AMERIKANCI OTKRILI ZAŠTO NE VOLE NOVAKA ĐOKOVIĆA: Kroz isto ovo je prošao i Federer (VIDEO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
NOLE-FEKI
Foto: AP/Tanjug
A kada neko mlađi počne da izaziva Đokovića na Grend slemovima, a ne bude miljenik publike, pitaćemo se „zašto ga publika ne voli?“ Zato što isuviše vole Đokovića, naravno

Navijanje američke publike protiv Novaka Đokovića u finalu US Opena prevazilazilo je granice dobrog ukusa, blago rečeno. Svaki poen za Federera bio je praćen gromoglasnim ovacijama, što se viđa i na drugim terenima, doduše, ali i svaki Novakov promašaj bio je “nagrađen” aplauzima. Nešto što je nezamislivo na drugim terenima.

Pa odakle ta “mržnja”? Zašto Ameri ovoliko “ne vole” Novaka?)

Američki novinar Kris Čejs pokušao je da objasni ovaj fenomen u USA Today. Prenosimo njegov tekst naslovljen “Niko ne voli Novaka Đokovića”:

“Novak Đoković je desetosgruki grend slem šampion, na 1. mestu je 32 nedelje duže od Rafaela Nadala, i verovatno će ostati zapamćen kao najbolji ili drugi najbolji (posle Federera) teniser svoje generacije. Ali van Srbije, gde je u celoj zemlji popularan kao LeBron Džejms u Klivlendu, Đokovića jedva da tolerišu. Ljudi cene njegovu veličinu na terenu, ali ne guraju se baš u redovima za njegovu Uniqlo opremu.”

Foto: AP/Tanjug

Njujork Tajms, među mnogim drugim listovima, pita se zašto je ovo slučaj, u tekstu pod naslovom “Novak Đoković: Nevoljeni šampion”. Njujorker je išao sa naslovom “Kada ćemo početi da cenimo Novaka Đokovića”. Londonski Telegraf bio je najdirektniji: “Gde je ljubav za Novaka Đokovića?”Grantland diskutuje o tome kako bi Đoković voleo da bude voljen. Ovo je činjenica pomenuta bezbroj puta za vreme prenosa na ESPN, a pokazala se u finalu u nedelju, kad je otprilike 95 odsto ljudi na Stadion Artur Eš (konzervativna procena) navijalo za Federera umesto za Đokovića, svetskog broja jedan. Jasno je da većina regularnih teniskih fanova ne voli Đokovića. Pitanje je: zašto je to bitno?

Đoković teško da je prvi teniski velikan koji je dobijao manje ljubavi od publike od svojih savremenika, ali razlika je u tome što su ti igrači često bili rezervisani i bezvoljni na terenu, dok je Đoković odlučan i vatren. (On bi trebalo da se dopada Amerikancima jer ima najameričkiji pristup među Velikom trojkom tenisa). Jedan od starijih igrača, Ivan Lendl, branio se kad su ga pitali o tome kako ga doživljavaju u SAD, tokom US Opena 1986. godine:

Ne mislim da me ljudi u ovoj zemlji razumeju. Mediji me pogrešno predstavljaju. Izokreću ono što kažem. Ako igram sa Borisom Bekerom ovde u finalu, biću spreman na to da je cela publika za njega. Ako uspem da zadobijem četvrtinu ljudi na moju stranu, to će biti bonus. Sve to je razočaravajuće. Želim da me ljudi ovde više vole. Ali šta da radim?

Foto: AP/Tanjug

Skoro 30 godina kasnije, možete zamisliti Đokovića kako pomišlja, ako ne i govori, iste ove rečenice, osim dve ključne razlike:

1. Mediji su, generalno, na njegovoj strani (sve ove priče gore pomenute dokazuju ovo, oni praktično mole čitaoce da poštuju Đokovića, poput kritičara restorana koji je pronašao novo super mesto za večeru i umire za tim da vi odete tamo i probate hranu). I, u svakom slučaju, sa društvenim medijima i celodnevnim sportskim vestima, postaje teže “izokrenuti” igrača, pogotovo kad on može direktno da komunicira sa fanovima preko Fejsbuka ili Tvitera, dok konferencije za štampu mogu da se prate pomoću nekoliko klikova mišem.

2. Đoković neće javno da se žali na nedostatak ljubavi koji dobija na ATP turu, i umesto toga bira teži, ali ispravniji put. On priznaje da je to tako, ali samo kad ga neko pita. Evo šta je imao da kaže o tome u finalu US Opena, kad se osećao kao da je tim iz Američke lige koji je upravo dobio 7. utakmicu u MLB ligi protiv domaćih Metsa:

– Pa mislim, publika se unese u meč. Postoji interakcija sa igračima, pogotovo ovde u Njujorku. Svaki Grend slem ima nešto posebno. U Njujorku je to noćna sesija. Znate, muzika, zabava, interakcija sa publikom. Sve je to deo predstave. Deo onoga što mi radimo, i ono što čini ovaj turnir toliko specijalnim. Dođete ovde i znate da će to da vas čeka. I još, igrate sa Rodžerom, koji je miljenik publike gde god da se pojavi, i to je onda realnost s kojom morate da se suočite.

Svaki od ovih tekstova pomenutih gore pokušao je da se pozabavi nekim posebnim razlogom zbog kojeg publika ne voli Đokovića (bilo je šest sugestija), ali ja mislim da je realnost onoga o čemu Đoković govori prilično jednostavna, i da on razume dobro o čemu je u stvari reč: On nije Rodžer Federer.

U jednostavnom, jedan na jedan, sportu kao što je tenis: kad navijate za jednog igrača, navijate protiv onog drugog. Tako je u rivalstvu Đokovića i Federera Fed uvek bio taj koji je dobijao ljubav, a to je posledica toga što je on džentlmen svetske klase, ambasador tenisa i veliki sportski šampion. Rafael Nadal se takođe pojavio pre Đokovića i, mada nigde van Španije nije bio mnogo voljen, on je već bio pozicioniran kad se mladi as iz Srbije pojavio na sceni.

A kad se pojavio, Đoković je bio smešan i vickast. Bio je omiljen zbog svojih imitacija drugih igrača i ludiranja za vreme pauza zbog kiše, kao teniski Rik Dempsi. To je recept za sportistu koji bi većina volela. Ali dok je Đoković igrao ulogu lude, tako se ponašao i na mečevima. Federer, koji retko bilo šta loše kaže o bilo kome, jednom je za Đokovića rekao “mislim da je on jedna šala”. Đoković, koji je putovao sa pratećom ekipom koju bi neki snobovi u svetu tenisa mogli nazvati “novobogatašima”, bi predavao mečeve i zvao trenere u pomoć “baš u pravo vreme”, igrajući po liniji legalnosti.

Krajem 2008. godine, pre susreta sa Endijem Rodikom u četvrtfinalu US Opena, Amerikanac se narugao Đokovićevom dugačkoj listi povreda, antraks, ptičji grip, SARS, u svom tipičnom rodikovskom stilu.

Kad je Đoković pobedio u tom meču, započeo je intervju na terenu sa rečenicom”Endi je rekao da sam imao 16 povreda u prošlom meču, a izgleda da ipak nisam, je l’ da?”. Publika ga je posle ove izjave izviždala. Kad je voditelj pokušao da promeni temu, Đoković se ubacio: “Znam da je publika već protiv mene, jer misle da sve foliram”. Ovakva vrsta defanzivnosti i potpuno odsustvo sposobnosti da se “pročita” publika nisu mu mnogo pomogli.
Ali prošlo je osam godina i devet Grend slem titula od tog incidenta. Đoković je sada najspremniji igrač u ATP tutu (iako bi možda trebalo misliti i na Federera). Imitiacije su prošlost (Đoković želi da bude ozbiljniji), kao i bilo kakva vrsta kontroverze. Pa zašto su onda navijači još uvek hladni prema njemu?

Sporo su se zagrejali i za Federera. Ranije u svojoj karijeri, kad je Federer crtao udarce sa osnovne linije kao Van Gog sa teniskim reketom, on nije bio baš voljen u Americi, zbog jednostavne činjenice da je pobeđivao Amerikance. Evo, na primer, Federer u finalu US Opena 2005. godine, spasio je gem loptu protiv Andrea Agasija sa predivnim bekhendom.

Publika nije ni pisnula. Ali kad je Agasi otišao, a nijedan Amerikanac ga nije zamenio, Federer je zauzeo njegovo mesto i postao miljenik publike. Kaže se da, bilo gde da ode, osim u Nadalovoj Španiji, Federer nikad ne igra na “gostujućem terenu”.

Tako da ja ne mislim da je nedostatak ljubavi za Đokovića neka presuda protiv njega, nego više dokaz da je Rodžer Federer najobožavaniji sportista na svetu. A kao što je Džerald Marcorati napisao na kraju svog članka u Njujorkeru, jednog dana to će preći na Đokovića. Gotovo sigurno hoće. Amerikanci vole vođu i pobednika. Kad god se Federer penzioniše, Đoković bi trebalo da ima solidne tri ili četiri godine na vrhu tenisa. Tada će dobiti od publike ono što zaslužuje. A kada neko mlađi počne da ga izaziva, pri kraju Grend slemova, a ne bude miljenik publike, pitaćemo se “zašto ga publika ne voli?” Zato što isuviše vole Đokovića, naravno.”

Foto: Tanjug/AP

(Telegraf.rs/US Today)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone