ČETOVALA SAM S OŽENJENIM SRBINOM: Ono što se posle dogodilo…! (INFO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
poljubac
Kad god bih ga slušala kako priča o svojoj porodici, sebi, bilo čemu, pomislila bih: „Ovo ja želim sebi, želim da me neko voli ovako, želim da neko moje dete jednog dana voli ovako“

U životu, kao i ljubavi, ne može čovek da bude načisto sam sa sobom. Jesmo li uvek verodostojni svojim principima? Da li je ono “Ne” zaista toliko jako i nepodložno promeni? U mom slučaju nije bilo. I zbog toga sam sada ovde gde sam.

ISTRAŽIVANJE MENSA: DA LI ZNATE U KOM GRADU ŽIVE NAJINTELIGENTNIJI LJUDI U SRBIJI? (info)

Interesantno je kako ljudi nikad ne razmišljaju o ljubavnicamadok se ne nađu u poziciji da nekome postanu ljubavnica.

Doduše, da bi se uopšte razmišljalo o njima, moramo ih kao pojavu podeliti u najmanje dve kategorije; ljubavnice koje su tu iz interesa i ne mare puno za emotivni aspekt priče, i – ljubavnice koje su tu srcem, i ne mare ni za šta drugo. Prvu kategoriju ne mogu da diskutujem jer mi je strana. Drugu, pa, zamalo da postanem deo nje.

Foto-ilustracija: Foter.com / stilettobootlover_83

U suštini, ispostavlja se da su ljubavnice one žene koje stave sebe na kocku zarad momenta u kom su srećne. Tih par sati, tog četvrtka, tog slučajnog dodira kad niko ne gleda. One nemaju nijedan praznik sa osobom koju vole, one nemaju porodični ručak s onim koga vole, one nemaju nikad čitav dan s onim koga vole – ili imaju, ali kroz poruke, poziv, čet…

Žene koje su dobrovoljno sebe stavile u drugi plan. Vrlo tužne neke žene.

Desi se to nešto što liči na ljubav i poleti čovek, vrlo brzo i vrlo lako. Nešto se desi, pa realnost odjednom ne postoji ili postane zanemarljiva. Izdvoje se njih dvoje u vakuum, epruvetu, u neko stanje svesti i postojanja koje ne razume “imam obaveze” ili “imam ženu i dva sina koja obožavam”.

Kome još to treba? Nikom, naravno. Ali – koliko smo spremni da se odreknemo osobe zbog koje se probudimo u osmehu? Mislim da nismo.

Foto-ilustracija: Profimedia

Svog oženjenog muškarca sam kao opciju dobila sasvim slučajno. Znali smo se dugo, ne previše dobro, ali, nekako, isuviše dobro.

Kad god bih ga slušala kako priča o svojoj porodici, sebi, bilo čemu, pomislila bih: “Ovo želim sebi, želim da me neko voli ovako, želim da neko moje dete jednog dana voli ovako”. I, sasvim iznenada, jednog četvrtka, ukazala se prilika da me neko voli tako – ni manje ni više nego on.

Iz bezazlenog četovanja došli smo u tačku u kojoj smo “mi”. Ali, za početak virtuelno, nikad u stvarnosti, nikad u zagrljaju. I, čini mi se, adrenalin je cepao mnogo jače zato što se znamo lično. Da je to bio neko tek iz virtuelne datoteke muškaraca željnih promene, ne bi sve imalo tu draž.

Foto-ilustracija: Profimedia

Pre nego što sam postala svesna da se išta dešava, od 15 budnih sati provodili smo 10 na četu u razgovorima o svemu – o nama, kiši, nekom prošlom životu u kom smo živeli zajedno. Budila sam se uz poruke: “Dokle ćeš me više gurati i vrteti se po tom krevetu”, legala uz “Grlim te”, a ostatak dana bila u nečemu što je bilo toliko lepo da je delovao kao san.

O nama, tada, u stvarnosti nije bilo priče. On je otac, muž, principijelan čovek koji nikada neće staviti svoju porodicu na drugo mesto niti sam ja to, čini mi se, htela. Ja sam tu za neostvarene želje.

Ako znate ovaj trik, smršaćete dok pijete kafu! (INFO)

“Sigurno postoji neka veća slika iza svega ovoga. Nemoguće je da smo se spojili da ne bismo mogli da budemo zajedno. Sigurno ćeš zbog mene saznati nešto o sebi, nešto ću u tebi probuditi, nešto će se desiti” – govorio je. I uvek me je nervirao taj njegov proročki stav “Tu sam da te oslobodim”. On je za mene postojao kao moj (ne)suđeni muškarac kog je upoznala neka žena pre mene i dala mu porodicu, a ja za njega kao osoba-projekat. A možda i ne, ko zna šta je u čijoj glavi.

“Krivo mi je što te nisam prva upoznala.”
“Ti si meni sunce.”

Kao i svaki porodici posvećen muškarac, na profilnoj slici drži sliku svoje srećne porodice. Na nekom trosedu, u nekoj dnevnoj sobi, verovatno u njihovoj kući. Njihov dom. Osmesi, zagrljaj, sreća, a s druge strane – Marko is typing… U pasusima, čitavim pasusima – meni.

Mene ta njegova slika seče preko stomaka i kao da mi se noževi zariju u srce svaki put kada kaže:“Moram da idem sada, pazi šta mi pišeš, neka bude nešto lepo kao ti”, jer znam kome odlazi. A s druge strane – kako ne obožavati čoveka koji odlazi svojoj porodici?

ŠOKANTNA ISTINA O VAMA: Brutalno iskren HOROSKOP, bez dlake na jeziku!

“Tako mi je krivo što ja nisam žena koju voliš.”
“Ko ti kaže da ti nisi žena koju volim?”

Kad pomislite da ste pronašli osobu koja vam voli dušu, nećete želeti nikada da odete. Mi ljudi smo slabi – volimo da verujemo da nas neko voli, da smo nekom potrebni, da nas je neko upoznao pa zavoleo sve te slojeve. I onda se predamo svemu, bez ustezanja.

“Ja sam, otkad smo se upoznali, znao da ćemo u nekom trenutku ovako razgovarati. Samo nisam znao kada, kojim intenzitetom i do koje tačke.”
“Zašto ja to nisam znala a ti jesi?”
“Jer si ti princeza, princeze se ne bave tim stvarima.

Emotivni vrtlog, prelepa monsunska struja koja šiba – iz dana u dan.

“Zamislio sam te u tvom krevetu, u beloj majici. Divno izgledaš.”
“Pa, zagrli me, onda.”
“Grlim, mislim da ne mogu jače.”

Pre tri dana im je spremao porodični ručak, mlađi sin je dobio žuti pojas u karateu, pa su slavili. Meni je pisao svakog jutra posle toga. Jednom, tačno u 6:49, stigla mi je poruka.

“Hajde da se nađemo na Terazijama, u devet, večeras.”

Izašla sam iz stana tačno u 8:49. Crveni karmin, štikle, nakit, veoma uska suknjica. Videla sam ga.Dok sam mu prilazila, od treme sam očajnički krajičkom oka tražila “disconnect” dugme. Ali ovog puta ga nije bilo. Ovo je bilo stvarno…

Sve što se posle toga dogodilo… Ostavljam za sebe.

(Dnevne.rs /Telegraf)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
  • RENCI

    Opasno prijedena granica iz virtualnog u stvarnost koja nije smjela biti prijedena…zelja jaca od razuma,a nadalje u zivotu takva ista stvar se moze dogoditi opet njoj,i to od istog covjeka,i da se njoj srusi cijeli svijet,kao sto je ona srusila svijet te obitelji,i ako joj se to i dogodi,tako i treba biti…u zivotu se sve vraca i sve placa,samo netko prode jeftinije,a netko jako,jako skupo plati svoju gresku…znam osobno iz iskustva.

  • My balls do not blend

    Prženje mozgova…