VREDI PROČITATI Srpski dečji psihijatar o vaspitanju i kažnjavanju: ‘Da je batina dobra, ne bi izašla iz raja!’ (VIDEO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
pedijatar
Foto: Youtube printscreen / Телевизија Храм
Nijedna nagonska potreba ne sme da se zadovoljava kako stigne, nego kako je mi našom slobodnom voljom uobličimo. Slobodna volja, estetski i etički principi sa kojima smo se rodili, modeluju naš nagonski svet i naša ponašanja, otkriva stručnjak

Ugledni dečji psihijatar prof. Svetomir Bojanin bavio se socijalnom psihijatrijom i psihoterapijom na Institutu za mentalno zdravlje.

—Uveo je na Beogradski univerzitet Neuropsihologiju i reedukaciju psihomotorike, predmet koji je predavao i na Defektološkom fakultetu. Nastavio je svoj savetodavni rad u okviru Pravoslavnog pastirsko-savetodavnog centra, čiji je saradnik od osnivanja. Autor je knjiga Gordijev čvor mladosti, Pod drvetom saznanja dobra i zla, Škola kao bolest i Tajna škole.U jednom intervjuu odgovarao je na pitanja i dao savete svim roditeljima o odgajanju dece od najranijih dana, kao i kasnijim problemima u školi i odrastanju.

Koliko prenatalno doba određuje čovekov dalji život?

Prenatalno doba je vrlo značajno za naš život. Od trenutka začeća, budući tata i mama ispunjavaju fantaziju o svom detetu, razmišljaju o detetu u najlepšim pojmovima. To je takozvana „fantazmatična kolevka“. Međutim, kad se to dete rodi, postaje jedno stvarno dete, tada se često događa da ono ne odgovara našoj fantazmatičnoj kolevci. Onda ono poraste, a mi sve više zavoljevamo to što je u našem naručju, i polako ta fantazmatična kolevka usahne. Međutim, ne biva to uvek.

Egocentrično nastrojeni ljudi su stalno nezadovoljni jer to dete koje raste ne liči na ono što bi oni hteli. Problem fantazmatične kolevke i realiteta je osnovni izvor konflikata između roditelja i dece. Govoriti o prenatalnom vremenu je zato vrlo važno jer mi, na osnovu podataka o razvoju deteta, treba da razvijemo naša ponašanja, daorganizujemo i život majke u odnosu na dete. Važan je glas, spoljni svet, svađe u kući, ljubav ukućana, maženje deteta. Dete čim se rodi, prepoznaje glas majke. U ruralnim uslovima, ranije su bili vrlo zanimljivi običaji, kao da su znali neuropsihologiju razvojnog doba. U jednom plemenu u Africi, pred trudnicom se ne sme svađati. Jer, kažu, kad se krene u svađu, „to uđe unutra i vadi oči detetu“. Nisu znali neuropsihologiju, ali su znali da žena treba da živi u lepoj atmosferi u svojoj trudnoći.

Kakva treba da bude priprema budućih roditelja?

U našem vremenu je sve postalo nekako veštačko i stalno se traže neki naučni modeli ponašanja, što je nemoguće. Naučnih modela ponašanja nema, ni vaspitanja naučnog nema. 

Za majku, roditelja uopšte, važno je da zna nešto više o sebi i svojoj naravi. Kad su pitali Gadamera, poznatog nemačkog filozofa i pedagoga: Kako da vaspitamo svoju decu i mlađe generacije, on je rekao: Vaspitajte prvo sebe. Onda će vam samo doći kako da vaspitate vašu decu, mlade generacije.

A kakvo obrazovanje da im damo? On odgovori: Obrazujte prvo sebe. Tu ćete naći odgovor kako da obrazujete svoju decu. Dakle, problem je kako da razumemo naše dete. I kako da se razumemo sa našim suprugom, sa okolinom u kojoj živimo. To je isti problem, samo su različite nijanse. To kako se razumeti je put kako da majka radi na sebi.

porodica
pixabay

 

Kako se uspostavlja prirodan odnos i razumevanje deteta?

Postoje razgovori. Razgovaramo da bismo nešto saznali, a ne da bismo nekome nametnuli svoju mudrost.Razgovaramo da bismo nešto čuli i da bismo napravili ravnotežu između naših horizonata i posmatranja sveta tog drugoga sa kojim razgovaramo. Jer, razumevanje je postalo iz ljubavi. Bez razumevanja nema ljubavi. Dete puno toga razume kad mi njega razumemo. Tu počinje njegovo osećanje ljubavi prema nama. Nije prirodno da se tata i mama prave drugovi svojoj deci. Dete ima potrebu da ima drugove, s njima hoće da se valja po patosu, da igra fudbal. Ima potrebu i da ima učiteljicu, koja ga uči stvarima, pojmovima, ponašanjima. A ima mamu i tatu koji ga vole neizmerno, ali čija ljubav ima i određeni smisao. Dete ima potrebu da ima autoritet. Ne autoritet kamdžije i šamara, nego autoritet časnog i estetskog ponašanja. Biti prirodan znači: truditi se da se ponašaš što bliže sprezi odnosa časnog i estetskog.

Šta znači estetsko ponašanje?

Znači da otac ne dođe kući pijan, da ne lupa po kući, da jede kao čovek, a ne da jede halapljivo i da sve uprlja oko sebe. Naše estetske i etičke potrebe uobličavaju naše nagone. Kad smo gladni, uzdržimo se dok se sto postavi, dok se operu ruke i svi sednemo da jedemo. Nijedna nagonska potreba ne sme da se zadovoljava kako stigne, nego kako je mi našom slobodnom voljom uobličimo. Slobodna volja, estetski i etički principi sa kojima smo se rodili, modeluju naš nagonski svet i naša ponašanja. Problem svesnosti je, u stvari, problem našeg života.

Francuski filozof Bašelar kaže: Čovek ne živi iz impulsa i moranja, nego živi iz slobode volje. Jedino čovek živi iz slobode volje. To je svesnost i usmerenost ka nekom smislu u budućnosti što nas vuče i što modeluje naša ponašanja. Naše ponašanje razbija to što nemamo razvijenu svesnost i smisao šta želimo u sebi da postignemo. Vreme u kome živimo je usmereno da razbija svesnost i smisao. Zbog toga je teško vreme u kome živimo, sve je napadnuto protiv smisla naše svesnosti, smisla porodičnog života, smisla estetizovanja nagonskog. Gubi se taj časni smisao onog što radimo, a bez toga, časnog i smisla, mi smo neurotični i uplašeni.

Ima stavova da dete ne treba hvaliti da se ne bi „razmazilo“. Da li su detetu ipak potrebne pohvale u građenju samopouzdanja?

Kada se neki čovek moli Bogu, onda želi i da je u milosti Božijoj. I dete želi da bude u milosti Božijoj. Ono želi da bude u milosti tate i mame. Naš osmeh, naša ljubav, naša reč, od nultog dana izvlače iz deteta kao biološkog entiteta njegov ljudski i duhovni supstrat. Bez tog osmeha, bez grljenja i maženja – a to je za njega uvek nagrada,bez reči koje će pratiti to dete, bez onog sad si bio pametan, dete moje, bez toga nema izlaska čoveka iz njegove biološke ljušture. Izaći iz biološke ljušture, odgađati svoje nagonske potrebe da bih mogao da naučim lekciju, da bih mogao da budem bolji umetnik, bolji naučnik, da bih mogao da bolje orem njivu da više rodi, da bih ostvario smisao svog života – to je ono što nas čini ljudima.

Bez gratifikacije, bez nagrade i ljubavi toga nema. Uspeh nas čini boljim, ljubav nas čini boljim, to nas tera da napredujemo. A kritika je naš pad. Mnogo je važnije dete pohvaliti kad uradi nešto dobro, nego izgrditi ga kad je uradio neko zlo. To zlo će da usahne, da uvene, ako za sve što je dobro radio, naiđe na pohvalu i na naše radovanje. Treba da ga pohvalimo, ne kad je pobedio drugog u nečemu, već kad je pobedio sebe, ako je danas bolji nego juče.

sin
Foto: pixabay

Zašto se kod dece javljaju strahovi i kako se oni prevazilaze?

To sve zavisi od ponašanja okoline i roditelja. Nijedan strah kod deteta, nijednu grešku koju dete napravi, ne treba dramatizovati. Jao, šta si to uradio? Kako si takvu glupost pomislio? To se nikad ne govori deci. Sve što se događa treba ispričati, raspričati, raspraviti, u nekom dijaloškom odnosu, bez prebacivanja, tako da se ne dramatizuju situacije. S decom treba razgovarati kao s odraslima, na teme koje njih interesuju. Strah će imati dete kad vidi da i mama ima strah. Kad se mama unezveri što je on pao sa stolice. A ako ona kaže: Sad će to proći, pa ga poljubi, onodmah prestane da plače. Po našoj fizionomiji on prepoznaje potrebu da bude uplašen.

Ima li opravdanja za batine kao vaspitno sredstvo?

Batine u porodici nikad nisu dobre. Mogu se sve stvari rešavati bez batina. Ali, mnogo je manji greh ako, u nekoj situaciji gneva, nekad i ošamarimo dete, nego ako se prema njemu lažno ponašamo. Svaku lažnost dete prepozna. Prepozna ako ga tučemo iz nekakvih naših strasti sadističkih, ako je to sadizam odraslog nad slabijim, kad je taj roditelj ispraznio svoj gnev, mrzovolju, svoj tužan život. Prepozna i kad se pojavi očaj zbog njega, pa smo ga ošamarili. Batine ne mogu nikoga vaspitati na dobro, niti se može naučiti batinama da neko nekoga voli.

Batine, šamar, uvek su pad roditeljstva i vaspitanja. O svakom šamaru koji roditelj udari svom detetu, može da se napiše mali roman. Ne možemo šamarima i batinama vaspitavati dete. Jer, ako počne da se boji bola, ono će prestati da se boji moralnog pada. A ako se ne boji moralnog pada nego bola, svagda tamo gde nema bola, on će ići u moralni pad. Imamo dokaza tome: sva deca koja kradu i koja su delikventi, mlaćena su zverski od svojih roditelja. Batina nije nikoga naučila da se okane poroka i da se okane nemorala, čak je i gurala u nemoralno ponašanje.

Kako tumačite stav da je „batina iz raja izašla“?

Da je batina bila valjana, ne bi ni izlazila iz raja.

Kakva je vaspitna sprega škole i roditelja?

Kirkegord je, sredinom 19. veka, učio kako da mi podučavamo: moramo da razumemo kako onaj drugi razume i šta razume, i sa te pozicije da ga povedemo ka onom što mislimo da treba da razume. To treba da znaju učitelji u školi, propovednici u Crkvi i roditelji u radu sa decom. Pitam se, kad dete dođe iz škole i ima slabu ocenu, da li tad roditelj učini napor da shvati zašto dete to ne zna? Za koju ruku da ga uhvatim na toj njegovoj tački gledišta, da s njim išetam na neku vedrinu, na neki prostor gde on može da razume? Zašto beži od škole? Komenski, tvorac sadašnjeg masovnog školstva u 17. veku, kaže da škola ne sme da daje detetu ništa što dete ne razume ili ne voli. Pogrešan je stav da škola ne treba da vaspitava, nego samo da daje informaciju. Vaspitava i prostor gde si ušao – da li je taj prostor neuredan, da li je čist, da li tu ima knjiga, ili ima samo fudbala, ili nema ništa. I kad izađemo na ulicu – kako hodamo, kako smo obučeni.

Kakav odnos prema detetu treba da imaju supružnici koji se razvode?

Razvod je uvek raspadanje jedne celine za dete. Vrlo je važno da roditelji, ako vole svoju decu i ako moraju da se razvedu, ne smeju jedno o drugom da pričaju detetu ružno. Dete mora da zna da ga njegovi tata i mama vole i da su oni za njega najbolji na svetu. Nije mi mama bila dobar drugar, i zato smo se razveli. Ali, tebe volim. Ne sme dete da posumnja da ga njegov tata ne voli, da ne plaća alimentaciju. Eto kako te tvoj tata voli! To se nikad ne kaže pred detetom, ako ga volimo. Svako od nas želi da ima najboljeg tatu i najbolju mamu. To je osnovno pravilo razvoja. Tamo gde tata i mama pakoste jedno drugom, znači da koriste dete za svoje lične potrebe i zavisnosti.
Roditelji često stoje pred dilemom: kako da dete vaspitano na tradicionalnim, zdravim osnovama, opstane u današnjem obesmišljenom svetu?

Ono što je važno je da naučimo sebe – ako mislimo i našu decu – da verujemo da smo na pravom putu i da je ono što radimo ispravno. Da drugoga ne osuđujemo odmah čim smo ga sreli, da pokušamo da nađemo razlog njegovog gneva, njegovog nerazumevanja naše pozicije. Da naučimo dete odmalena da se igra Ne ljuti se, čoveče. Ako pobedi – lepo; ako izgubi – da to izdrži. Ako je neko zao i pravi neprijatnosti, da naučimo da ga izbegnemo ili da mu pomognemo da uvidi da to nije dobro.

Ako mi na njegovo zlo odgovaramo našim zlom, onda je problem ozbiljan. Hrišćanska porodica mora da se ponašamudrije od drugih porodica, da ima zreliji odnos prema životu. Osnovni problem zrelosti je da svako zadovoljstvo moramo moći da odgodimo, za neki viši cilj. Hrišćanska porodica je sigurna u sebe, pokušava da razume drugoga, tu je u prednosti nad drugima. Ne možemo mi, ako se ponašamo pristojno, imamo manju zaradu, da gledamo komšiju koji ima ogromnu zaradu i pravi kuće i vile jer ima neke dohotke koje mi nemamo. Problem je što mi imamo hrišćanski koncept života, a osećamo se nesposobnim pred onima koji su uspešniji od nas. Onda dolazimo u konflikt sa samim sobom.

Tu je problem hrišćanske porodice, što padne u svom hrišćanskom konceptu. Moramo znati da živimo u svetu u kom se sada favorizuje zlo, u kom se favorizuje laž. Takvo je bilo i Rimsko carstvo, takve su bile sve imperije koje su vladale svetom. Ali, hrišćani su postojali u svim imperijama kao jezgro i temelj ljudske dobrobiti. Treba da izdržimo u tome da znamo da je vrlina naš smisao života. Ne postižemo je uvek, ali kad postignemo, da se ponosimo time pred samim sobom.

Razgovor vodila Ivana Radovanović, objavljeno u časopisu „Pravoslavlje“, br. 1043, 1. septembar 2010. godine

(Dnevne.rs /Izvor: BastaBalkana.com)

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone