BIO MRTAV 67 DANA: Živeo zdravim životom, a onda je odjednom usledio mrak

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
plaza
Foto: Ilustracija / Shutterstock
Josip je bio dečak koji je svakog dana trenirao i živeo zdravim životom, a onda je odjednom usledio mrak

Za Josipa Kokeza, učenika 3. razreda Srednje Elektrotehničke škole u Splitu, bilo je to jutro kao i svako drugo. Ni, slutio nije da će mu se baš tog dana život zauvek promeniti. Naime, Josipu je odjednom stalo srce i u komi je proveo punih 67 dana!

Dogodilo se to pre pet godina. Zdrav tinejdžer od 17,5 godina koji je u teretani iz benča dizao tegove od 100 kilograma, doručkovao je i pešice išao u školu, uprkos tome što mu je otac ponudio prevoz. Upravo kada je sa zanimanjem beležio gradivo, dogodilo se ono nezamislivo kod inače zdravog mladića koji se bavi sportom.

U jednom trenu spustio je olovku. Naslonio se rukama na klupu i pogledao preko razreda. Tada se srušio na klupu. Dogodilo se to 16. novembra 2010. u 10.22 sata. Hitna medicinska pomoć stigla je u roku od sedam minuta. Josip je bio bez svesti. Lekarski tim počeo je da ga oživljava, intubiran je i vazduh su mu davali preko balona, uz spoljašnju masažu srca i defibrilaciju.

Foto: Ilustracija / ThinkstockFoto: Ilustracija / Thinkstock

Ubrzo je u školu stigao otac koji je posmatrao kako se lekari Hitne pomoći bore za život njegovog sina. Kada su uspeli da ga stabilizuju, krenuli su su prema bolnici na Firulama. Drugi put je Josipovo srce stalo na putu do bolnice. I tada su lekari uspeli da ga vrate u život.

Na odeljenju intenzivne nege za decu u KBC-u Split, na rendgenu pluća uočeno je uvećanje srčane senke. Odmah nakon prijema, Josip je bio pod sedativima, u indukovanoj komi.

Trećeg dana Josipu je urađen skener glave, koji je pokazao uredne vrednosti mozga. Izvadili su mu cevčicu iz dušnika preko koje je do tada disao. Lekari su ga nakratko skinuli sa sedativa. Ali, imao je kontrakcije, grčile su mu se ruke i noge, podizao se u sedeći položaj, a zatim glavom udarao u jastuk. Doktori su ga vratili na sedative. Josip je ponovo bio u indukovanoj komi.

Otac Ivan često je plakao, a majka je dolazila sa smeškom. „Ja sam ulazila u sobu kao da je on tu, kao da samo spava. Iako smo znali da uopšte nije svestan”, priseća se majka Anita.

Foto: Ilustracija / ShutterstockFoto: Ilustracija / Shutterstock

Josip je bio omiljen u celom kvartu. Kada je završio u bolnici, u porodičnom stanu na Baćama skupljali se u se prijatelji, rodbina i kumovi. Tako su spontano počeli da se mole za Josipovo ozdravljenje. Stvorili su molitvenu zajednicu koja je započela šest dana nakon nesreće. Ubrzo su se okupljali dvaput nedeljno u crkvi svetog Dominika.

Dolazilo je po 65 Josipovih prijatelja srednjoškolaca. Molitvena zajednica Virom do zdravlja postoji i danas.

Profesor Vedran Deletis iz KBC-a Zagreb, Josipovim roditeljima prezentovao je metodu ugradnje neurostimulatora u mozak kojom bi pokušali da ga probude iz vegetativnog stanja. Premda nisu tačno znali o čemu se radi, želeli su da pokušaju sve i dali svoj pristanak.

16. dana magnetna rezonanca mozga pokazala je uredne rezultate. Toga dana njegovoj majci Aniti bio je rođendan. „Ja sam poželela da on otvori oči. Toga dana se prvi put to i dogodilo“, prepričava majka.

Foto: Ilustracija / ShutterstockFoto: Ilustracija / Shutterstock

Josip i dalje je bio pod sedativima, izvijenih udova jer su mu se tetive skraćivale. Hranio se samo na sondu, tako da je brzo gubio na težini. Iako je lekar bio je skeptičan oko mogućeg oporavka, nadu je pružala činjenica da je izvršena vrlo učinkovita i brza reanimacija nakon zatajenja rada srca.

Ali, Josip nije reagovao na jednostavne lekarske naredbe da pomeri ruku ili otvori oči.

„Rekla sam mu: Sine moj, postaćeš medicinsko čudo. Pićeš nes kafu od vanile i čitaćeš svoje omiljene novine. I on se na to nasmejao od uha do uha“, priseća se majka. Ali, više nije ponovio reakciju. Ipak, roditelji su nastavili da komuniciraju sa sinom, a tata mu je redovno na uši stavljao slušalice i puštao omiljenu muziku.

35. dana Josip je prevezen u KB Dubrava kako bi mu ugradili neurostimulator u mozak. Ali, tada se utvrdilo da se zahvat ne može uraditi, jer je Josip bio zaražen bakterijama MRSA, stafilokokom i pseudomonasom. Tokom lečenja, Josip je znatno izgubio na težini, pa je bilo pitanje hoće li podneti operaciju. Moralo se čekati da ojača.

Naposletku se operacija ugradnje neurostimulatora odvila 65. dan i to u dve faze. Nakon dva dana, Josip je opet otvorio oči, ali je ovoga dana počeo da izvršava lekarske naredbe poput onih da otvori oči ili pokaže jezik.

67. dan, prvi put od zastoja srca u školi, Josip je došao u stanje budnosti. Brzina kojom je reagovao na nadražaje oko sebe začudila je sve, i lekare i roditelje. Fizički je bio jako loše, nije mogao sam da drži glavu, noge i ruke su mu visile, jer mu je sva mišićna masa bila propala.

„Zadnje čega se sećam jeste da sam bio u Splitu. Kad sam se probudio, bio sam u Zagrebu u bolnici. Nisam znao gde sam i šta mi se dogodilo. Ničega se ne sećam„, rekao je Josip. Nije imao snage, jedva se pomicao, a nije mogao ni da govori. Seća se da je bio gladan i žedan i da je uspeo da zatraži vodu.

Oporavak se nastavio pod budnim okom nutricionistkinje i svakodnevnim fizikalnim terapijama. Na svoj 18. rođendan prvi put se vratio u Split.

„Upao sam u svet koji mi nije bio jasan. Bio sam u sobi, a nisam bio u sobi. Kao san koji dugo traje, detalja se ne mogu setiti“, priča nakon četiri i po godine Josip, koji opet ide u teretanu, zimi trči po Marjanu, a leti se kupa na Bačvicama.

(net.hr / telegram.hr)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone