ISPOVEST KANDIDATA: Bio sam na kastingu za „Velikog brata“ i evo šta sam doživeo

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
kosutnjak
Foto: Dragana Udovičić
Nisam znao šta da očekujem od svega toga. Nikad nisam aplicirao ni za šta slično do tada, pa mogu da kažem da sam imao i blagu tremu. 

U jednoj velikoj hali u Beogradu oko dve hiljade ljudi se okupilo u nadi da će baš oni biti ti koji će obezbediti učešće u Velikom bratu. Tom mišlju vodio sam se i ja, a pošao sam na kasting sa dvojicom drugara. Svako od nas mislio je da ima „baš ono nešto” što je potrebno da bi se našao u kući nekoliko meseci pod 24-časovnim okom kamera.

Ali, ubrzo sam shvatio jednu stvar i rekao sebi: „Dečko, šta ti uopšte ovde radiš?”. Lokacija na Novom Beogradu, gde se kasting održavao, krila je toliko varijacija ličnosti da je to neverovatno. Devojaka je bilo više, mislim u odnosu 60-40, a muškarci kao muškarci – galamdžije. Kao da će neko već u hodniku primetiti njihov „neverovatan” humor i inteligenciju „Stiven Hoking” razmera. A da proste oni normalni koji zaista imaju takvu frizuru – šiškice im se međ’ očima kovitlale.

A devojke? Pa, bilo ih je svakojakih fela, ali jedna stvar bila im je imanentna – isturene grudi. Da se ne lažemo, volim da vidim lep dekolte koji ima snagu da obasja i najtmurniji dan. Ali, brate, ovde ukusa ni u najavi! Bejahu nakinđurene kao da idu na svadbu koja se organizuje pod starorumunskim običajima, roze šminka po celini lica, a grudi kipte potpomognute ko zna čime… Skidam kapu onome kome se to sviđa, ali meni nikako.

Osluškujem razgovor tri devojke koje su bile odmah pokraj nas u redu i reče jedna: „Ma da, imala bih seks pred kamerama. Baš me briga, punoletna sam”. Da, možda i jeste punoletna, ali stil razmišljanja kaska za godinama. Naravno, i one upadaju „u oči”. Izgleda da nisam pročitao ’’dres kod’’ pa se najobičnije obukoh.

Ali da ne bude da klevetim samo dame, da pređem na one sa po jednim X i Y hromozomom – muškarce. Ljudi moji, pa to je bilo čudo čega sam se sve nagledao.Izveštačeno ponašanje i mogu da istrpim, ono je prisutno i u svakodnevici, ali te konstrukcije ličnosti odveć dugo ne videh.

Šumadija, Vojvodina, Beograd – nema veze ko je odakle došao, većina je imala tipičan „balkanikus” mentalitet. Guraju se u redu da bi što pre pred kamerama izdeklamovali to što imaju, a pred devojkama prosipaju fore nezanimljive i… Ma jednostavno nezanimljive. Šta znam, možda je problem i u meni? Ipak ne bih rekao. Oni nabildovani, naravno, dođoše u uskim majicama. Šta da rade, moraju da istaknu barem neki svoj kvalitet. Ali neću da osuđujem, svako ima pravo na svoj stil i način života.

I posle nekoliko sati obitavanja u toj hali, jedan od, tako da ih nazovem, vodiča kastinga, pročita imena nas trojice u grupi od četrdesetak ljudi. Imali smo pola minuta da se predstavimo i to je to. Mislim se u sebi: „Možda je trebalo da se i ja obučem malo uočljivije”. Sedoh pred onu kameru, zaposleni u produkciji navukoše zavese u tom improvizovanom vigvamu, i krenulo je. Moram da priznam, nisam se baš ponajbolje snašao. Nisam psovao niti predstavio sebe kao kabadahiju. E, to je bila moja greška! Ili sam mogao, neka mi oproste organizacije za slobodu seksualne orijentacije, da se predstavim kao homoseksualac. Lično, nemam ništa protiv njih, samo kažem.

A nas trojica u povratku odosmo na pivo i ni reči o kastingu. Svi smo znali da nam to nije trebalo, ali ‘ajde, svašta se u životu proba. Ovo je još i najbezazlenije.

(Izvor: Dnevno.rs)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone