Doktor Hamer: Emocionalni šok kao okidač karcinoma!

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
depresija
Foto: vaporplants.com
Doktor Rike Geerd Hamer je pošao od ideje da je održavanje života ontogenetski princip na kome počiva čitava evolucija. Sve je u stalnom stvaranju i održavanju. Tako svaki složen organizam kao što je i ljudski nakon što je pretrpeo neko oštećenje nastoji sam da se zaleči.

Dakle, ako se bol ili nefunkcionalnost nekog organa pojavi kao posledica procesa reparacije, onda se i medicinski tretman mora vršiti u skladu sa nastojanjem organizma da se zaleči, a nikako da se proces ometa ublažavanjem ili uništavanjem simptoma. I to je suština filozofije dr. Gerda Hamera.

Ali, zamislite sada što se dešava u celom organizmu kada se pokrene prirodni program reparacije karakterističan za živa bića, a jedna njena biološka manifestacija koja je protumačena kao simptom „bolesti“ postane meta militantnog medicinskog tretmana sintetičkim lekovima, koji su za organizam svi toksini i od kojih se on po prirodi nastoji osloboditi i zaštititi.

Mozak to tumači kao novo oštećenje i možda obustavlja započeti program reparacije, pa hitno aktivira drugi program, takođe za reparaciju, ali ovog puta složeniji. On, na žalost ima i još izraženije manifestacije u tkivima, pa „stručnjaci“ u belom tumače da je došlo do još većeg pogoršanja bolesti. Kreću s još jačim hemijskim terapijama, invazija na tkiva i zbog ovog novog napada mozak pokreće sve veći i veći broj programa za reparaciju jer ni jedan nije u stanju da sprovede do kraja.

Čitav organizam tako vremenom slabi i gubi energiju jer sada čitav učestvuje u programima reparacije grozničavo se boreći za održanje života, dok ga „lekar“ kao „majstor – kvaris“ besomučno truje iu tome konstantno remeti. Ako vam ovo deluje sumanuto, ali logično, vi ste već shvatili što je život, a što radi konvencionalna alopatska medicina.

Borba s rakom nije ništa drugo do borba sa jednim drugačijom formom života. Iz ove borbe, nažalost karcinomi izlaze kao pobednici, a čitav organizam se energetski razori i mora se razgraditi na sastavne energetske čestice. To nazivamo smrt. Naravno, ne krivimo za ovo lekare, jer su tako naučeni u školi i naterani od strane svetskog medicinskog establišmenta da tako postupaju ako žele licencu za lekarsku praksu. A, dr. Hamer je upravo ovom vrlo povezanom medicinskom i farmaceutskom establišmentu, zadao težak udarac. Da postavi svoju teoriju Nove Medicine, Hamera je naterao životni splet okolnosti. Vernici bi rekli „božja volja“.

Hamerovim neobični put

Rike Geerd Hamer je rođen 1935. u Nemačkoj gde je istovremeno studirao i medicinu i teologiju u Tubingenu. U svojoj 22. godini je završio teologiju, au 26-oj je dobio licencu za lekarsku praksu. Radio je na različitim univerzitetskim klinikama u Nemačkoj od 1963. do 1986. kada mu je licenca sudskom presudom oduzeta. Specijalizaciju iz interne medicine je završio 1972. i od tada je radio najviše sa kanceroznim pacijentima na klinici u Tibingenu, dok je istovremeno radio privatno na inovacijama medicinskih instrumenata. Tako je konstruisao hirurški skalpel koji je sjekao 20 puta oštrije nego oštrica žileta i poznat je kao Hamer skalpel. Konstruisao je i posebnu testeru za kosti koja se primenjuje u plastičnoj hirurgiji, kao i sto za masiranje koji se automatski oblikuje po telesnim oblinama pacijenta. Patenti od ovih inovacija su mu doneli novac, pa se preselio u Italiju gde je po sirotištima počeo da leči besplatno.

Preokret u njegovom životu nastao je 1978. kada je njegov devetnaestogodišnji sin Dirk, koji se na moru odmarao na porodičnoj jahti, greškom ubijen. Ubica je bio niko drugi do lično princ Viktor Emanuel od Savoje, sin poslednjeg italijanskog kralja. Princ od Savoje je bio na svojoj jahti kada je otkrio da mu je neko odvezao gumeni čamac. Plemić je odmah uzeo svoju pušku i krenuo u obračun sa kradljivcem. Čamac je našao privezan za drugu jahtu pa je pucao na čoveka u čamcu, ali ga je promašio. Metak je, međutim, pogodio u nogu Dirka koji je bio na susednoj jahti ili čamcu. Nakon četiri meseca i amputacije noge, Dirk je umro.

Incident je propraćen i teškim sudskim procesom, kojim je princ simbolično osuđen samo zbog nelegalnog posedovanja oružja. Za doktora Hamera i njegovu ženu je ovo bio izuzetan emocionalni šok. Vrlo brzo dr. Hamer je i sam dobio rak testisa, iako nikada u životu nije imao nikakvih zdravstvenih problema. Tako je počeo vrlo intenzivno da razmišlja nije li ovaj emocionalni šok na neki način aktivirao umnožavanje kancerogenih ćelija kod njega.

Kako je u to vreme radio kao glavni internista na onkološkoj klinici u Minhenu, počeo je proučavati istorije bolesti sve kanceroznih pacijenata i da ih upoređuje sa svojim nalazima. I otkrio je neke šokantne sličnosti.

Naime, svi pacijenti su pre pojave karcinoma takođe imali neki stresan i dramatičan doživljaj, većeg ili manjeg intenziteta, u svakom slučaju neočekivan.

Polazeći od pretpostavke da se svi doživljaji u telu registruju u mozgu, Hamer je analizirao i sve CT snimke mozga (rađene kompjuterskom tomografijom) i sve ih je uporedio sa svojim. Ono što je našao sve je iznenadilo. Na svakom CT snimku on je uočio nešto što se očitavalo kao niz koncentričnih prstenja nalik krugovima u vodi koji se formiraju nakon ubacivanja kamenčića.

   Ova lezija koju je na mozgu registrovao CT skener bila je kod različitih pacijenata na različitim lokacijama i različitog intenziteta, ali je uvek bila tu s karakterističnim koncentričnim krugovima. Zanimljivo je što su lekari koji su čitali CT nalaze i ranije ovo koncentrično prstenje uočavali, ali su mislili da se radi o veštačkoj tvorevini koja je nastala u samom aparatu pa ovom nisu pridavali poseban značaj.

Pozvani su inženjeri iz Simensa (čiji je aparat bio u upotrebi) i napravljeno je više različitih snimaka iz više uglova i ova lezija se uvek videla na istom mestu. Tako je ovo žarište vidljivo na CT-u dobilo ime Hamerovim žarište ili HH (Hamer herde). Ono što je dalje uočio, to je da je lokacija na mozgu ove lezije uvek bila u regionu mozga koji je u korelaciji sa organom na kome se stvorio tumor ili čir, odnosno uvek se radilo o telu čiji je rad kontrolisao taj deo mozga.

Doktor Hamer je tako počeo razmišljati da u stvaranju karcinoma možda aktivno učestvuje baš mozak i to na neki način kao medijator između psihe (zapravo uoblicene energije), preko određene regije u mozgu i organa na kome se manifestuje bolest, u ovom slučaju karcinom. A glavni okidač koji pokreće ovakav program u mozgu, koji i jeste komandni centar za sve organe i tkiva, može biti upravo energetski konflikt koji je nastao nakon nekog iznenadnog šoka ili emocionalnog stresa.

Energetski konflikt tako može biti svaki sukob koji nastaje u prirodnom protoku energije koja se kroz svaki živi organizam kreće najverovatnije u obliku većih i manjih vrtloga i koji su međusobno povezani i sinhronizovani kao zupčanici na satu.

Dve faze rada organizma kao osnovni biološki princip

Da postoje glavni energetski točkovi (čakre) znala je još drevna nauka. Tako se i danas zna da su sve biohemijske reakcije u organizmu posledica ovog energetskog protoka, ali farmaceutski biznis ovaj elektro-biohemijski proces uporno svodi samo na proučavanje biohemijskih reakcija jer mu je samo to u interesu. Ubacivanjem određenih medikamenata (hemikalija) u ovaj sistem određene biohemijske reakcije se remete, a simptomi „bolesti“, koji su često neprijatni, na taj način se minimiziraju ili nestaju. Lečenje koje bi se zasnivalo samo na ispravljanju energetskih tokova koji su došli u konflikt, nije prihvaćeno kao adekvatna terapija u konvencionalnoj medicini i smatra se alternativnom medicinom. To što neki bioenergetičari imaju uspeha u lečenju raznih bolesti, očigledno nije slučajno.

Ovaj energetski konflikt nije u fizičkom smislu ništa drugo do trenutni strujni prekid i on se, kako je to uočio dr. Hamer, registruje u ljudskom organizmu istovremeno na tri nivoa – u psihi, u nekom delu mozga iu organu kojim upravlja pogođeni deo u mozgu. I to se događa istovremeno.

Takav kuršlus, zbog konfliktnog šoka deluje upravo kao okidač za program koji će mozak kasnije pokrenuti u cilju reparacije i dr. Hamer ga je nazvao Dirk Hamer Sindrom (u znak sećanja na svog sina) ili skraćeno DHS. Program reparacije ima za cilj najpre razrešiti nastali konflikt, a zatim da otkloni nastala oštećenja. I on je aktivan sve dok se u organizmu ne uspostavi normalan energetski i biohemijski balans. Dok se to ne dogodi, pojedini organi, odnosno tkiva u organizmu, koja su obuhvaćena programom reparacije, izražavaju neke karakteristične promene i one mogu biti u formi kancerizacije (umnožavanja ćelija), ulceracije (uništavanja ćelija) ili neke hipofunkciji. A upravo sve ovo konvencionalna medicina vidi kao manifestaciju bolesti.

Do ovog zaključka doktor Hamer je došao tako što je prvo uočio da čitav organizam pravilno funkcioniše samo ako se adekvatno napaja energijom i to se reguliše sistemom napajanja koji radi u dve faze, a promenu faze rada (uključivanje i isključivanje) vrši autonomni nervni sistem koji je u medicinskoj literaturi zbog toga podeljen u dva dela i nazvan simpatički i parasimpatički. Radi se zapravo o jedinstvenom sistemu.

Prvi način rada (simpatički) aktivira ekscitatornim procese u organizmu, a drugi (parasimpatički) inhibirajuće koji se odvijaju preko vagus živca. Preko dana iu vreme potpune aktivnosti organizma uključen je simpatički režim rada, a noću u vreme odmora i spavanja, ali i bolesti odnosno reparacije, parasimpatički. Pravilno smenjivanje rada ove dve faze u životu svakog čoveka se naziva normotonija ili prirodni životni bioritam, a on se vrlo precizno poklapa sa smenjivanjem dana i noći. Grafički se ove dve faze rada mogu prikazati kao elektromagnetni talas koji ima breg i dol.

I ljudski organizam se napaja električnom energijom baš kao i sve u svemiru. Električnu energiju živa bića uzimaju iz specifično strukturirane vode koja je može pohraniti. U trenutku kada nastane konfliktni šok, autonomni nervni sistem uključuje se odmah u simpatikotoniju (povećano stanje stresa) u nameri da snabde organizam sa više energije kako bi on bio u stanju da što pre reši konflikt i spreči da neki organ ostane bez energije. Ovo uključivanje u pojačanu simpatikotoniju se vrši komandom iz onog dela mozga koji upravlja organom gde je došlo do energetskog konflikta. Razlog zašto se ovi specifični konflikti odražavaju na određenoj regiji u mozgu, po dr. Hameru, leži u tome što su se ovakve aktivnosti živih organizama stvorile u jednom vrlo primitivnom stadijumu života, da bi se kasnije sa evolucijom, odnosno razvijanjem organizama usavršavale i preoblikovale u sve složenije aktivnosti, ali uvek sa jednim ciljem, a to je da organizam održavaju u životu. To je naučena borba za opstanak. Da nema nje, ne bi bilo evolucije, ne bi nikada moglo nastati tako složeno živo biće kao što je čovek.

Informacije o tome ne nalaze se zato u našoj svesti (bar još ne), već u onom veoma primitivnom delu mozga kojim upravljaju instinkti. Napominjemo ovde i endosimbiotsku teoriju, koja kaže da je ljudski organizam vrlo složena kolonija Bakterija- mitohondrija koje su izgradile sebi proteinske kućice (stanice) i razvile veoma složen sistem organizacije života (grad- državu). I to je složen sistem tkiva koja tvore složen živi organizam. Da bakterije kao kolektiv nisu naučile kako da se održavaju, hrane, brane i repariraju nakon oštećenja- nikada ovako složenih formi života ne bi ni bilo. Da su bakterije u stanju pamtiti i učiti, dokazalo je već više vrlo ozbiljnih naučnih radova.

Dakle, svaka regija u mozgu, iu starom (primitivnom) iu novom delu mozga (kori velikog mozga), formirana je tako da zna da na svaki konflikt tj. Kvar koji nastane u nekom delu tkiva, odmah odgovori slanjem određenih informacija svim ćelijama unutar sistema . Tako je najstariji deo mozga (produžena moždina i mali mozak) programiran za održavanje rada osnovnih životnih funkcija kao što su disanje, rad srca, uzimanje hrane, reprodukcija, dok je najmlađi deo mozga (kora velikog mozga) koncentrisana na komunikaciju sa spoljnom sredinom i odbranu teritorije. Samo on može videti i čuti spoljni svet. Tako je suština u primeni Nemačke Nove Medicine da se shvati biološki značaj konflikta i da se shvati kakve posledice on može izazvati u trenutku kada ga organizam registruje, kada ga nastoji razrešiti i najzad, kada preduzima mere da izvrši reparaciju (izlečenje) oštećenog tkiva ili čitavog tela.

To je, po doktoru Hameru, jedan sasvim prirodan proces i samo priroda koja je organizam i stvorila može i da ga popravlja. Zato ga Nova Medicina nastoji u tome podržati, a ne da se u taj proces upliće (kao što to čini alopatska) ubacivanjem medikamenta koji proces remete, izazivajući nove konflikte i nova oštećenja.

Hamer je još zaključio da svaki poremećaj zato ima dve faze u kojima se manifestuje (u skladu sa dvofaznim bioritmom): prva je konfliktna, aktivna faza koju karakteriše emocionalni (energetski) stres, a manifestuje se hladnim ekstremitetima, nedostatkom apetita, nesanicom.

Pod uslovom da organizam reši ovaj konflikt, nastaje druga faza, a to je izlečenje. Ove dve faze se tako mogu razlikovati kao hladna i topla manifestacija u poremećenom radu organizma. Da se ​​bolesti podele na „hladne“ i „tople“ znali su lekari još pre više stotina godina. Ova druga faza, „topla“ faza predstavlja zapravo mnogo teži proces i manifestuje se zamorom, groznicom, temperaturom, upalama, infekcijama itd. Ali to je upravo proces izlečenja. Dakle, povišena temperatura nije bolest već saveznik organizma u lečenju tj. Reparaciji.

Na osnovu ovih zaključaka dr. Hamer je postavio svoju teoriju o Pet bioloških zakona Nove medicine, a sva njegova otkrića su u potpunom skladu sa prirodnim zakonima embriologije i sa logikom evolucije.

(alternativa.hr)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone