AKADEMIK DUŠAN KOVAČEVIĆ OTKRIO VELIKU TAJNU PATRIJARHA PAVLA: A koja je uloga Bate Stojkovića u ovoj priči?

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
reditelj-svetac-glumac
Foto: Tanjug/Filip Krainčanić, Profimedia, Youtube/focaksite
„Nikada ranije nisam video Živorada da je nekome ukazivao toliko pažnje i poštovanja, i nikada pre toga nisam video čoveka koji je rečima, uzdržanim pričama i tumačenjem svakodnevnog života bio toliko skroman, tih i obazriv, trudeći se, činilo mi se, da bi najradije voleo da je nevidljiv…“

Ovogodišnji dobitnik Zlatnog krsta Kneza Lazara, jednog od najprestižnijih priznanja koja se u okviru Vidovdanskog pesničkog bdenja u Gračanici dodeljuju za ukupno književno stvaralaštvo je akademik Dušan Kovačević.

28. JUN KAO SUDBINA: Da li staroslovenski bog SVETOVID već hiljadu godina pokušava nešto da kaže Srbima?! (FOTO) (VIDEO)

On je juče primio tu nagradu, a njegov govor je tim povodom bio svojevrstan omaž trojici velikih ljudi – Živoradu Stojkoviću i njegovom bratu Danilu Bati Stojkoviću, ali i pokojnom patrijarhu Pavlu, objavio je Blic.

– Da li bi želeo da upoznaš mog brata Živorada? Upitao me je jednog dana Danilo Bata Stojković. Sa zadovoljstvom, odgovorio sam mu – počinje svoju priču Dušan Kovačević, pa nastavlja:

Foto: Tanjug/Srđan Ilić

– Kako je moguće da dva rođena brata budu toliko različita, pomislio sam, nadajući se da to moje čuđenje nije moglo videti u mojim očima. Nakon nekoliko susreta shvatio sam da je fizička razlika samo formalna, a da su njih dvojica isti kada je reč o posvećenosti poslu, moralnim principima, “staromodnom” poštovanju pravde i prijateljstva ponetom iz kuće oca Alekse.

Jednog dana mu je Bata rekao kako bi njegov brat Živorad, voleo da Dušan sa Nadom dođe kod njega na slavu, što je on i prihvatio.

– Ukazana mi je čast – izuzetna čast da sedimo za slavskim stolom sa najumnijim ljudima našeg vremena. Jedne slavske večeri, Živoradov gost je bio već postariji – bar je tako izgledao, ali neobično vitalan monah, Pavle, episkop raško-prizrenski. Nikada ranije nisam video Živorada da je nekome ukazivao toliko pažnje i poštovanja, i nikada pre toga nisam video čoveka koji je rečima, uzdržanim pričama i tumačenjem svakodnevnog života bio toliko skroman, tih i obazriv, trudeći se, činilo mi se, da bi najradije voleo da je nevidljiv…

Foto: Profimedia/Danita Delimont

Kada je episkop Pavle otišao, izvinjavajući se što odlazi jer je trebao da obiđe još neke kuće, Živorad ga je otrpratio niz stepenice svog stana na prvom spratu u Gračaničkoj ulici, a kada se vratio, rekao je: “Episkop Pavle mi je najviše pomogao u prikupljanju građe za knjigu o Kosovu… Sveti čovek… Bilo bi dobro da on bude patrijarh… On to ne želi, misli da je bolje da ostane na Kosovu… A ja mislim da bi bilo najbolje kad bi on o Kosovu brinuo kao patrijarh…”

Kasnije se pričalo kada je episkop raško-prizrenski “voljom Svevišnjeg” postao patrijarh srpski Pavle, da je Živorad Stojković svojom čuvenom upornošću “pripomogao” da mu se ime uvrsti među “trojicom izabranih” za budućeg patrijarha.

– I tako je predsednik Odbora knjige-spomenika, Zadužbine Kosova, koju je Živorad Stojković sabirao sa prijateljima dvadeset i nekoliko godina, ispisao sledeće redove kao predgovor najdragocenijem svedočanstvu svega postojećeg na Kosovu i Metohiji – navodi Kovačević:

Foto: spc.rs

“I danas, kad su se nad Kosovom i Metohijom nadvili crni oblaci, treba podsetiti i sebe i druge na istinu da nas niko nije pitao hoćemo li se roditi u ovom ili onom narodu, na ovom ili onom tlu. Za to nemamo ni zaslugi, ni krivice. Ali, da li ćemo opstati kao ljudi ili kao neljudi, to zavisi od nas, kao što od nas zavisi i da li ćemo opstati ili nestati i pred Bogom i pred čovečanstvom.” – pisao je patrijarh Pavle.

Malo ga je ljudi u teškim godinama, kad je zlo vladalo i uništavalo sve živo na prostorima bivše zajedničke zemlje slaveći zločin i zločince kao “dokaz patriotske ljubavi” pojedinaca među zavađenim narodima, čulo i razumelo. Setli smo se njegovih reči tek kad je učinjeno sve što nije trebalo i nije smelo i kad je, kao i obično, bilo kasno. Kasno za nas koji smo bili Njegovi vremenici i pokajnička nada da će biti “na vreme” generacijama koje će nas lepše, bolje i pametnije naslediti.

– Kada se patrijarh Pavle, u ovozemaljske knjige upisan kao Gojko Stojčević, upokojio 15. novembra 2009. godine, Beogradom i zemljom Srbijom zavladala je neka neobična tišina. Nešto se nenadano dogodilo, sve se utišalo kao da je svako ponaosob doživeo najličniju, najprivatniju bol. I nije nam bilo jasno kako je taj naš patrijarh za života bio toliko neprimetan i toliko “primetan” kad nas je napustio? – upitao se Kovačević.

Foto: Milena Đorđević

Nepregledna reka ljudi je pratila patrijarha od Saborne crkve do Hrama Svetog Save u tišini koja se čula. Zvona i koraci, oproštaj milion građana Beograda, Srbije i Srba iz zemalja “okruženja”, Evrope i sveta. Došli su, doputovali, zabrinuti, ožalošćeni i pomireni među sobom, činilo se, prvi put otkako nas je dobri Bog naselio na ovim našim prostorima.

– Nije bilo bitno ni ko si, ni šta si, ni odakle si, ni koje si “partijske opredeljenosti”, ni da li si baš neki veliki vernik i poštovalac crkve kao “božanske kuće”… – govori ovaj akademik, pa nastavlja:

– Tišina i pomirenje koje se tog dana videlo i čulo, u pratnji za Čovekom koji će se, nije teško naslutiti, ko zna kad ponovo pojaviti među nama sklonim svađama i podelima. Patrijarhov prijatelj i saradnik na knjizi-spomeniku Zadužbine Kosova Živorad Stojković napustio nas je 1998. godine.

Foto: spc.rs

Živorad Stojković je bio urednik mnogobrojnih knjiga, a jedan od najznačajnijih srpskih glumaca,Danilo Bata Stojković uputio se za bratom Živoradom 2002. godine.

– Dan uoči sahrane brata Živorada, Bata je odigrao predstavu “Profesionalac” u Zvezdara teatru, na sceni koja danas nosi njegovo ime. I kad sam mu predložio da odložimo predstavu, on se skoro naljutio: “Živorad to ne bi voleo. On je uvek govorio da posao mora da se završi i obavi na vreme. Žika bi me izgrdio. Odigraću za njega.”

Ovo je bila priča o Danilu, Živoradu i Pavlu, lepim imenima i izuzetnim ljudima, koje ćemo, nadajmo se, pamtiti i poštovati i o njima pisati i pričati generacijama koje dolaze, s nadom da će se pojaviti među našom lepom i pametnom decom neko sa imenom i darom Danila, Živorada i Pavla.

(Blic)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone