JEZIVO: Sakrili masakr 6.000 Srba zbog bratstva i jedinstva

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
Ćebić
Foto: Novosti.rs
Sećanje Milorada Ćebića, jednog od malobrojnih preživelih svedoka ustaškog pira u Starom Brodu u aprilu 1942.Zaklano i 72 Ćebićevih rođaka, najmlađi imao sedam dana. Devojke u samrtnom zagrljaju skakale sa stene

SLIKA dugih devojačkih belih košulja koje se rascvetavaju u mutnozelenoj nabujaloj Drini kao cveće na vodenom grobu neprestano se vraća u sećanje Milorada Ćebića (83), jednog od retkih preživelih svedoka ustaškog zločina u Starom Brodu u aprilu 1942. godine. On i dalje čuje krike srpskog zbega u zamci između planine i reke koje je slušao kao desetogodišnjak.

– Crna legija Jure Francetića je, prema nemačkim podacima, poklala 6.000 Srba, isključivo civila, a o tom zločinu se posle rata nije smelo govoriti – kaže Ćebić. – Gledao sam grupe devojaka koje u samrtnom zagrljaju skaču sa stene u Drinu pokrivenu njihovim dugim kosama i belim košuljama. I roditelje koji držeći decu za ruke idući u smrt u podivljaloj reci da bi izbegli ustaško iživljavanje. Ko nije skončao u Drini, masakriran je.

Srbi u istočnoj Bosni su do početka 1942. odolevali ustaškim napadima. Odbranu su organizovali i predvodili predratni oficiri.

– Narednika Radomira Neškovića narod je izabrao da bude komandant srpske odbrane, jer su muslimani već bili u ustaškim uniformama. Srpska teritorijalna odbrana, koja nas je sačuvala u početku rata, postala je deo Jugoslovenske vojske u otadžbini. Partizana nije bilo. Samo mi, Srbi. Otac mi je poginuo u jesen 1941, braneći selo od ustaša.

Vlasti NDH su u proleće 1942. pokrenule ofanzivu za istrebljenje Srba, od Sarajeva do Drine. Desetine hiljada izbeglica iz Foče, Zvornika, Rogatice, Višegrada, Han Pijeska, Kladnja, Sokoca, Olova i Pala slivale su se u kolonu koja je pokušavala da dođe do Srbije.

Podrinjski Srbi izbegli 1942. u Srbiju

– Putevi su bili zakrčeni stokom i zapregama koje su nosile sav imetak i nejač. Italijani, koji su čuvali višgradski most, tražili su da se ljudi odvoje od kola, da se navodno ne bi zagušio prolaz. Oni koji su ih poslušali odvedeni su u nemački logor na Starom sajmištu koji se nalazio u NDH, a ne, kako pojedinci danas pričaju, u Nedićevoj Srbiji.

Srpski zbeg je očajnički počeo da traži drugi izlaz. Pročulo se da iz Starog Broda, uskog prostora između Drine i planina, čamci prevoze ljude na drugu obalu reke.

– Do Broda je vodila uska staza po planinskoj litici klizavoj od kiše kojom ni ovce nisu htele da idu – seća se Ćebić. – Mi smo nekako prošli sa onim što smo imali na sebi i stigli na plato prekriven hiljadama bednih i promrzlih ljudi koji su se od jake kiše skrivali ispod šatora od granja i ćebadi. Masa se tiskala u blatu kraj Drine pokušavajući da uđe u čamce. Srbe koji su imali zlato da plate prevozili su i nemački vojnici u svojim gumenim splavovima.

Oni koji ga nisu imali skakali su u Drinu i pokušavali da je pređu držeći se za konopac koji je opasivao splav. Nemački vojnici su ih udarali veslima po glavama dok se ne bi udavili. Kada su se ustaše približile, Nemci su zabranili prelazak Drine.

– Deo zbega uputio se ka selu Miloševići, odakle niko nije živu glavu izneo. Stric koji je nekako prešao na drugu stranu Drine uspeo je da nas spase u zadnji čas. Davao je nemačkim vojnicima po dukat iz nevestinske niske svoje žene za svaku glavu koju prebace čamcem.

Na desnoj obali Drine, Ćebićeva porodica se pridružila nevoljnicima oko lomača koji su pokušavali da se zagreju i osuše. Nemci su držali zbeg na obali, da gleda kako ustaše i muslimanska milicija izvode krvavi pir.

– Zaklano je tada i 25 Ćebića. Klanje je potrajalo do mraka, a onda se sve utišalo. U zoru se pojavio ustaški komandant Jure Francetić na belom konju, i pokolj je počeo iznova. Kasnije su se pojavili nemački vojni motorni čamci iz Višegrada. Pucali su u vazduh i vikali: „Ustaše curik“. Posle smo saznali da je Nedić umolio Nemce da zaustave pokolj. Masakr u Starom Brodu je prekinut, a Francetić je rekao preživelima da se slobodno vrate u svoja sela. To je bila laž, svi su pobijeni na putu. Tada je zaklano i 72 mojih rođaka. Najmlađi je imao samo sedam dana.

Srpskim izbeglicama na desnoj obali koje su uzbegle ustašku kamu zapretila je glad.

– Sproveli su nas do napuštenih kuća u okolnim selima. Majka je dala veliki zlatni lanac za džačić kukuruza koji je samlela, a nas decu poslala da beremo jagorčevinu. Danima smo jeli proju od kukuruznog brašna pomešanog s tom biljkom. Ubrzo je i toga nestalo, mislili smo da ćemo pomreti od gladi. A onda je stigla hrana iz Srbije. Bili smo spaseni. Nedić je uspeo da od Nemaca dobije odobrenje da nas primi u Srbiju.

TAJNA GROBNICAŠUMA u Borikama bila je sklonište za 65 srpska oficira i podoficira koji su odbili da se predaju posle Aprilskog rata. Tu su čekali da im Draža Mihailović odredi raspored, da se bore protiv okupatora, otkriva Ćebić. -Partizani su došli iz pravca Žepe, iz muslimanskih sela, i pohvatali te ljude na spavanju, bez metka. Odveli su ih do obližnje jame i žive u nju pobacali. Nisam siguran da je ikada očitano opelo nad tom grobnicom.

Roditelji, suočeni s krajnjom bedom, davali su decu Komesarijatu za izbeglice koji ih je odveo u Matarušku Banju, prvi sabirni centar za srpske mališane iz NDH.

– U Banji smo dobili čistu odeću, jeli i spavali u toplom i bili siguri. A onda je počelo da stiže još srpskih siročića, na stotine svakog dana. Banja je uskoro bila prepuna dece, trebalo je nahraniti hiljade usta, i hrana je postajala sve skromnija. Srpski domaćini uzimali su decu u svoje kuće, ali i oni su živeli u bedi. Onda su izbile epidemije. Moj mlađi brat i njegova vaspitačica umrli su istog dana od zaušaka.

Ćebićeva majka je došla da sahrani sina i povela sa sobom ostalu decu. Milorad je kao najstariji, sa 12 godina, određen da sa stričevima ide u pečalbu, na berbu kukuruza u Banatu.

– Domaćin iz Lajkovca koga smo upoznali u vozu ubedio je stričeve da me ostave kod njega. Dobri čovek je želeo da me usvoji. Kod njega sam dočekao i oslobođenje 1944, a majka nije dolazila, iako je obećala – priča suznih očiju Ćebić. – Moj domaćin krio je od mene da su mi majku komunisti usmrtili kundacima jer joj je brat bio u Dražinoj vojsci. Srbi u Podrinju, koji su branili svoj narod, proganjani su i ubijani bez suda. Niko od muslimana koji su listom bili u ustašama nije odgovarao za zločine.

Ćebića su iz hraniteljske porodice odveli u dom iz koga je otišao na zanat. Posle vojske ostao je u Srbiji, zaposlio se u Trsteniku. U rodno selo Brankoviće odlazio je samo po nekoliko dana godišnje, dok mu je deda bio živ.

– Selo je opustelo, gotovo svi su bili pobijeni ili raseljeni. O zločinu u Starom Brodu se ćutalo. Tek 2007. nas nekolicina preživelih iz Srbije i Australije podigli smo spomen-kapelu žrtvama iz Branetića. Posle osveštanja obratio sam se zvanicama: „Sram nas bilo Srbi, sram vas bilo predsednici opština od Sokoca do Drine, stidite se vladike i Crkvo kad ste zaboravili 6.000 poklanih Srba na Starom Brodu koji ni krst nemaju.“ Većina tih mladih ljudi je bila zapanjena, jer nije ni čula za strašni zločin. Godinu kasnije, u Starom Brodu podignut je spomenik, a zatim i kapela. Nadam se da će neko takvu kapelu podići i na Starom sajmištu, gde su stradale desetine hiljada Srba iz NDH.

KUNDACIMA PO UDOVICI

Kad su se u Brankovićima 1941. pojavili naoružani ljudi s petokrakama na kapama, niko nije znao kakva je to vojska, kaže Milorad Ćebić.

– Partizani su bili iz nekih drugih krajeva, među njima nije bilo naših ljudi. Sa oružjem su po kućama tražili hranu. Vikali su na majku koja je kroz plač govorila: „Ljudi, ja sam udovica, muža mi ubiše ustaše, imam petoro dece, ne ostavljajte ih gladne.“ Pretukli su je kundacima.

 

CRNOKOŠULjAŠI OTIMALI SRPSKU DECU

Srbi iz Brankovića prvi okršaj sa ustašama imali su na Malu gospojinu 1941. godine.

– Crnokošuljaši su iznenadili skoro svu decu iz sela okupljenu na livadi oko stoke i ubacili ih u dva kamiona. Stajao sam na obližnjem bregu ukočen od straha. Gledao sam ustašu kako naslanja pušku na ogradu i nišani u mene. Dva metka su me promašila, treći me je okrznuo, i pao sam u nesvest. Ljudi iz sela su čuli pucnjavu i, predvođeni narednikom Neškovićem, napravili zasedu i oslobodili decu.

(Boris Subašić /Novosi.rs)

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone