Dugin: Vraćanje Srba u istoriju, Republika Srpska će se pripojiti Srbiji – uz vas je probuđena i osnažena RUSIJA!

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
politikolog
Foto: naslovi.net
Odavno ništa nismo čuli o Srbiji. Ali Srbija je naš bol. Odvažna, nepokolebljiva pravoslavna zemlja. Začaran do smrti, ogoljen mukama i ponosu slovenski narod koji nije obarao glavu ni pred otomanskim gospodarima, ni pred američkim Novim svetskim poretkom. Za nas je primer i u nečemu prekor. Srbi su jedini narod koji istinski voli Ruse. I sve pamti, i sve prašta. Nije gotovo. Oni koji poznaju istoriju velikog srpskog naroda shvataju da sa njim nikada neće biti „gotovo“. On prima strašne udarce sudbine, ali svaki put ponovo ustaje. Srbi su i u tome slični nama. Mi stižemo do poslednje crte, čak zalazimo iza nje, ali se potom opet vraćamo u istorijski bitak – posle poraza, revolucija, Smutnih vremena. Tako dišu slovenske grudi – udah / izdah. Na izdahu uzdrhti svet.

Srbi su živi, ali taj istorijski život više ne teče u samoj Srbiji kao državi, već u dubinskoj Srbiji, u iskonskoj Srbiji, u „tajnoj Srbiji“, u onoj „ognjenoj Srbiji“, Svetoj nevesti, o kojoj je dirljivo pisao srpski pesnik i slikar Milić od Mačve. Istinska Srbija sada zri u Kosovskoj Mitrovici, u Republici Srpskoj. I upravo odatle – iz dubine svetog naroda – treba da stigne preporod, vraćanje Srba u istoriju.

Milorad Dodik je oprezan i tanan političar. Ali čitav njegov životni put bio je vezan za jedno: za borbu za očuvanje jedinstva srpskog naroda i za odbranu Srba u Republici Srpskoj, koja se suprotno volji njenog stanovništva obrela u sastavu Bosne i Hercegovine. Uporedo sa deportacijom Srba iz Srpske Krajine, predate Hrvatskoj, s otkidanjem Kosova, to potčinjavanje ogromnog srpskog mnoštva njima nenaklonjenim muslimanima-Bošnjacima (uz podršku hrvatskog stanovništva Bosne i Hercegovine) bilo je jedan od elemenata sadističkog kažnjavanja Srba za njihovo slobodoljublje i nepokornost Zapadu. Pritom je Dodik u borbi za srpski narod krenuo svojim sopstvenim putem. Pristao je na neke zahteve Zapada, ograničivši srpski nacionalizam, ali samo zato da bi usredsredio snagu, izgradio „Republiku Srpsku“ i stvorio delotvornu infrastrukturu, neophodnu za konačno sticanje nezavisnosti.

Cilj svih Srba je vaspostavljanje jedinstva. I najozbiljniji pokretač tog procesa je upravo Banja Luka, prestonica Republike Srpske. Ta politička tvorevina je jedinstvena: uspela je da odbrani svoju nezavisnost od bošnjačkog nacionalizma Sarajeva, podržanog od Zapada; da sačuva srpsku socijalnu strukturu, kulturu, školstvo, upravu, veru. Pritom „Republika Srpska“ u vreme Milorada Dodika nije išla putem same Srbije koja poslednjih godina sve više (makar i prinudno) igra kako Zapad svira. Upravo je u Republici Srpskoj sačuvano kritično etnosocijalno jezgro pravih Srba, neslomljenih, neklonulih, koji nisu izdali svoju veru, sebe same. Upravo zato upravo tamo, kao i u Kosovskoj Mitrovici, Srbi i dalje vatreno vole Rusiju, veruju u nju i u sebe same (jer je „Srba i Rusa dvesta miliona“, što zna svaki istinski Srbin). Te zato, ako uskoro ponovo čujemo nešto o Srbiji, biće to upravo iz Banja Luke, iz Republike Srpske, od Milorada Dodika.

Naša protivofanziva na Balkanu

Šta možemo da očekujemo od Milorada Dodika? Mnogo toga. Teško je verodostojno reći da li su te teme razmatrane na njegovom sastanku sa predsednikom Vladimirom Putinom ili ne. U celini pak geopolitika ionako ukazuje na plan delovanja. U sadašnjoj zaoštrenoj fazi sučeljavanja rusko-pravoslavnog pola sa Zapadom, i pogotovo u svetlu ukrajinske drame i očajničke bitke za Novorusiju, bilo bi logično izvesti uzvratni udar na Balkanu. Republika Srpska zauzima glavno mesto u strateškoj arhitekturi Balkana. Ako počne tamo, pokrenuće se svi procesi u regionu.

Prvo što se može očekivati: održavanje referenduma o nezavisnosti Republike Srpske i njenom izlasku iz sastava Bosne i Hercegovine. To jest, Krimski scenario. Etnički i kulturno ta teritorija je čisto srpska i pravoslavna; granice opština čvrsto su uspostavljene još u vreme ratnih dejstava tokom 1990-ih. Ničija prava neće stradati. A ako Srbi ne žele da se potčine bosanskom nacionalizmu, koji u poslednje vreme jako podseća na kijevsko neonacističko raspoloženje, onda imaju puno pravo na to. Jasno je da Zapad za sve ima dvojna merila: ako su nacisti prozapadni, onda su to „dobri momci“, a ako su rodoljubi za Pravoslavlje i/ili za Rusiju, onda se prikazuju kao „ekstremisti“, „radikalni elementi“ itd. To smo videli i u islamskom svetu, i u bivšoj Ukrajini, i to je, avaj, postalo opšte mesto neokolonijalizma Zapada. Dakle, referendum.

Drugo: početak procesa ponovnog ujedinjenja sa Srbijom. To može radikalno da promeni čitavu politiku u samoj Srbiji. Videvši takav odlučan korak u rodoljubivom smeru, građani Srbije će se osokoliti. Posle tolikih poraza, drama, gubitaka i šteta, to će postati predznak nove zore. Srbi sasvim mogu da se ponovo osokole, a to će imati za posledicu naglu promenu čitave srpske politike. Rodoljubivo antizapadno krilo srpskog društva naglo će ojačati.

U takvim prilikama drugačije će se razvijati odnosi i sa Rusijom. Moskva je posle Krima izgubila poslednje iluzije u pogledu Zapada, i njena odlučnost da gradi svoju sopstvenu politiku višestruko je porasla. Stoga će zbližavanje sa Srbijom koja ulazi u novi krug svoje istorije ovog puta biti jedinstvena šansa za Rusiju da ojača svoj položaj u Evropi. Sasvim zakonomerno može se pojaviti pitanje razmeštanja ruskih vojnih baza na teritoriji Srbije i/ili Republike Srpske. Amerikanci su uspostavili neposrednu kontrolu nad preostalim teritorijama bivše Ukrajine, te Rusiji ne preostaje ništa drugo do da izvede Balkanski prodor. To su ne jednom predlagali rodoljubivi vladari Srbije, ali tada upravo Moskva nije želela zaoštravanje odnosa sa Zapadom. Sada se sve promenilo. Ali sadašnji Beograd je, sa svoje strane, isuviše uvučen u Evropsku uniju. Za sinhronizovanje stavova Moskve/Beograda potreban je dodatni činilac. Taj činilac je Milorad Dodik.

A ako se i to ostvari, pokrenuće se čitava Istočna Evropa, gde živi mnogo pravoslavnih naroda. Dobro se učvrstivši na Balkanu, Rusija će zajedno sa Srbima moći da stvori pol pravoslavnih zemalja Evrope, kome se u određenim okolnostima mogu pridružiti i Rumuni, i Bugari, i Makedonci, i Grci. To bi mogao da bude asimetričan odgovor na složene prilike u Novorusiji. I logičan razvoj linije naznačene (premda potom unekoliko usporene) u Ruskom proleću.

Ko zna, možda „ljubazni ljudi“ u Banja Luci imaju upravo takvu misiju? I možda je Milorad Dodik danas glavna figura u protivofanzivi slovenskog pravoslavnog sveta?

Srbi su velik, srčan i nesalomljiv narod. Od njih se može svašta očekivati. To je aksiom. Oni su naši najpouzdaniji prijatelji na Balkanu. Tako da ćemo najverovatnije uskoro ponovo čuti nešto novo iz Srbije. I možda će Rusi i Srbi prestati da obaraju pogled pri susretu i u istom porivu se vratiti u našu zajedničku istoriju kao prijatelji, kao saborci, kao braća po krvi, kao jedinstveni pravoslavni slovenski narod.

(evrazia.org)

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone