BOBIĆ-MOJSILOVIĆ: Srbi su krivi što su ustali protiv Turaka, krivi su za Prvi i Drugi rat, krivi su za Jasenovac i 1999. Ima li nešto zbog čega nisu krivi?

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
S obzirom na to da je Bela kuća zaključila i saopštila da je ruski predsednik Vladimir Putin „kriv“ za obaranje malezijskog aviona iznad ratne zone u Ukrajini i ponovila da sa EU i G7 radi na uvođenju novih sankcija Moskvi, lakše se diše
Stvarno, šta je imao Gavrilo Princip da sanja o rušenju Austrougarske imperije, slobodi Bosne, ujedinjenju ili o smrti?

Da nije bio zadojen idejama kakve se danas, sto godina kasnije, smatraju politički nekorektnim, svet bi bio onaj stari. Obeležavanje stogodišnjice atentata u Sarajevu koji je bio, kako smo učili, povod za izbijanje Prvog svetskog rata, odlična je prilika da se napokon revidira istorija, što je inače jedan od glavnih projekata Velikog brata. Ispostavlja se da su, naime, sve glasniji oni koji dokazuju da je zbog ludog Srbina, školarca, svet krenuo krivim putem, te da su zbog toga Srbi odgovorni za uvlačenje sveta u prvu veliku i masovnu klanicu, koja je odnedavno preimenovana u Veliki rat. Možda i zato da bi Drugi svetski rat, nekako, ostao manji? Ali, kada se te teze izvedu do kraja, ispostavlja se da su Srbi ne samo krivi za Prvi svetski rat, nego i da su bili vizionari – borili su se za ujedinjenje južnoslovenskih naroda, čime je napravljen istorijski eksperiment bez presedana – Kraljevina SHS je model po kome će decenijama kasnije biti stvorena EU. To bi možda trebalo uzeti sada kao glavni argument za naš upis u EU?

Ali, taj upis, očigledno, neće moći da se izvede pre nego što se ovde završe mnoge svari, a među njima i da se revidira srpska istorija. Koja je donedavno bila prepuna junaka i delija, heroja neviđene hrabrosti koji su bili vazda radi da za slobodu polože i svoje živote. Iz principa, koji se, međutim, danasdrugačije vrednuju.

Sloboda je, kako se ispostavlja, glupi san koji donosi samo nevolje. Ropstvo je daleko bolje – pokloni se i počni. Za ljubljenje i krotkost spram bilo koje Austrougarske, danasse može dobiti mnogo nagrada. Sloboda, međutim, ostaje san gubitnika, luzera, i oni se, jednom za svagda, moraju prevaspitati, pa je u tom smislu obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata idealna prilika da se svim Principima sveta objasni ko nosi vodu a ko meša malter za spomenike istorije.

Narodi koji su imali slobodarsku istoriju, uključujući i Srbe, sada će morati dobro da stave prst na čelo. Istorija je, kao što vidimo, postala velika kurva. Mi smo mislili da istoriju pišu pobednici, kad ono, međutim, istoriju Prvog svetskog rata odjednom pišu gubitnici. Poruka koja se šalje svim malim narodima glasi – čuvajte se principa.

Ovi najsvežiji pokušaji da se Srbija proglasi krivom za izazivanje Prvog svetskog rata vodi nas, logično, na zaključak da je nekako, kriva i za Drugi svetski rat – jer da nije bilo Prvog, ne bi bilo ni Drugog! Da se razumemo: da nije bilo Srba, ne bi bilo ni Jasenovca! A da nije bilo Drugog, ne bi bilo ni Hladnog rata. O ratu u bivšoj SFRJ da i ne govorimo. Logično, Srbi su krivi i za bombardovanje 1999. A vratimo li se unazad, nije nelogično zaključiti da su Srbi krivi i za propast Otomanskog carstva, te se u to ime može očekivati da se Karađorđe, Zeka Buljubaša i ostali hajduci proglase ratnim zločincima, te da se pod pritiskom nove istorijske vaspitne palice i oni stave na stub društvene kritike. Šta su kog đavola imali da se dižu protiv Turaka? A o knezu Lazaru i Milošu Obiliću da i ne govorimo. Uostalom, nije li i Kraljević Marko u novoj istorijskoj recepciji samo bedni huškadžija, željan nasilja, kavge i srpske dominacije na lepo okupiranoj srpskoj teritoriji? To uopšte nije bilo politički korektno.

Srpski generali i vojnici mogu mirno da spavaju samo ako su u NATO snagama, inače, loše im se piše.

I zato sada, sto godina kasnije, da se uzmemo u pamet i da prihvatimo nove principe, ako hoćemo da krenemo putem kojim idu svi pametni narodi koji ne žele probleme: da mi lepo, u znak kajanja, zamolimo Austrougarsku da nas anektira! Da se u znak istorijskog pokajanja i shvatanja krivice i odgovornosti svečanost aneksije obavi na Ceru, i da obećamo da više sloboda za nas ne znači ono što je u vreme glupih mladih sanjara značila. Da u pokoravanju pronađemo slobodu – da je vidimo u veličanstvenosti samoposluga, banaka, tržnih centara i benzinskih pumpi – jer ima li veće slobode od slobode koju daje platna kartica? Da se napravi ANŠLUS, da mi to ponudimo, i da kažemo hvala. To jest „danke“, na austrougarskom jeziku.

Jer, sloboda je iluzija. Tlapnja. Demodirani san. „Mocart“ kugle. Sloboda je da prihvatimo krivicu za Dvadeseti vek, i nastavimo dalje, ka svetloj budućnosti. Da na obeležavanju stogodišnjice Sarajevskog atentata svečano obećamo da više nećemo imati principa, i da ćemo od sada pa nadalje i ubuduće živeti kako nam se kaže, i sanjati samo politički korektne snove. Da obećamo da ćemo voleti Austrougarsku kao što je ona volela nas.

Kao sav normalan svet.

(Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone