Glumac Petar Božović: Jeo bih ponovo hleba i masti samo da ovaj narod opet ima nadu!

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
glumac
Serija „Daleko je Holivud“ okupila je glumačke veličine, a u stvari je jedan vid preživljavanja filmskih radnika – radili smo bez dnevnica i honorara, snimali smo tokom leta u Kikindi za smeštaj i hranu, dok su oni koji sede u Skupštini, i koji su bez ikakvih partijskih nesuglasica odlučili da za kulturu izdvoje nula koma nula šest dinara, birali destinacije za letovanje – kaže glumac Petar Božović, koga ćemo u seriji „Daleko je Holivud“ gledati oko Nove godine, ukoliko je neka televizija bude otkupila za prikazivanje.

Filmovi koji su dobili visoke nagrade na festivalima u inostranstvu, kao što su „Smrt čoveka na Balkanu“ ili venecijanski pobednik „Ničije dete“, takođe su nastali zahvaljujući „dobrovoljnom radu“ umetnika. Da li ovaj način rada možda ima i svoju drugu stranu?

– Naravno da ima, jer pokazuje da neki ljudi neće da se pomire sa ovakvom situacijom u kulturi, da imaju inicijativu i da žele da napreduju. Mene je rad na seriji „Daleko je Holivud“ podsetio na neka davna vremena, kada smo bili plaćeni od filmskih preduzeća, i kada smo razmišljali samo o tome da što bolje uradimo svoj posao. Ne bi, međutim, trebalo navikavati državu i javnost na „dobrovoljni rad“ tipa – napravite vi sve sami, a mi ćemo videti da li ćemo vam dati neke pare. Problem je, međutim, u nama samima, ne u, recimo, strankama, jer mi smo ravnodušno dozvolili da se u kulturi dešavaju strašne stvari, od sudbine muzeja pa nadalje.

Koja je kulturna grupacija javno ustala protiv toga? Ovde je kulturno javno mnjenje u nesvesti, iako u svim oblastima kulture imamo impozantna imena. Valja se brdo, ali baš me briga, još nije došlo blizu moje kuće, tako oni razmišljaju, i već je sramotno da treba stalno podsećati da za umetnike i lekare nema političke partije.

* Da li nam je danas potrebna emancipacija od politike?

– Mi bez politike više ne možemo, ni i u smislu nekakvog avanzovanja, ni u smislu dokoličarskog bavljenje politikom u ovoj jadnoj svakidašnjici koju živimo. Eto, neki naši ljudi, zajedno sa kraljicom Elizabetom Drugom, pokazali su ovih dana veliku brigu oko toga šta će biti sa Velikom Britanijom ako Škoti na referendumu izglasaju osamostaljenje. Saosećanje sa imperijom koja i dan-danas svojom politikom truje po svetu, a onda taj isti svet navodi da plače što je Škotska pokušala da se odvoji, verovatno potiče od toga što ovi naši ljudi još ne znaju da nam je deo zemlje okupiran i oduzet na silu, i neko bi to stvarno trebalo da im dojavi.

* U crnohumornoj priči „Daleko je Holivud“, koja govori o pozorištu u provinciji koje se bori protiv odluke vlasti da ga „ugasi“, igrate „dobrog anđela“ teatra. Koliko vas još vodi taj dobri duh?

– Što sam stariji taj dobri duh se samo pojačava. Odjednom sam možda postao grozni konzervativac boreći se za instituciju i dostojanstvo svog posla. Jer, radio sam celog života, a kao da sam završio u „narodnoj kuhinji“ i na socijali, i tu neću umreti zahvaljujući nekim dobrotvorima a ne institucijama koje se bave ljudima. Takva je situacija, trpimo udarce tranzicije, ekonomije, neoliberalističkog čuda koje doživljava ceo svet, ali je to kod nas još drastičnije.

* Kriva je ekonomska kriza…

– Nije najvažnija ekonomska kriza, navikli smo mi da živimo i sa sto dinara i sa sto hiljada, i sa suvim hlebom i mašću, znali smo i „stići i uteći, i na strašno mjestu postojati“, ali su naš duhovni razvoj i moral danas u katastrofalnom stanju. Živimo od danas do sutra, kako žive beskućne porodice a ne država koja pledira na ozbiljnost, porušili smo sve sisteme vrednosti, gotovo niko se ničega ne stidi. Stid je nestao kao karakteristika i vrednost čoveka. A ima li ičega strašnijeg od ljudi koji zarad ličnog interesa mogu sve da urade i da ih nije sramota!? Nećemo mi ostati gladni, baš bi me bilo briga da ponovo jedem mast i hleba, ali želim da imam čemu da se nadam, da budem čovek od duha.

* U čemu, suštinski, vidite naš problem?

– U tome što smo prestali da volimo, da volimo okruženje, uključujući i ljude. Vrlo precizno kažem – uključujući i ljude. Čovek koji ima ljubavi u sebi on voli i ove parkove, drveće, ne seče platane kao što rade neki današnji tajkuni zato što baš tu žele da podignu svoju kućerinu. Zašto tim tajkunima nije, recimo, palo na pamet da naprave zgradu za srpsku operu? Zašto nisu kao Kolarac, ili Sava Popović Tekelija, ili Sima Andrejević Iguman, ili kapetan Miša Anastasijević i razni drugi zadužbinari napravili nešto što će kao vrednost ostaviti svom narodu. Tradicija zadužbinarstva u Srbiji nije prekidana ni u vreme pet stotina godina turske vladavine, a danas je više nema.

* Zgrada Kolarca danas propada, a vaša akcija da pomognete još nije uspela. Šta se dogodilo?

– Posle 130 godina trajanja Kolarčeve zadužbine ta zgrada je u vrlo lošem stanju, nema para čak ni struja da se plati, a niko neće da pomogne. Zato sam napravio humanitarnu akciju u dogovoru sa protojerejom Petrom Lukićem i Prvim beogradskim pevačkim društvom, koje ima sto šezdeset godina – oni bi na Kolarcu održali koncert, a ja bih govorio Njegoševu „Luču mikrokozmu“, čime bismo upriličili i 200 godina od rođenja Njegoša.

Dogovorili smo se sa jednom televizijom da snimi ovaj program, ali na samo veče izvođenja programa niko iz te televizije nije došao. Kad sam pozvao urednika da pitam šta se dogodilo, bio je negde u Lajkovcu, slušao strašnu muziku koja je treštala, odgovorio je: nećemo doći, ma ko će, Pero, to da gleda! I šta da radiš posle toga, kako da se baviš nečim smislenim? Nekada bi ovakav incident bio nezamisliv, ali danas to uopšte više nije skandal, o tome ne pišu tabloidi. Moja sreća je verovatno u tome što sam optimist – sa Prvim beogradskim pevačkim društvom dogovorio sam se da ovaj program za Kolarac ipak izvedemo tamo gde će biti zabeležen, jer neću da prepustim da u vreme kada su se naše takozvane intelektualne elite uglavnom povukle i ćute iz nekih svojih razloga, samo budale i fukare koje se bogate progovaraju.

UMETNOST IMA PRAVO NA SUROVOST

* Sa rediteljem Miroslavom Momčilovićem uskoro počinjete snimanje „Smrdljive bajke“, egzistencijalne melodrame o beskućnicima. Tu se, u stvari, opet vraćamo ljubavi?

– Davno nisam čitao bolji scenario od ovog koji je Momčilović napisao, on je prosto metafora onoga šta živimo. Malo je to surova priča, ali umetnost ima prava na to. U „Smrdljivoj bajci“ igram kralja gubitnika, kralja prosjaka, beskućnika, koji nema nikakvu biografiju, ali će gledalac moći da nasluti ko je taj čovek. On u filmu venčava dvoje beskućnika koji će kad se sretnu i zavole poverovati da život još postoji, koji se ponašaju kao svi zaljubljeni ljudi ovog sveta, samo što žive u šahtu. Oni ne kradu, nikog ne ugrožavaju, žive svoju ljubavnu priču, i ne bave se svetom oko sebe nego sobom. O tome govori ovaj film, a beskućnici su, inače, „nevidljivi“ ljudi u našem društvu, o njima ništa ne znamo i ne želimo da znamo, oni žive svoje „nevidljive“ paralelne živote tu, pored nas, i ovaj film je šansa da oni postanu vidljivi, da se čuju, i da primetimo da su i oni ljudi.

MISLIM NA PORODIČNI OBRAZ

* Nedavno ste se venčali. Koliko je to možda pomalo razočaralo vaše obožavateljke?

– Nisu razočarane tek sada, mnoge mi se više ne javljaju od kada živim sa Snežanom, s kojom sam se i venčao. Malo se šalimo, naravno, ali u godinama sam kada za mene više nije da se zabavljam i živim nevenčano, imam unučiće i moram da mislim i na porodični obraz. Snežana i ja smo zajedno sedam godina, i osećao sam se kao da mi je nešto falilo.

U „temelju“ sam bio u redu, ali nedostajale su mi „dve-tri daske“, kao „krov“ nad glavom. Ja sam u poslu ispunio svoju dušu, ali osećam da imam još toliko toga da uradim, i to više na planu na kome sam vezan za svoj jezik i svoj narod. Želim da zborim, da snimim sve te naše stihove, reči, priče… Ako pogledamo Vuka Karadžića, koji je išao onako hrom i sve to skupljao, zašto ne bih ja, ili neko drugi, to snimio i ostavio budućim generacijama.

NE POSTOJI CRNA GORA MOJE MLADOSTI

* Uskoro ćemo vas premijerno gledati u filmu „Mali Budo“, duhovitoj priči o Crnogorcu koji dolazi na studije u Beograd. To vam je i lično blisko?

– Iako sam video samo trejler, verujem da je ovo odličan film. U stvari, ne mogu ni da opišem koliko je ekipa koja je radila „Malog Budu“, od reditelja Danila Bećkovića do glumaca i ostalih radnika, bila sjajna. U početku sam mislio da će to biti neki „filmčić“, a napravljena je dobra priča. Ona mi je, naravno, bliska, ali Crna Gora iz moje mladosti, i Beograd u kome sam se školovao, više ne postoje. Danas se ne zna gde je crnje – da li u toj Crnoj, Crnoj Gori ili u Srbiji, zemljama u kojima napredak postoji samo na naslovnim stranama nekih novina i u svakodnevnim izjavama političara koji tvrde da smo uspeli, da ćemo još više uspeti, i da sve bolje i bolje živimo. Ispod tog uspeha uvek provejava da smo dužni toliko i toliko, da u Kruševcu ima više nezaposlenih nego zaposlenih…

(Novosti)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone