika neprihvatljiva. A unutrašnja nezavisnost lokalnih vođa, od volje i želje vlastitih građana, recept je po kome se kuva čuvena balkanska čorba. Problem je kad onaj koji drži varjaču, odluči da tu čorbu i zaprži.

Ipak, priča o nezavisnosti malih naroda i država ogoljena je do srži: snovi o nezavisnosti, autonomnosti, suverenosti – samo su snovi koje sanjaju mali ljudi, to su prazne i izlizane floskule, jer je i vrapcima na grani jasno da svetom vlada vidljiva ruka koja meša čorbu, malter i karte, te da je služenje sopstvenom porobljivaču i ljubljenje vlastitog ropstva ono što od malih zemalja pravi reklamni predizborni PLEASANTVILLE. Ili, da se izrazim još slikovitije (mada u ovom trenutku možda i nije politički korektno) Potemkinova sela.

Na taj način treba shvatiti i činjenicu da crnogorski režim donosi sve važne odluke, kao na primer uvođenje sankcija Rusiji, ali i ovu najnoviju, o podršci Kosovu za članstvo u Unesku, rukovođen iNATOM. I nije to samo slučaj sa Crnom Gorom. Ceo Balkan je goreo opustošen iNATOM, a kako vidimo, još će tu biti problema. Univerzalno pitanje dakle, glasi – zašto voleti mešanje Amerike i Brisela, a zgražati se nad uplitanjem Rusije?

Neki analitičari pobrinuli su se da javnosti pruže podatke koji će tu ljubav prema aktulenom ropstvu učvrstiti – Amerika je od svih zainteresovanih porobljivača, ovde upumpala najviše novca. A novac je vrhunska vrednost u današnjem svetu, pa otuda ideja da je sve na prodaju, i da je najviša društvena vrednost oličena u ceni: male zemlje suočavaju se sa neverovatnom ponudom – cena i ucena.

Priča sa aktuelnom situacijom u Crnoj Gori, međutim, ogoljava recept balkanske čorbe: režim Mila Đukanovića, sa ovim kukanjem zbog navodnog mešanja Rusije, nedvosmileno obznanjuje svetu da je pod zaštitom Amerike i Brisela, i još se time ponosi. Poziva Velikog Brata da ga brani. Pokazuje prstom na Rusiju, koja ga dira, a to ne bi smela da radi jer su mentori Podgorice u Vašingtonu i Briselu. Posle dvadeset sedam godina nepomućene vlasti, Milo Đukanović ima razloga za brigu – ne brine on zbog „jake opozicije“, nego zbog iznenada slabe ruke koja drži varjaču. Veliki Brat se igra – malo muti ulevo, malo udesno, i pojačava dugme na ringli. Zato tamo ključa.

Za one koji znaju da čitaju između redova, optuživanje Rusije da se meša u unutrašnje stvari Crne Gore, kad na to imaju pravo samo Amerika i NATO, nije ništa drugo nego neka vrsta javnog vapaja onima koji nezavisnost ove male zemlje, između planina i mora, drže u svojim rukama, da ih ne puste niz vodu. To je fantastičan i neviđen primer krotkosti pred okupatorima: pominjanje Rusije i Srbije, kao faktora nestabilnosti u Crnoj Gori, predstavlja argumente dostojne svađa u rijaliti šou-programima.

U tom svetlu treba čitati sve što se događa na ovim prostorima. Neko će jednoga dana napisati da su mnoge odluke koje su potpisivali ovdašnji „lideri“ bile donošene pod velikim pritiscima i ucenama, te da su jednostavno – morali. Neke su, tako ispada, donosili i kad im ih niko nije tražio, da bi zasmejali, zadovoljili ili odobrovoljili svoje prokuratore. Neko će od istoričara jednoga dana zapisati da je kampanja za ljubav prema ropstvu, na ovim prostorima, bila nečuvena, daleko veća i moćnija nego one drevne kampanje o ljubljenju slobode, koje su odavno izašle iz mode.

(Večernje novosti)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone